Momačka ekipa putuje na festival – Guča edition

– Gde si brate moj!

– Gdeee si bratee. (grljenje)

– Gde je Deki?

– Kaže dolazi za pet minuta.

– Šta vozi on sad?

– Vozi neku Astru polovnu, znaš kakva je, zmaj.

– U da opasna je Astra, samo brate treba ti da uložiš tu još jedno soma evra da to bude do jaja.

– Pa da pazi evo moj komšija, znaš onaj Sale što je radio u Ekstravaganci kao konobar, e on ti sad uzeo nekog Fiat Stila polovnog i poveo sa sobom majstora i ovaj mu kaže brate ako ćeš ovo da kupuješ bolje spremi još jedno soma evra da uložiš ili zapali sveću u crkvi haha.

– Ma da brate, ti polovnjaci to sve bila vozila pošte u inostranstvu, pa šta ti je znam ja, imam rođaka u Austriji kaže ti da znaš šta vi vozite, ne bi izlazio iz autobusa.

– Ma da. Jesi gledo Zvezdu sinoć, kakvi debili jebote.

– Ma strašno brate, ja bi bolje igrao od njih, majke mi.

– I ja keve mi, a prošlo već četiri godine otkad sam batalio svoju karijeru u kadetima Brodarca.

– A grobari se kao nešto kurče, a ima da ih jebe Bate Borisov.

– Ma Bate je ozbiljan klub, igraju ligu šampiona redovno. Ali onaj Živković mali jeste stvarno ubica, evo cigan sam, al realno brate, stvarno sabija mali.

– Jeste, jeste.

 Dolazi Deki.

– De stee (šeretski osmeh mladog srpskog drajvera kroz prozor) Aj upadajte.

– De si tebra.

– Jeste me dugo čekali?

– Ma jok, pet minuta.

– Uspavao sam se malo, sinoć bilo ludilo.

– Gde si bio?

– Na dočeku vaterpolista.

– A da, ja isto hteo al nisam mogao. Kako bilo?

– Bila ludnica, ja se našao sa ovim mojima već oko tri počeli da cirkamo u parku, posle došli ovi Šikijevi likovi sa tribine, pa otišli zajedno do balkona.

– Ček, u kojoj beše grupi Šiki?

– Crazy paranormal lunatics.

– Čuo sam da su cimali neke grobare skoro.

– Ma brate ludi su, znači svi istetovirani, stali tamo u prve redove ono obezbeđenje gleda nije im svejedno.

– E al kako smo karali ove Hrvate, haha.

– Ma oni imaju kompleks od nas, jer ih dobijamo svaki put.

– Jeste. Pa šta kad znaju da su svi ustvari Srbi, samo pokatoličeni.

– Pa realno.

– Nego brate, oćemo mi da cirkamo tamo a?? (šeretski osmeh)

– Brate, znači ja planiram da se resetujem odma prvo veče.

– I ja isto.

– Hoćemo da startujemo neke ribe?

– Pa ja neću brate, stvarno mi je do jaja sa Marijom, ono baš.

– Kolko ste vi već zajedno beše?

– 10 meseci.

– Pa nije to malo. Hoćeš da joj uzmeš nešto za godinu dana?

– Pa brate razmišljao sam da joj uzmem srebrnu narukvicu sa ugraviranim D I M, kao Deki i Marija, i datum kad smo se smuvali i 101 ružu.

– Pa ful.

– Jeste, ona se stvarno iscimala za pola godine, kupila mi Kataijev dres original iz Marakana šopa.

– E to je prava riba brate. (osmeh)

– Al’ zato mi je rekla, budeš li se tamo napio kao stoka i pravio sranja, nema seksa mesec dana kad se vratiš.

– Haha, ma brate veruj mi ženama treba seks isto ko i nama.

– Ma da bre, samo se one bolje foliraju.

– E kad smo već kod riba, vidi, jedna stopira.

Deki staje i kupi ribu, za koju se ispostavlja da je studentkinja pravnog iz Čačka koja je pare za bus spičkala na Keglevič votku kojom je htela da impresionira novoupoznate beogradske drugarice na sinoćnoj kućnoj žurci kod nje. Deki nudi vožnju, studentkinja na brzinu skenira družinu i zaključuje da su, iako kurtoni prvog ranga, bezopasni kurtoni, a i zadovoljna je Astrom. Posle određenog perioda muvaže, Deki predlaže da sa drugaricama svrati u Guču ovih dana, da se zajedno provedu, te pita za broj telefona. Studentkinja generiše rendom broj i diktira mu. Deki šmekerski zaključuje „čućemo se onda“ dok mu ponos i osećaj jebačke moći sve više narasta.

– Deki tebra, ne mogu da ne primetim da si, od kad si dobio broj ove devojke, značajno povećao brzinu.

– Opušteno brate, znaš da sam do jaja vozač.

– I stvarno ne mislim da je bilo neophodno da zapališ tu cigaru.

– Stvarno si naporan, aj slušaj muziku i ćuti malo.

– Kad smo kod muzike, i ona je problem. Taktovi momačkih kompozicija W-ice, Doktor Igija i Di Monka svakako ne doprinose odmerenoj vožnji.

– Ajde ćuti više bre deb…U JEBOTE ŠT…

Večernje Novosti, sutradan:

Četiri mlada života ugašena su juče u saobraćajnoj nesreći. Iz kuće Milovanovića, koja je izgubila Dejana, koji je vozio, odjekuju leleci skrhanih roditelja. Roditelji nisu bili u stanju da daju intervju, ali nam se obratio Milorad, nerođeni stric.

– Dobar dan, ja sam Milorad, radio sam 32 godine u Remontnom zavodu 14.jul kao električar.

– Ok, pozz Milorade, šta imate da nam kažete o Dekiju.

– Divno dete, toliko je bio pun života, voleo je fudbal i Crvenu Zvezdu, jako mu je teško pala poslednja bruka ovog nekada evropskog giganta, protiv Kajrata. Da je tada znao da će za mesec dana da izgubi kontrolu nad autom u krivini i udari u nadolazeću Lastu u povratku iz Herceg Novog, verujem da bi mu to mnogo lakše palo.

– Vidimo i njegovu devojku Mariju među ožalošćenima.

– Da, tuga prava, šta drugo reći. Bili su već duže vreme zajedno, ništa zvanično, ali planirali su da se vere za par meseci, a zatim i da se venčaju za nekih 7,8 godina ako bog da, ali eto, sudbina je htela drugačije.

U domu Mirkovića, sahranjena je Jovana, odlična studentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i jedan od budućih bisera advokatske komore Čačka, kako su joj predviđali. Ali život nije hteo tako. Pričamo sa Slavkom, Jovaninom majkom.

– Jaooj gde mi je dete moje, nije imala para sunce moje, da se vrati autobusom, sve je potrošila na dodatnu literaturu iz rimskog prava bez koje kažu ljudi ne može kod Žike da se položi, eto još to rimsko joj falilo da da uslov za drugu godinu pa da proslavimo njen 23. rođendan, jaooj pustite me, ne mogu više da pričam…

Ostavili smo majku njenom bolu, a mi imamo da poručimo samo jedno omladini, ali i ostalima. Oprez za volanom.