Najsmrtonosniji putevi na svetu

Ako ovo čitaš, verovatno ili živiš na Balkanu ili bar vućeš korene iz Bureta baruta (govnarska vlada kraljevine Švecke je odbila da finansira prevođenje naših genijalnosti pa su tako ostali intelektualno osakaćeni – ko ih jebe). I takođe, verovatno misliš da je saobraćajnu kulturu naroda bivše SFRJ istrenirao Belzebub lično, uz nesebičnu pomoć Lucifera, Mefistofela i Nosferatua. Jeste, Ana Nikolić je bezobzirna kučka jer joj se može da parkira auto na šinama tako da tramvaj mora da čeka dok ona ne završi kompletan tretman pičke u salonu za tretmanizaciju pičke i pomeri makinu. I taksiti su mahom ljigava govna jer imaju neizbaždarene taksimetre i voze po Beogradu nesrećne strance od železničke do autobuske stanice, preko Borče 3 i Lisičjeg potoka. A i seku sve vas, savesne vozače, seme im se zatrlo.  Najgore je pešacima, nikad se ne zna kad će sin člana nekog upravnog odbora da skrene desno bez davanja migavca i uplaši poštenog pešaka koji mirno sluša Getin best of dok šeta svog maltezera ulicom.

I brate, svaki dan neko pogine. Seljak ostavio gumarabu na krivini, otišao da popije ljutu kod komšije, al kurac, rakija nikad bolja i jarani se zapili. Pao mrak, gumaraba neosvetljena i u nju se zakucao metalik sivi pasat i izginula dvojica, ne dočekaše maturu. Greota. Ili tri ribe se strmopizdile u provaliju, vraćajući se sa vašara u Guči jer su pod utiucajem alkohola i opijata istripovale hologram golog Majkla Dudikofa. I stvarno, u proseku svakog dana na putevima u Srbiji bude toliko sranja za minimum 2 čitulje u Politici sutradan, jedno 50-ak uposlenih ležajeva u bolnicama u narednom periodu i dovoljno šuški za sve istance u hijerarhiskoj strukturi saobraćajni pandur – sudski veštak – osigurajavuće kompanije.

Međutim, ono što je ČINJENICA, to je da Srbija pripada prvoj svetskoj ligi kada su u pitanju ljudski gubici prouzrokovani saobraćajnim nezgodama. Ok, Skandinavci, benelukšani, Britanci i Japanci su svakako daleko ispred nas koliko i Barselona ispred Malge, al jebiga, nije ni loše ako znaš da si u rangu ili čak ispred Španije, Italije, Grčke, Portugala i ostalih zemalja koji nas šiju u bilo kom drugom socio-ekonomskom pređenju.

Ukoliko plačeš dok te pijani tajo vozi ibarskom magistralom od Stepojevca do Meljaka i ukoliko ti se muda skupljaju dok se spuštaš kanjonom Morače a pritom padaju babini jarčevi, overi sledeće džade koje su bezbedne koliko i pokušaj slikanja sa srpskom zastavom na Trgu bana Jelačića nakon ispadanja Dinama iz drugog kruga kvalifikacija za LŠ.

Sičuan – Tibet (Kina)

Serpentine su divna stvar. Zaista su zanimljive kad traju kilometar i po, recimo kad se od Slavkovice penješ na Rajac. Posle baciš peglu, nastaviš da šikaš pivo i prisustvuješ još jednoj pobedi lika iz Mrkonjić grada koji svake godine pobedi na Kosidbi. E ovde serpentine traju duže. Mnogo duže. Traju jebenih 650 kilometara koliko ti treba da se iz podnožja popneš na vr Tibeta. Međutim, serpentine su najmanji problem ovde. Zajebanija stvar je činjenica da je teren toliko loš da se brda non-stop obrušavaju i zatrpavaju put. Uobičajen dan na ovom putu je sledeći: radnici raščišćavaju deonicu puta jer je u toku noći zatrpana, pritom izvlače 11 beživotnih tela. Onda neka budala pomeri kamen koji nije smeo pa se još veća gomila obruši na njih i otera sve u pičku lepu materinu. Kad budeš išao kod Dalaj Lame nemoj da se žališ na one rupe kod isključenja za Planu.

Halsema autoput (Filipini)

I od goreg ima gore. Bukvalno preslikane serpentine sa hodočašća na Tibet su dopunjene okolnom prašumom i klimom gde vlažnost vazduha ne spada ispod 99 procenata i da magle ima svih 365 dana u godini. Dodaj tome činjenicu da pojedine deonice autoputa nisu dovršene već sa asfalta prelaziš na makadam, kao i naviku meštana da džadom ganjaju krupniju i sitniju stoku, i dobijaš idealno mesto za skončaš svoj govnarski život. Ako si preživeo ovaj put, spuštanje saa Zlatibora ka Prijepolju ćeš odvesti žmureći, volan ćeš držati kolenima, leva ruka kroz prozor a desna pridražava vrat nepoznate starlete koja ispituje dubinu svog grla na tvom menjaču.

Old Jungas magistrala (Bolivija)

Prema podacima Svetskog udruženja za bezbednost saobraćaja, zvanično najopasniji put u svetu. Meštani ga zovu Put smrti. Zašto koj moj? Ne znam, možda zbog činjenice da iz La Paza vodi pravo u džunglu. Doduše, šanse da pređeš samo 40 kilometara koliko je dug ovaj put i stigneš do džungle, ravne su verovatnoći da Kristijano Ronaldo neočupanih obrva uleti kod Trkovića u pekaru i naruči 400 sa sirom i francuski sendvič s pečenicom. Put je širok čak 3 metra, a proširenja se nalaze na po par kilometara. Ako naiđe neki kamion, jebiga, vlada pravilo jačeg. Il zajaši brdo il će da te surva u provaliju. A da, zaštitne ograde ne postoje a bankine su za pičke. Treba li napomenuti serpentine, maglu, džombe i drumske razbojnike kao i to da su put izgradili zatvorenici a ne ljudi koji razlikuju tangens ugla od zarubljene kupe.

Luksor – Hurgada (Egipat)

Napokon nešto i nama poznato. Ok, možda nisi letovao u Egiptu al te barem jedna drugarica smarala pričama kako je ljubazni meštanin jako galantan i nudio je čak 17 kamila za njenu ruku, a ona je morala da odbije jer ima decxk@ al mu je ipak popušila u znak zahvalnosti. Isto tako ti je i poznato da malo-malo neki naš zemljak zagine na letovanju u Egiptu. Za neupućene, Egipat je zemlja gde zakon izričito NE NALAŽE kojom se stranom vozi, već se PREPORUČUJE vožnja desnom. Što znači da može i levom. Isto tako, polaganje vozačkog se svodi na 50 metara vožnje u rikverc po poligonu u obliku slova S. To je dovoljno za dobijanje licence za vožnju turističkih autobusa. Dakle, vozači su obučeni za tu radnju koliko i Duško Tošić za popravku Hadronskog kolajdera i konstantna opasnost od terorističkih napada, te drumski razbojnici koji su u stanju iz kamile mast da izvade a kamoli od turiste 300 ojra, mogu da pretvore vaš odmor iz snova u najgoru noćnu moru.

–          Ljubavi, razmišljala sam o Hurgadi ove godine, šta misliš?

–          Tebe da jebu, mene da pljačkaju, to oćeš. U Sutomore i tačka.

Grend trank roud (Indija)

Ako u Egiptu postoji fleksibilnost oko izbora strane kojom se vozi, u Indiji postoji fleksibilnost u pogledu sa bilo čim vezano za saobraćaj. Jedino pravilo je da nema pravila. Semafori i saobraćajni znakovi su bugimeni i ljudi imaju urođenu fobiju od istih. Ovaj put izgleda sasvim normalno, nit ima nekih krivina nit strmih nasipa, ali je to put u kom se u istom trenutku na istoj deonici mogu naći: automobili, motori, kamioni, autobusi, freze sa priključnim mašinama, kombajni, krave, pešaci, biciklisti, pičke na rolerima i invalidi u kolicima. Pritom niko pojma nema gde tera. Mrtvi ljudi se bacaju sa strane, povređenima se pomaže tek nakon što se kravama ukaže neophodna nega. Saobraćaj u Indiji je praktični primer Šredingerovog eksperimenta sa mačkom. Dok se ne vratiš živ, velika je verovatnoća da si mrtav.