Navaren telefonski razgovor

*zvrrrrrr*

– Jebote, ko me to ometa dok čitam biografiju Pandžabi emsija na Vikipediji. Čekaj sad, strpsemalo.

*zvrrrrrrr* *zvrrrrrrrrr* *zvrrrrrr* * zvrrrrrr*

– Halo, ko je to?

– Mater tvoja, Dobrosave. Šta misliš ko je.

– A, izvini kevo, piše na identifikaciji Žile, jebiga gazi ovaj posrani Alkatel već dvanestu godinu, kontam nije mu svejedno.

– Jebote kolko si glup, ja sam, Žile.

– U, ekstra, znači još šljaka identifikacija, kažem ja, Alkatel jebe mamu. Brate znaš ti da sam ja njega osvojio na vašaru? Bila nagradna igra, ko najbolje imitira Željka Šašića dobije telefon. Bio neki debeli iz Kovilja, mrtva trka između nas dvojice. I sad, pazi, ubacim ja pred finale njemu kečigu u gaće…

– Dobro bre brate, pa slušao sam tu priču 79 puta…

– Stvarno? Ja se nešto ne sećam da sam to pričao.

– Poslednji put si pričao u utorak kod Raje na gajbi.

– Kog sad Raje?

– Nebitno. Al ako oćeš baš da znaš, studira s nama, poznajete se od prvog osnovne, na ekskurziji u trećem ti je spasao život kad si upao u Carsku baru loveći čaplju kašikaru. Zajedno smo bežali od kuće posle Mijatovićeve prečke i bili smo cimeri četri godine u srednjoj. Opštio si pre dve godine s njegovom tadašnjom verenicom, zbog čega i dan danas ima tik na faci od koga ljudi misle da mu se kenja 24 sata dnevno.

– Nešto se sećam kroz maglu…

– Ne, stvarno, nebitno. Opet ti je THC zakrčio sinapse?

– Brate, šta drugo jedan apsolvent da radi četvrtkom kad ustane.

– Pa, ono, imaš 12 ispita, odgovor se nameće.

– Šta, završim faks i radim za nekog pajsera za 15 tisuća? Neka hvala, stari.

– Dobrosave, opet pričaš hrvatski.

– Jeste, od ovog Ćomijevog šiptara imam kapacitet da gledam samo “Krv nije voda“, sve ostalo mi je intelektualno nepristupačno, eto neki dan sam gledao Teletabise, ništa nisam razumeo. Nešto skiče sve vreme, mašu jedan drugom, mašu publici, skaču u ambis, izgovaraju svoja imena u neprikladnim momentima. Onaj ljubičasti brate upali televizor na stomaku i onda mu gledaš televizor, kapiraš, gledaš televizor u televizoru, JEL ME KAPIRAŠ? I ONDA ONA BEBA SUNCE! To je neka masonerija matori, ja ti kažem. Čitao sam na internetu…

– Alo alo ej, stani, stani, shvatio sam. Uspori sad malo. Nisam te zvao da zajednički dekonstruišemo Teletabise, nešto drugo je u pitanju.

– Reci.

– Vidi ovako, zvao sam Nidžu da mi da knjigu od Hadžimurtezića, treba mi za ovaj rok. Kaže, dao tebi ali nije se čuo s tobom 8 meseci, mada te zove svake dve nedelje. Reko je da si mu se jednom javio, al si buncao nešto o piramidama u Donjem Tavankutu, tako da nije uspeo da od tebe izvuče informacije o položaju knjige.  Sumnja da si je proneverio, šta god to značilo. Ja sam mu reko da ti nisi takav čovek, malo si, ovako, raspušten, al nisi sisa. Ispit je za 7 dana, tako da meni to treba do… ček, jel slušaš ti mene?

– *zlatan ibra-hiiiii-moo-vić*

– Alo bre, ej.

– *zlatan ibrahiiiimooović*

– EJ!

– A?

– Si čuo šta sam ti rekao?

– Nekog Raju si spominjao, mislim…

– Kniga, Hadžimurtezić. Popušiš kurac.

– Ovo zadnje bih preskočio ako nemaš ništa protiv. Što se tiče prvog – pola otišlo za flopove, pola prodao i stavio na Empoli-Krotone 4-6. Bilo 0:0, al Krotone imao prečku.

– Divno. I šta sad?

– Pa ništa. Empoli ušao u plej-of, Krotone zlatna sredina.

– S knjigom.

– A s knjigom. Nem pojma, ništa, ima druga da se kupi negde, kapiram, knjiga je to, mislim da to ištampaju u više primeraka, da ima. To se zove baraž.

– Tiraž.

– To.

– Košta soma dinara brate, seva mi patka da dajem te pare.

– Kolko? De brate, pa to je mnogo, za te p… ček, drugi telefon mi zvoni.

*pauza*

– Ne, ja nemam drugi telefon. Nastavi. Nešto si za Empoli pričao?

– Knjiga. Hadžimurtezić.

– E da da da. Pa aj zvaću lika kom sam prodao, mada nije cela, al ono moš naučiš pola pitanja, šta će ti više.

– Ajde. Kad da dođem po to?

– Ne znam, neću ga odma zvati, moram odmorim malo, loše sam spavao. Znaš koje ludilo od snova. Sanjam ja, idu Momo Kapor, Hari Poter i Fejsa kroz šumu. I sad kaže Fejsa Hariju…

– Matori, matori, stani. Kad da dođem po to?

– E pa ne znam. Ovaj lik je to možda preprodao na najlonu, a i ako nije ne znam dal ću ga naći, poslednji put sam ga video u gradu u upišanim gaćama kako grli banderu, zove je Neša i peva joj “Teška vremena prijatelju moj“. Ali probaću, uveravam te. Jel ti to kul?

– Egzaltiran sam.

– Eto vidiš.

– E ako zbog tebe budem morao da dajem soma kinti za knjigu, uštrojiću te.

– Ma kakve veze imam ja? Krivi su narko karteli i kladioničarska mafija, ja sam samo žrtva. Mene to sve pogađa, ja patim. Novac vlada svetom. Ljudi su se udaljili jedni od drugih. Znaš li otkad mene niko nije nazvao Nemanja?

– To je jer se zoveš Dobrosav.

– U, da. Ladno.

– Hm, da. Nego ajde to pre osmice da odradimo, nalazim se večeras s Kristinom, pa da bude do tada, a?

– Idi bre, kakva Kristina, šta će ti to. Prvo će se pravi da se mnogo loži na tebe, pa će posle dve nedelje da kuka kako je baš sad ostala bez dinara jer je morala bolesnoj tetki da plati kiriju. Onda će da ti traži pare za korekciju obrva, ti ćeš naivno da joj daš i onda si najebo.

– Čekaj brate, otkud ti znaš za njenu tetku?

– Znam tako što je imala tolko bolesnih tetaka da bi mogo da sastaviš fudbalski tim, sa sve rezervama i podmlatkom. Samo zamisli. FK Borusija Tetkengladbah.

– Tako znači. Pa ajde onda, jebiga, ne moraš žuriti.

– To ti kažem. Bani ti do mene pa ćemo zvati ovog upišanog da vidimo šta se dešava. I završi nešto.

– Od Ćomija?

– Ma da. Javi Kristini da ne dolaziš iz tehničkih razloga.

– Ne kontam.

– Tehnički, bićeš iskrivljen od droge.

– Taj fazon. Eto me za 15.