Monikin blog: I bogati plaćaju, zašto ne…
Reč TarzanijeNakon prvog teksta, gospođica nekonvencionalnog zanimanja i iznenađujuće dobre sposobnosti konvertovanja misli u pisanu formu nam je poslala još materijala, tako da objavljujemo njen drugi uradak koji smatramo još zanimljivijim od prvog. Ponovo nismo dozvolili sebi da promenimo ni jedno slovo, ni jedan zarez i veoma smo ponosni zbog toga te u to ime načinjemo pivo, motamo… duvan i najavljujemo sledeći tekst na koji će se čekati manje nego na ovaj.
U prošlom tekstu sam spomenula Snežu. Spomenula sam i to da se ona kurvanjem bavi na nekom višem nivou od mene. Sad ćete pomisliti “kakav kurčevi nivo, kurvanje je kurvanje” i to jeste tačno. Ali ona je drugačija. Njoj prostitucija nije primarni posao, nego hobi. Kao nekome hortikultura ili vožnja bicikla. Uostalom i ona sama je na višem nivou. Ima čak i pravi posao, radi kao nastavnica matematike u jednoj srednjoj školi. Ne može se reći da je u tome zbog para. Ima dovoljno. Njen posao se svodi na to da vikendom, negde 2 puta mesečno po pozivu ide u inostranstvo. Isključivo u inostranstvo i domaće klijente gleda da izbegne u širokom luku. Ide na ceo vikend, sve joj je plaćeno, svi troškovi pokriveni a ona treba da bude pratnja čoveku koji je plaća. Naravno, da bude i sve ostalo što se od nje traži, ali za razliku od mene od nje se ne očekuje samo jebačina i ne tretaraju je kao kurton. Voli to što radi i za jednu tridesetpetogodišnju profesoricu matematike živi veoma zanimljiv život. Pitam se šta bi njeni učenici rekli kad bi saznali čime se bavi. Sneža izgleda odlično, ovi iz poslednje klupe je, kad drkaju na nju, sigurno zamišljaju u raznim ulogama, ali u ulozi prostitutke za gospodu sigurno ne.
Naravno i ovoj našoj eliti trebaju kurve tako da smo se često sretali. Samo što je kod nas svako i svašta elita. Sa mnogima sam se sretala, a jedno od najupečatljivijih uskustava ostavili su fudbaleri. Jebeš svet u kom su oni elita, ali šta da se radi. Tada se igrala neka utakmica, kvalifikacije za evropsko prvenstvo mladih igrača. Kad god se igra neka utakmica, pogotovo fudbalska, kurve znaju da će biti posla. I što je još bitnije, da će biti para. Niko ne plaća kao sportisti, puni su keša, mladi, verovatno im je i dosadno po tim hotelima i onda naruče što više kurvi kako bi mogli da se iživljavaju. Mada nikad oni ne ugovaraju, imaju čoveka za to, nekog iz “stručnog” štaba ko je zadužen da igračima sve bude po volji.
Tu noć je pozvano nas nekoliko. Nije mi prvi put da idem sportistima na noge, ili bolje reći na kitu, čak i volim to. Mladi su, lepo izgledaju, znaš da neće napraviti neki veliki problem, ipak su javne ličnosti. Ne mogu to sebi da dozvole. Stigla sam, na ulazu u hotel me je dočekao neki stariji čovek i odveo do sobe. Verovatno onaj koji je i ugovarao. U sobi je bilo njih šestorica. Svi mladi, odlično građeni naravno… piju ali nisu pijanu, to im je verovatno zabranjeno. Ono što će uslediti nije.
– Nemamo mnogo vremena, skini se.
– Čemu žurba momci?
Taj koji mi se obratio je delovao kao glavni tu, možda im je bio kapiten. Dok sam ovo izgovarala već ga je izvadio počeo da mi ga trpa u usta. Bio mu je mali, inače ne volim kad je takav, ali ovo je bila posebna situacija i radovao me je njegov hendikep. Ostali su došli za njim tako da mi je bilo jasno da ću prvo svima da pušim, a da će onda svi da se izređaju na meni. Bilo je toga i ranije, ali nikad ih nije bilo ovoliko. Nema veze, preživeću, čak možda bude dobro. Od njih šest, trojica ne verujem ni da su punoletna, nemaju pojma sa životom, kratko će trajati. Nema potrebe da vam opisujem kako je sve to izgledalo, možete i sami zamisliti, gledali ste sigurno takve porniće. E pa, slično tome, samo mnogo lošije i trapavije. U svakom trenutku bar trojica nisu imala šta da rade, pa su se drala i davala podršku svojim saigračima koji su bili zauzeti: “Jebi je, kurva je ciganska”, “Uvali joj ga iz ofsajda” i čitav niz sličnih debilnih povika zanimljivih samo klincima i samo fudbalerima. Smejala bih se da nije počelo da me boli, a naravno da je počelo jer taj glavni nije planirao da odustane, očito je odlučio da se pokaže pred ortacima. U tim godinama to i jeste najbitnije, kako ćeš izgledati u očima ortaka. Kako ćeš izgledati u očima devojke (i tu ne mislim na kurve) i u sopstvenim očima – manje je bitno. On je završio, znala sam da neće još dugo trajati. Ostali su bili lakši deo posla. Nakon nekoliko minuta se vratio, rekao ostalima da se odmaknu i počeo da piša po meni. Kreten! Pobesnela sam i rekla da je dosta, srećom jedan od njih je bio na mojoj strani pa se ni ostali nisu bunili. Odveo me je i da se istuširam. Fin momak. Kad sam se vratila sedeli su i gledali neku utakmicu, verovatno reprizu jer je bilo kasno. Nisu ni obraćali pažnju na mene, nisam im više bila interesantna – odlično.
– Srećno sutra na tekmi momci.
– Prekosutra, navijaj za nas! Budi glasna, imaš dobro grlo.
Kakav je mag humora taj glavni, naravno svi ostali su se pokidali od smeha. I ja sam se pravila da je smešno. Na izlazu sam srela koleginicu, ona je bila kod drugog dela ekipe. Bez reči smo stale ispred hotela i zapalile pljugu. Noć, dim, hladan vetar. Jak miris parfema, prejak. I po 250 evra u torbici.
– Nema šanse da pobede sutra, izmorili su se previše kreteni.
– Igraju prekosutra. Hoćemo na station da navijamo?
– Hoćemo, daj broj, zovem te.
Gledale smo ih tad. Neke od njih sam često posle toga mogla da vidim po medijima. Postali su solidni fudbaleri, dovoljno dobri da mogu da se obogate od lopte. Koliko znam niko od njih ipak nije dogurao do prvog tima reprezentacije, osim tog glavnog. Kolovođe. Kapitena. Par godina kasnije sa kevom sam gledala TV i naletele smo na njega. Priča nešto, igra u Italiji, sere u nekoj emisiji o poremećaju vrednosti u društvu, o tome kako mladi sve češće kreću stranputicom umesto da se bave sportom. Keva je oduvek volela takve.
– Lep mladić, šta kažeš? I pametan, skroman. Tebi bi trebao jedan ovakav.
– Jeste kevo, divan je, ali nije moj tip. Meni je dobar i Nikola.
