Najbolji albumi 2015.
Pre dvadeset dana smo imali načelni dogovor kako bi finiš godine trebalo obogatiti raznim listama najboljeg, i kao što se da videti, po ko zna koji put je lenjost pobedila nadahnuće (poz za zapatu i wojteka). Knjiga je spala na najbolju muziku, a ova lista je objektivno reprezentuje toliko koliko i prosečan jutjub komentator rođen u na ovim prostorima. Dakle, sve je skroz subjektivno i sigurno da fali neki vrhunski uradak sa rumunske dens scene ili francuskog hip hopa.
Honorable mention
Iron Maiden – Book of Souls
U životu ima malo konstanti, a jedna od njih su Mejdeni kao sigurica da će i u narednih 300 godina na svakih 5 izdati po album i da album neće biti sranje. Tačnije, biće dobar. Knjiga duša je po većini kritičara najbolji još od Brave New World. Mejdeni koji su bili jedni od pionira pesama koje traju večnost i po, sad su opet jebali majku pa Empire of the Clouds traje ko život Alberta Hofmana. Indikativno za ovaj album je da što su pesme na njemu duže – bolje su, te se ne očekuje da na koncertnoj turneji 2028. bude više od jedne pesme sa ovog albuma. Valja.
Top 10 (redosled nebitan)
Royal Thunder – Crooked Doors
Kad čuješ da neko svira HARD ROK 2015. Samo što ne zapitaš ko je ukrao hromozome tim ljudima a onda skontaš da ispadneš glup i da to i dalje može da zvuči itekako do jaja. Naravno, ako ubaciš malo psihodelije, stonera i recimo moćan ženski vokal.
Faith no More – Sol Invictus
Moram da priznam da nisam oduševljen novim albumom jednog od omiljenih mi bendova ikad. Mislim, dobar je, al ono, nerealna očekivanja da kreativna kapisla još radi na najvišem nivou su baš takva – nerealna. U principu ima jako dobrih ali i njah momenata, a Paton pre svega zbog sve slabijih lajv izvedbi bi mogao da pojača kokain i smanji kurve.
Infected Mushroom – Converting Vegetarians II
Izrailj je uvek bio plodan kad je u pitanju trensara. A pečurke su oduvek bile u fazonu da nisi sto posto siguran da l će da te radi il neće, i uopšte kako će. Novi album deluje malo u fazonu „jebote toliko smo poznati i kul da možemo da se zajebavamo, ubacujemo neke čudne sepmlove i autotjun dečjeg mumlanja haha što je zabavno boli nas kurac“ ali u principu, album je dosta dobar, te 78 minuta muzičke podloge prođe začas dok recimo pišeš tekst za Tarzaniju ili gledaš u plafon i razmišljaš da li život ima smisla i zašto ne.
Muse – Drones
Dronovi nisu baš pozitivno prošli kad je kritika u pitanju, a i publika je bila u fazonu AJDE METJU PRAVI DO KRAJA ŽIVOTA BLEK HOLS END REVELEJŠNS. Metjua naravno zabole, on veruje u ljude guštere i pravi albume po osećaju i trenutnom ludilu. Drugi zakon termodinamike je bio skroz drugačiji od dotad odrađenog a ovaj odskače i od tog odskakanja a to ne voli konzervativna publika pa boga zovi. Iskreno, album nije „sve pet“, fali tu koječega da bude rang crnih rupa i absolušna ali je jako dobar, produkcijski na 11 zvezdica a Dead Inside je hitčina koja zvuči kao Undisclosed Desires na amfetaminu. Cepaj Metju, jebe ti se.
Gramatik – Coffee Shop Selection
To je to. Kad privedeš ribu gajbi pa ne želiš da ispadneš potencijalni manijak puštanjem Berija Vajta i Marvina Geja, ili kliše smarač puštanjem Masiv Ateka i Trikija, u priču uleće bosanski slovenac Denis Jašarević, poznatiji kao Gramatik. Novi album je kao i obično ozbiljna papazjanija trip hopa, elektronike, dabstepa, hip hopa i ko zna čega još, to je najmanje i bitno. Ono što jeste bitno je ta živina kojom album pleni te tvoje dvominutno brektanje nad pijanom ribom sigurno može izgledati bar 30 posto kvalitetnije uz jaku muzičku pozadinu.
The Prodigy – Day is my Enemy
Bogovi big bita su se vratili 2015. s novim albumom što znači da ih eto dogodine opet u Srbiji, recimo na kupusijadi u Mrčajevcima, jer realno samo još tamo nisu kročili. A i mi se nećemo buniti. Bolje da oni dolaze, nego recimo Danijel Šifer ako je uopšte izašao iz zatvora. U principu album nije neka ingenioznost začinjena kreativnošću već samo hod po utabanoj stazi udri bit – refren nek bude jedna reč – ostalo samo nek melje, kao dobra patišpanj podloga, te tako „Nasty“ i „Ibiza“ svakako imaju pravo da se nadaju da će biti umuvane na set listu jer su realno skači-vrišti-mlati glavudžom-uzmi ekstra ekser stvari.
New Order – Music Complete
Jedan od onih „e poštujem ih al želim da im padne avion i da prežive, ali da ih uhvati neko pleme kanibala i skuva ih u kotlu“ bendova. Meni su zapravo baš ok, a tu sudbinu bih želeo Joy Division-u da su eventualno pretekli. Sreća pa nisu. Nju order su se odavno eonima distancirali od početnog post-panka al meni je čak i ovaj album nekako to bez obzira na to što egzistira na mašinama i prijemčivijim vokalima i melodijama. Osim odlične stvari Plastic, meni su gotivne Singularity i naročito Academic, kao odličan spoj njanjavog i retro gitarskog krešenda.
St. Germain – St Germain
Ovo sam morao da stavim u na listu pre svega jer sam bio na koncertu i što je glavni utisak bio kako je atmosfera bila takva da bi prosečnog radovca sa čarapom na glavi i bejbol palicom naterala da kaže „izvini drugar, da li mogu da povučem dva dima tvog džointa? Hvala, jako si ljubazan“ Iako nisam fan ovakvog muziciranja, nemoguće je reći da nu jazz album začinjen duhom afrike nije estetski jedna zaokružena celina koja ti pomogne (ako ti pomoči treba) da se osećaš bolje. Napred Sen Žermen, napred Ibrahimovič!
Ghost – Meliora
Dok se ljudi svade jesu li ghost istripovane budalesine ili samo preočigledni trol, jasno je da je njihov marketing štab dobro odradio posao te su postali baš popularni diljem sveta. Muzički gledano, Meliora je dosta kvalitetnija od prethodnika i iako nema prezarazne ŽIVEO SATANA ARANĐELA UDARILA STRUJA, sve je nekako skladno, dobar rif, jak stih, đavo, satana, lucifer, azazel, tj sve ono što je jednom čoveku potrebno od muzike.
Puscifer – Money shot
Mejnarde, kad bi samo znao koliko ti Srba psuje porodicu od navrnđeda do nerođenog unuka, para im kitama po utrobi… a znaš ti to, ceo svet to isto radi, svi pitaju ĐE NOVI TUL KAĆE NOVI TUL. I stvarno jebote, dogodine deset godina od 10 000 days – zlobnici će reći „pa da, to Mejnard predskazao koliko će se čekati na peti album Tula hehe“. Ček, tek su četiri izdali za sedamsto godina postojanja? Nestvarno. No, jebeš Tul, a ponajviše jebeš tulaste fanove koji su gori su od vađenja zubnog živca bez anestezije. Mnogo je razloga što mi je Puscifer gotivniji sajd projekat od APC (koji su naravno do jaja), a pre svega to što su ko teorija haosa – vazda iznenade i iznađu neki novi način da ti čačkaju mesto odakle kuljaju oni lepi hormoni pa se malo upiškiš od sreće ko da si na mdmi. Money shot je baš ubava zabava za preslušavanje više desetina puta.
