Neće kocka poštena čoveka
Ugaona garnitura zgužena u dnevnoj sobi, četiri prilike spakovane kao sardine, svaka za glavu viša od prethodne. Ona najviša – strateški smeštena sasvim levo, najbliže WC-u i u idealnoj poziciji da digne noge na astalče – zapravo je Živorad Raspopović, otac porodice, suvereni vladar daljinskog upravljača i krojač TV programa. Desno od njega naređani su supruga Spomenka, stariji maloletnik sin Marko i mlađa maloletnica ćerka Marija. Dokolicu večeri prekida Marko koji, na Živoradov mig, pažljivo prilazi televizoru te podvrće milje kako bi se video i gornji deo ekrana.
„Da vidimo šta imamo, Marija, ćero, ti počni“, svečanim tonom rekao je Živorad.
„Tato, evo ovako: 3, 14, 18, 25, 29, 30, 31“, spremno je izdeklamovala Marija kao kada je nastavnica biologije pita da navede razlike između zglavkara i bodljokožaca.
„Lepo, ćero, datumi rođendana uvek pale… a zašto ovaj 31?“
„To ti je, tato, rođendan od teta Dušanke.“
„E to ti, Marija ćero, nije trebalo. Teta Dušanka će pre da nam na kuću navuče malariju i krvavi proliv nego trojčicu na lotou. Ona je takvo govedo od žene da kad uđe u štalu da napoji marvu – krave iziđu, sramota ih bude.“
„Nemoj, Živorade, tako o mojoj seki, pa kud će ti duša“, javila se Spomenka.
„Ti da ćutiš, ili ti sledećeg utorka ukidam pravo na kombinaciju. Sine Marko, da čujem šta ti imaš?“
„Tata, ja sam išao taktički. Imam – 9, 12, 13, 15, 17, 19, 20! Mislim da je to sigurica, takoreći zicer!“, ponosno je deklamovao sin prvenac.
„To je, sine, lipov kurac. Pa jesi li normalan, vidiš da ti kombinacija nije nimalo skokovita!“, grmeo je Živorad, ozbiljno razmišljajući da budžet za sinovljevu kombinaciju preusmeri u vraćanje kafanskog duga nabijenog godinama takozvane v&v kombinacije (vinjak i veresiја).
„Ali tata, statistika je neumoljiva. Šanse za sedmicu su podjednake za svaku kombinaciju i iznose solidnih 1 prema 15.380.937.“
„Spomenka, ajde lepo mi priznaj sa kim si me prevarila?“, obratio se Živorad svojoj boljekuvajućoj polovini.
„Ju, crni Živorade, otkud ti to!?“, branila se Spomenka.
„Zato što si rodila idiota i to ne može biti moj sin. Misli ako je upisao gimnaziju u varoši da može mene da uči kako se igra loto. Znaš li ti bilmezu mali šta je skokovitost? Vidiš da ti ta kombinacija nema ništa iz treće i četvrte desetice, pre će mene pozvati da budem ministar poljoprivrede Švajcarske nego što ćeš ti nešto ubosti.“
„Dobro, Živorade, pusti malog… evo ja sam igrala…“
„Spomenka, nema potrebe da trošimo dragocene sekunde na slušanje tvoje kombinacije, možemo to vreme iskoristiti pametnije, recimo da gledamo u plafon ili nešto. Tebe, ženo, ovi iz Državne lutrije kao da špijuniraju kad uplaćuješ pa povuku odgovarajuće loptice iz bubnja. Eventualno ti ostave jednu da pogodiš, da te ne ubijem. Marko, statističaru moj, koliko je sedmica?“
„Fond za sedmicu je 57.678.195,00 novih dinara, tata.“
„Ne seri, kaži mi koliko je to para!“
„Tačno 503.286 evra, tata.“
„Milion maraka, jebote lebac! Ćerko, piši… Ako se dobije sedmica, ove tri iljade evra što štrče da se potroše na slavlje. Špricer iz sifona, bik na ražnju, beli bubreg, dakle da bude bahato, da vidi komšiluk. Dalje, jedno 100.000 evra da se izgradi kuća lepša i u svakom smislu prostranija od svih komšijskih kuća u vidokrugu…“
„E, tata, kad smo kod toga, ja sam nešto već isprojektovao. Evo, ovo je američki stil, ide u širinu i praktično je za stanovanje…“
„Konju jedan! I ti ćeš da mi studiraš arhitekturu!? Pa pre ću pare u Moravu da bacim ili ljudski da popijem nego što ću tebi studije da plaćam. Nego, daće te tata kod kuma Slavka da seješ detelinu i muzeš krave, to ti je bolja vežba za podlakticu od one što radiš u WC-u tri puta dnevno. Daj mi taj papir, da vidiš kako kuća treba da izgleda… Evo ga, odmereno i galantno!“
„Lepo, lepo, Živorade, a na kom spratu ćemo da živimo?“, pitala je Spomenka.
„Neuka ženo, živećemo u pomoćnom odelenju tu sa leve strane, pa neću novu kuću da gradim da bi ste mi vi usrali nameštaj. Marija, ćero, piši dalje: sedam garsonjera po 40 iljada u Beogradu, da se izdaju po 200 evra mesečno, to je…
„Tačno 1.400 evra mesečno, tata“, deklamovao je Marko.
„U pivima?“
„4.336 ladnih meraka u dragstoru, tata!“
„Boli me kurac! Sednem u ladovinu, meračim, a pare samo pristižu… mogu i mladu švalerku da finansiram!“, sa pogledom izgubljenim u daljini pričao je Živorad.
„Nećeš valjda, kud će ti duša?“, brecnula se Spomenka.
„Ne brini, ženo. Moje švalerske moći su tokom dve decenije braka sa tobom toliko zakržljale da sam sada u poziciji da samo razočaram mlade devojke. Neću ni pokušavati, puće bruka po selu. Tebi ću ćero da kupim polovnog Kadeta, bolje da je razgažen kuplung, i bog da te vidi!“
„Ja bih, tato, ponija“, javila se ćerka Marija.
„I tato je hteo Vesnu Zmijanac, pa završio sa Spomenkom“, odgovorio joj je otac. „Tebi, sine Marko, tata za punoletstvo da kupi radno mesto u opštini i aparat za kafu, da imaš svoj na poslu. Para kaplje, preko reda završavamo izvode iz matičnih i zemljišnih knjiga i milina.“
„Živorade, daj i meni nešto, sreće ti, sve pare si razdelio, a žene se nisi setio!“, jadala se Spomenka.
„Ne brini, ženo, verna ljubo moja! Tebi će Živorad da kupi novu kravu, Belka nam je nešto zanemoćala, i jednog papagaja da sluša tvoje bogoradanje, da vidi kako je meni.“
„Tata, po mom računu nam ostaje preko 60.000 evra“, proračunao je Marko. „Predlažem da napravimo kućnu teretanu, po ugledu na…“
„A ja predlažem da ti, sine, ne budeš više peder. Idi malo u seno i kuruze da vidiš šta je teretana. Sa preostalim novcima ću da utužim sve komšije i žrebom odabrane meštane koji mi nisu komšije“, ponosno je govorila glava kuće.
„Zašto, pobogu Živorade?“
„Zato što mi se može. Milorada ću da tužim zbog međe, znaš da u tim graničnim sporovima on vodi 5:2, treba mi het-trik da izjednačim. Radišu ću da tužim što sam mu isekao orah, a pola sela ću da utužim čisto zinat. Zastupaću sam sebe, kao Šešelj!“
„Evo, tata, počinje!“
„Tišina. Niko da nije mrdnuo!!! Pet… e jebo petice, u školi nijednu video nisam, a sada mi iziđe. Šest – aaa, nameštaljka, dva broja jedan za drugim, lopovi, bagra banditska! 39… 26… 16… 21… i 33. Ima neko neki pogodak?“
„Ništa“, rekla je Marija.
„Ništa“, rekao je Marko.
„Ništ…“
„Znam, ženo za tebe. Živorad zato ima dvojku! Opet sam moralni pobednik, kao JNA protiv Natoa 1999. Ženo, skuvaj kafu majstoru, saće onaj novi Sulejman.“
„Evo ide kafica. Živorade, danas ti stigla ova kuverta, vidi šta je…“
Živoradove usne su lagano sricale slova, veđe se sklapale sve dok lice nije postalo sasvim namrgođeno. Ogorčeno je procedio: „6:2 za Milorada…“
