Najveće gladi istorije

Širom literature, što u klasičnom obliku što na internetu, možemo naići na more materijala o ratovima, genocidima, velikim bolestima. Glad kao način za masovno umiranje, poprilično je potcenjena tema. O Holodomoru se ne priča na slavama iako je uzeo nekoliko puta više života od Staljingrada. A podataka ima, i kratkim osvrtom na njih, lako zaključujemo da je tokom istorije, a u najnerazvijenijim delovima sveta i danas, uzimala života kao bilo koji od ostalih jahača apokalipse. Verovatno ima nešto do posebne, banalne jezivosti umiranja na taj način. Nema dušmanina koji te seče, upucava ili kolje, nema zlog virusa ili ludih političkih progona, samo nemaš nedeljama šta da staviš u sebe, i gasiš se. Ti i desetine hiljada ljudi. Ultimativna jezivost, koje se verovatno malo klonimo. A i nema akcije, da se ne lažemo.

Etiopija, 1983-1985

Ovo je verovatno i najpoznatija glad u popularnoj kulturi, iako nije jedna od najtežih, čak ni u samoj Etiopiji. Generalno, ceo svet je tokom istorije trpeo velike gladi, ali postoje neke rizične zone koje su pogađane češće, i koje bivaju pogađane i u poslednjih 100, 150 godina. To su rog Afrike, gde se i dan danas dešavaju gladi koje odnesu desetine hiljada života, Indija, Kina, Finska i evropski deo nekadašnje teritorije Sovjetskog Saveza.

Za ozbiljnu katastrofu, potrebno je da se ispune prirodni uslovi i ljudski faktor. U Etiopiji su se sredinom osamdesetih ispunila oba. Velika suša, a usput i totalitarna komunistička vlast. Upravo je jedna “mala” glad u severnoj Etiopiji, koja je 1973. odnela između 50 i 100 hiljada ljudi, poslužila kao varnica za rušenje režima Hajle Selasija. Na vlast tada dolazi Derg, komunistička vlada, koja brzo pravi aranžman sa Sovjetima, postaje njihova satelitska država, i kreće u više mini građanskih ratova. Etiopija je etnički vrlo nehomogena država a nacije nisu preterano izmešane, i žive uglavnom u svojim podregionima. Plodno tle za sranja.

Tokom godina, Derg vodi te ratove, protiv manjih etničkih pobunjeničkih grupa a u isto vreme sprovodi sulude i surove staljinističke poljoprivredne mere. Nametanje nerealnih kvota paorima zbog kojih su neki morali da dolaze u apsurdnu situaciju da kupuju hranu na tržištu da bi ispunili svoje kvote, zabranjivanje putovanja, da se ne bi bavili nekim drugim aktivnostima za popunu kućnog budžeta itd. U takvom scenariju, jedna ozbiljna suša je bila sve što je bilo potrebno za katastrofu.

Sredinom osamdesetih, kiša jednostavno počinje da pada slabije, a moćna etiopska ekonomija i sistem kreću da se raspadaju u paramparčad. U sred gladi, 1984 godine, donosi se odluka da se 46 posto budžeta rezerviše za vojsku. Dolazi do strahotnih scenarija. Apsolutni prioritet u pomoći, dobijaju snage Derga na ratištima i lojalne regionalne milicije. Svet se angažuje, priređuje se i Lajv Ejd koncert, ali humanitarna pomoć iz inostranstva ide uglavnom vojnicima, a humanitarna pomoć u parama je još više pod znakom pitanja, jer je po svedočenjima nekih pobunjenika a i vladinih službenika, dobrim delom išla za kupovinu prangija.

Po procenama UN, doduše dosta osporavanim procenama, u ovoj gladi je direktno umrlo oko milion ljudi. Osim direktnih smrti od izgladnelosti, mnogi ljudi su pobijeni i boga pitaj kako i zašto, u stanju potpunog haosa, mnogi su nasilno preseljeni iz kriznih područja u malo bolja, što je bio jedan od glavnih odgovora vlade na glad.

Velika Kineska Glad

Slična priča kao i za Etiopiju, kao što će biti i za Sovjetski Savez, kao što je slična sa svakom zemljom u staljinističkom fazonu.

Ono što je posebnost kineska, jeste magnituda stradanja. Kod Kineza nema ništa na malo, naravno. Glad je trajala tri godine, 1958-1961, i odnela između 20 i 40 miliona života, zavisno od procena. Koliko su stvari jezive, shvatamo kada vidimo da je zvanična državna procena, po peeesu laž epskih razmera, 15 miliona.

Ono čega nije bilo u Kini, je unutrašnji rat. Ali Kinezi su se dovoljno potrudili sami. Nasilne kolektivizacije, nabijanje kvota, slanje hrane u gradove, ostavljanje malih viškova seljacima, propadanje useva jer su se seljaci terali da rade u čeličanama i slično, standardna priča. Posebna priča su regionalni komunistički apartčici, koji su u želji da se dodvore velikom Mau, lažirali podatke iz svojih prefektura, i navodili lažno veće brojke, ne bi li impresionirali velikog vođu. Oni ih zapravo nisu lažirali bukvalno, nego su uzimali od viška koji je trebao da ostane seljacima, i pakovali to u redovnu kvotu.

Pored toga, Kinezi su se bavili i revolucijama u poljoprivrednoj proizvodnji. Bilo je tu više zahvata, ali najgori je bio “Kampanja protiv četiri štetočine.” Mao je lansirao opštenarodnu misiju, da se pobiju svi pacovi, muve, komarci i vrapci. Vrapci su se tako našli u stvarno eminentnom klubu džentlmena, jer su jeli useve. Sa prve tri živuljke, ne znam koliki je biološki haos napravljen, ali sa vrapcima je dokazano veliki jer su se tek koju godine kasnije, svi dosetili da vrapci osim što jebiga, jedu malo useva, jedu i lepezu štetočina.

Na sve ove komunjarske idiotluke, naravno, poklopila se suša, i sve je otišlo u pičku materinu. Na same žrtve izgladnelosti, dodaje se još koji milion žrtava progona, mučenja i slično. Za kraj se mora spomenuti i to, da je Kina sve vreme uredno izvozila hranu u ostale socijalističke zemlje.

Gorta Mor

Ovo na irskom jeziku znači Velika glad. Trajala je u periodu od 1845-1852 i odnela oko milion života, ali je i katapultirala već jaku emigraciju do neslućenih brojki, tako da je Irska danas jedna od retkih država koja ima dosta manje stanovnika nego pre 150 i kusur godina.

Ircima za utehu, ili možda još veću bol, služi podatak da se jedini na ovoj listi mogu obratiti stranom ljudskom faktoru kao krivom. Irska 19. veka je okupirana od strane Engleza. Prirodni uzrok ove gladi je neka boleština koja je pogodila krompir. Došla je iz Amerike, proširila se po celoj Evropi, svuda napravila probleme ali samo u Irskoj katastrofu. Za to postoji par razloga, a svi na kraju nalaze koren u engleskoj okupaciji.

Pre svega, gotova sva zemlja je bila u rukama Engleza ili Anglo-Irskih protestantskih porodica. Oni su Irsku koristili kao žitnicu i tor Engleske. Milioni Iraca katolika, osim nekih izuzetnih slučajeva, su bili siromašni bezemljaši, koji su u zamenu za rad kod gazde, dobijali malo parče zemlje da na njemu obrađuju šta god i da tako hrane porodicu. To “šta god” je mogao biti samo krompir, jer je jedini rađao dovoljno za život, na malom i lošem parčetu zemlje. Tako je Irska postala apsolutna svetska prestonica krompira te je krompirska boleština imala katastrofalne posledice.

I pored značajnog smanjenja prinosa krompira, nije moralo da bude toliko žrtava da Irska nije bila okupirana zemlja. Ceo tok gladi, iz zemlje su se uredno izvozili žitarice, mlečni proizvodi, povrće, stoka itd. Jednostavno, to je bila roba namenjena engleskom tržištu. Krompir je ostavljen Ircima i Englezima se živo jebalo za to što u Irskoj i dalje ima više nego dovoljno hrane, Irska je bila njihov špajz, a ne zemlja ljudi koji žive na njoj.

Duboke posledice koje je ovaj događaj ostavio su pre svega, konačan duhovni zamajac u irskoj borbi za nezavisnost, ekstremno pojačana emigracija ( 5 miliona Iraca živi u Irskoj i 75 van nje ), i skoro odumiranje irskog jezika. Naime, sve do velike gladi, i dalje je veliki broj ljudi pričao gelikom, pogotovu na zapadu zemlje, što je i logično, najudaljenija tačke od Engleske. Ali, glad je najjače pogodila upravo taj region. Danas se situacija polako popravlja, ali irski jezik i dalje priča u suštini zanemarljiv broj ljudi.

Holodomor 

Holodomor je glad koja je pogodila Sovjetski Savez, pre svega Ukrajinu 1932 i 1933. godine. Procene umrlih veoma variraju ali se većina istraživača koji deluju racionalno i bez agende, nalaze na cifri oko 3 miliona žrtava.

Ovu glad prati najmanji uticaj prirodnih faktora od svih na listi. Bilo je suša, ali sudeći po svim izveštajima ne specijalno strašnih, i bilo je određenih biljnih bolesti. Ali fokus krivice leži skoro u potpunosti na državi.

Staljin je početkom tridesetih godina na vrhuncu moći. Većina nas mlađih ljudi, Sovjetski Savez zamišlja uglavnom samo kroz post WWII prizmu. Ali upravo je međuratno doba u Evropi, doba kada je na unutrašnjem planu Sovjetski Savez sa Staljinom bio najluđi. Širom zemlje, ovi i oni se pod raznoraznim izgovorima šalju u Sibir, Kazahstan, na krajnji sever, i u ostale divne regione, da u gulazima ostave kičmu i živote. Posebna meta su seljaci, pogotovu oni dobrostojeći. Komunizam nikada nije preterano drago gledao na individualističke seljake, a pogotovu ne staljinistička varijanta. Pre same glade u Ukrajini, gomila ljudi je pod raznim optužbama pobijena ili deportovana.

Krajem dvadesetih godina, Staljin odlučuje i da doda gas u kontekstu poljoprivredne kolektivizacije. Ona je u početku bila dobrovoljna, i u prvih desetak godina SSSR, ogromna većina zemlje i stoke je zapravo ostala privatna. Međutim, onda se bataljuje dobra volja i kreće se sa nasilnim trpanjem ljudi u kolhoze i postavljanjem nerealno velikih kvota. Već tu je mnogo seljaka po Ukrajini pobilo svoju stoku, kako je ne bi kolektivizovali, što dovoljno govori o stepenu narodnog morala i duha u tom momentu. To je bitno shvatiti, da bi se dalje shvatile kriminalne poljoprivredne performanse kolhoza. Gomila zemlje je ostala neposejana. Gomila posejane zemlje je ostala nepožnjevena. Gomila hrane je pokradena ili se pokvarila. Menadžment kolektivnih farmi u Ukrajini tridesetih godina u atmosferi linča, progona i nasilja? Mogu misliti na šta je to ličilo.

Pomoć države je bila spora, nedovoljna i najbitnije, menadžment raspodele je bio katastrofalan.  Nastavljeno je sa izvozom hrane, smanjenim, ali i dalje izvozom. Nije dozvoljavano da se priča o Holodomoru, niti se pristupilo traženju međunarodne saradnje ili pomoći. U kombinaciji sa činjenicom da je glad gotovo isključivo pogodila Ukrajinu, sve ovo je navelo mnoge istoričare da u Holodomoru vide zapravo plansko lomljenje kičme ukrajinskom narodu i ukrajinskom nacionalizmu u povoju, od strane Staljina.

Danas, manja grupa  zemalja zvanično prepoznaje Holodomor kao genocid nad ukrajinskim narodom a među njima je najbitnija Amerika. To što Amerikanci u ovome sigurno vide priliku da jebuckaju Ruse, i što ih sigurno bole kurac da zvanično prepoznaju genocid Engleza nad Ircima, ne znači da Staljin stvarno nije uradio to za šta se optužuje, najverovatnije jeste.