Na derbiju šeste opštinske lige

Sve tekme na domaćem terenu liče jedna na drugu, dok je svaka tekma u gostima nadrealno nebezbedna i neizvesna na svoj način. Da se razumemo, ovog puta smo mi bili ti koji se pitamo i prosto smo morali da dobijemo Zlokućance, mo-ra-li! Izgubiti od tako nakaznog rivala na svom terenu jednostavno nije opcija.

Na dan derbija sam ustao prilično rano. Sunce se zabarikadiralo negde u čeonom delu moje glave i u kombinaciji sa mamurlukom me je mučki razaralo, spolja i iznutra. Ekipa se skupljala oko trga polako i u intervalima. Već pri dolasku na mesto okupljanja  se vidi da mi nismo tek tako otrcan kolektiv. Naš igrački kadar sastavljen po šablonu velških prvoligaša sijao je nekim čudnim, pobedničkim sjajem. Bilo je tu autolimara, pandura, noćnih čuvara, vatrogasaca, kafedžija, urologa. Spektar frikova i mrsomuda. Delovali smo kao kompozicija koja je sastavljena tek tako da postoji. I realno, bolelo nas je.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Moćni kuvari iz San Marina.[/typography]

U iščekivanju prevoza i fiat punta spikalo se veselo i intenzivno. Mahom su se pominjale jebačine od prethodne noći, kubikaže motora, PPV i lokalni izbori. Naš gabaritni saigrač iz vezne linije imao je longetu na malom i domalom prstu leve šake, ali, kako kaže, ni u jednom momentu nije pomislio da zbog toga ne dođe na tekmu i sebe poštedi pišanja po Zlokućancima. Jebiga, nekog je loše zakačio i to je to. Možda bi mu se isto desilo i na prošloj tekmi, epicentar sranja je totalno zanemarljiv element u njegovom životu.

Štoperski dvojac ovog bezmalo perspektivnog tima su braća burazeri. Korpulentni momci iz šumarske struke koji tu i tamo nešto progovore. Nije ih čak ni ovaj fudbal previše interesovao, al’ pozvao ih kum iz Jasenice, a kumstvo se ne odbija. Nisu bili rečiti poput momka ofingerske građe koji je izigravao levo krilo. Ovaj je, dok se čekao prevoz, sporadično izbacivao kašaste zelene šlajmerice koje su odmah korozirale beton i okupljale male kolone mrava i prašine. Bio je to prizor koji svakako nisam morao da vidim.

Originalno sam poznavao eventualno trojicu džentlmena – lika sa basketa koji me je ubacio u ovu fudbalsku avanturu i dva momka iz naselja koja izgledaju kao piromani BobanaRajovića. Blistavo i strašno.

Prevoz se očekivao svakog momenta. Biće tu i do pet automobila u koje će se strpati i bar tri ljubitelja džibre kojima je stalno prebivalište upravo naše odredište. Prisećao sam se gostovanja  od prošlog vikenda kad nas je vozio autoprevoznik Noce iz Braćevca. Kombi je tada odisao nekim karantinskim mirisom koji je sumanuto nagrizao nozdrve; čitalac bi mogao da ga uporedi sa aromom belog sleza zavijenog u rizlu, stvarno gadan fleš. Rastresao sam se i nekako iskulirao tu putopisnu jezu. Ubrzo pristiže punto, zatim i konvoj.

U ford eskort ulazimo Žile kafedžija, ljubitelj džibre, kapiten i ja. Kapiten seda na suvozačevo mesto, a mene i Žileta na zadnjem sedištu odvaja ljubitelj džibre. Punački gospodin za volanom, inače jedan od viđenijih ljudi u selu, dočekao nas je uz tonove Nina Rešića na devedesčetvrtom megahercu. Topla melodija ispunjava ono malo etra u kolima.

Ne treba naglašavati da nema neke posebne taktike na ovakvim utakmicama. Bitno je da fino izbalansiraš dodavanja, šutiraš samo kad si siguran, trčiš iskusno i pomalo i izbegavaš osušene zemljane kratere. Ako popiješ koju nadlakticu probaš da iskuliraš, bitno je da znaš da će neko i od njih da nabasa na istu. To je ta ravnoteža koja se uspostavlja od početka do kraja sezone.

Nismo mnogo pričali za vreme vožnje; Kep je povremeno prepričavao svoje dogodovštine iz treće smene, dok je Žile pola puta presavijao praznu Marbo kutiju kako bi modelovao svoje kostobrane. Uvek nam je manjkalo opreme, stoga ne treba da čudi lucidnost iskusnog beka kakav je Žile bio.

Pri ulasku u selo primećuju se grupe meštana koje kreću ka mestu odigravanja utakmice. U centru sela smeštena je crkva koja gleda na bunar iza koga se nazire teren. Do samog igrališta vodi puteljak ispresecan kolonom vozila gostujuće ekipe. Bojište je bilasmeđezagasita površina na kojoj metastazira detelina sa blagom padinom kod one druge strane gola. Biće to prava gladijatorska arena narednih 105 minuta (ako budemo gubili), s tim što ovde i gledaoci mogu da učestvuju.

Sudijska trojka je došla svojim kolima. Glavni arbitar je bio dežmekasti saobraćajac, a druga dvojica budući difovci koji u ovom sportu vide laku zaradu vikendom.

Gosti su već bili na terenu, tako da smo imali vremena samo za lakši strečing. Pobeda je imperativ, pobeda je jedino dobro i za nas i za njih.

Lopta je stavljena na kreč. Kako bi rekli komentatori plodne imaginacije – počelo je ispitivački sa obe strane. Lopta se neumorno kotrljala oko centralnog dela terena, sve dok nije došla do našeg štopera koji joj je dao neku čudnu putanju, pa je ova sekla vazduh i išla ka našem golmanu kao bumerang. Kiks takoreći. Hladan znoj u publici, hladan znoj u odbrambenoj liniji. Zlokućanci nas polako stiskaju i ređaju jednu balonku za drugom. Sad oni imaju inicijativu.

Publika dobacuje, nisu očekivali da se skupimo k’o pičke pred ovima iza brda. Mogu oni da budu i triput jači, ali ne ove nedelje i ne danas. Pa zavetina je jebemu mater; seoska slava. Skupili se ljudi, poveli i decu, biće večeras i solidnog tuluma uz dugmetare i belo vino, samo treba dobiti. Nismo valjda toliko tunjavi da nas Zlokućanci parališu usred Tamniča. Ne, poraz nije opcija.

Međutim, gosti su se prilično nameračili na stative, triput. Negde pred kraj prvog su imali zicer i dali gol, ali sudiji je bilo jasno da nam je štoper fauliran; jedan od krupnih buraza s početka priče.Naša CF lasta je jedanput imala’jedan na jedan’, al’ kao što obično biva iskopao je grumen sasušene zemlje i loptu isfelširao poput Anrija u ŽogaBonitu. Bilo je to poluvreme s dve nule i mnogo znoja.

Jasno je da nešto moramo da uradimo. Ispada da se branimo, da nas razvlače preko cele njive i da će najzad i uvaliti golčinu. Problem je što sad svi teško trče. Za jednu kvalitetnu polukontru nam treba neki seoski Aubamejang, svež i munjevit. Imamo jednog takvog na klupi, mog’o bi umesto Žileta, pa da se zarotira sa veznjakom. Krenuće i on od drugog.

Ideja je da taj mali prođe bar jednom po boku i proigra CF lastu, mora i ovaj jednom da proradi, nisu ga džabe doveli iz Kovilova.

Crpimo poslednju životnu snagu i krećemo odmorniji u drugo poluvreme. Opet nekako mlitavo počinjemo; Zlokućanci duže drže loptu, forsiraju neke bekovske i pokušavaju visinskim loptama da dođu do šanse. Doskočice meštana postaju bučnije i nemilosrdnije. Sad već ne biraju reči. Naravno da bi neko od njih bolje igrao od nas, ipak su to najbolji poznavaoci ove viteške igre. Ako neko zna kako da postavi igrača onda je to predsednik mesne zajednice. Ne moš ti tako mlad i zelen njemu nešto da objašnjavaš, budi srećan što si u timu i to’lko.

Vreme je i za našu kontru. Kapiten iskusno čuva loptu i u stilu maestra Pirla‘izbacuje’ malog Aubamejanga. Ovaj svrsishodno probija na krilu, dok CF lasta bleji u ofsajdu od tri metra bez ikakvih poteškoća. Proigrava ga.Imamo situaciju, imamo ‘jedan na jedan’.Zlokućanci vrište i traže ofsajd, ali to ne tangira previše glavnog sudiju, igra se. Ide CF, šutira u donji desni i gol! Haha, to je to! Golčina! Idemooo! Meštani u transu upadaju na teren, grle CF lastu, opšte ludilo, sreća! Sad da izdržimo još desetak minuta i ćaozdravo, oni se vraćaju pokunjeni u Zlokuće, a mi izbacujemo bačvu belog u sam centar sela, tamo kod crkve.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Gosti, je l vidite groblje iza, e tu ćete da noćite ako bude nerešeno hehe.[/typography]

Noge nikad nisu bile teže, osećam se kao da završavamo kružni maraton, a da je preostalo još dvadesetak kilometara. Samo još malo i sve je gotovo. Izgleda da ni Zlokućanci nemaju više snage. Ne vidi se određena ideja u njihovoj igri, lopta tumara od jednog do drugog, niko ne istrčava, ništa. Da sam bio navijač Zlokuća u tom trenutku osećao bih se mučno. Bezizlazno.

Kraj! Sudija, sviraj jebeni kraj! Mislim da i danas ponekad čujem taj piskavi, pomalo škripavi zvuk pištaljke koji dovodi do katarze. Do konačne pobede.

Slavlje može da počne! Nismo se ni presvukli, a već smo načeli špriceraj rastvoren u plastičnoj dvolitarki. Atmosfera u selu nikad bolja reklo bi se, imao sam utisak da je organizovan doček Nove godine usred septembra.A i zaslužili smo jebiga, trebalo je neko i da pobedi da bi se slavilo. Mi smo heroji na neki način.

Sad bi valjalo potkrepiti organizam, čeka nas obilna trpeza. Prolazim hodnikom koji odvaja salu za obedovanje i prostoriju sa slavinom. Bacam pogled na ogromni astal s hranom za kojim sede dežmekasti saobraćajac i budući difovci. Ispred njih tek ispečena prasetina, urnebes salata, ovali s predjelom i tri kila belog.Razvukao sam neki učmali osmeh i nastavio ka slavini. Setno i srećno. Kapirate zašto ono nije bio ofsajd?

Tekst poslao čitalac Veljko Dimitrijević. Ako hoćeš i ti da pošalješ pa mi da ga objavimo posle 6 meseci, šibni jedan na naš fan pejdž.