Nikad nije bilo gore!

Rečenica koju sve češće možemo čuti od kada je počela svetska ekonomska kriza.

Upotreba ove rečenice se pogotovu intezivirala kada je postalo jasno da SEKA nije naša “šansa” kako je političarski ološ tvrdio, već više konačni ekser u kovčeg naše nemogućnosti da izguramo tranzicioni period iz lopovsko-komunističko-“država duradi nešto”-nacionalnog moda u državu gde političari razumnije kradu, a narod nema vlažne snove o državnom poslu za 350 evra, već želi i omogućeno mu je,  da pravi svoje pare.

Dakle, situacija nije sjajna. Ne pravimo pare, ne pravimo decu, iza južne granice nam čuči tri miliona pripadnika neprijateljski raspoloženog naroda dok je dominatna svest naše omladine da je rat smor stvar brate, iz istorije, dok ljudi nisu bili ovako kul kao danas.

I onda, paf. U Inđiji se otvori autlet centar i hiljade ljudi pohrle kao gladni lavovi, usput zakrčivši pola sremskih saobraćajnica. Stotine i stotine ljudi koji ponosno ne otkucavaju kartu u gradskom prevozu jer “pokrade nas država bre i političari izdajice”, bacaju smeće van kontejnera i smatraju da si cava kad ne daš nekoj nepoznatoj budali pored tebe da prepisuje tvoj rad na kolokvijumu, našli su se u bespoštednoj borbi za farmerice, patike i jaknice.

Da li i dalje možemo da kažemo da nikad nije bilo gore? Da li iz naroda kakav smo trenutno i može proizaći bolja vlast i bolji sistem? Prođimo kroz Tarzanijin prikaz nekoliko prosečnih stanovnika teritorije Srbije, iz različitih tačaka prošlosti, koji bi ubili za životne uslove koje ima današnji, prosečni stanovnik naše zemlje.

Vinča, 8000 godina pre nove ere

Postoji par razlika između današnjeg i tadašnjeg Vinčanca.

Prvo, današnji Vinčanac živi na području opštine Grocka dok je tadašnji, živeo na području opštine Ništa. Današnji Vinčanac će svoj životni vek  završiti u proseku negde oko sedamdesete godine. Faktori koji će pospešiti njegov odlazak na onaj svet su cigare koje koštaju manje od jednog evra i brlja koja košta manje od dva evra. Tadašnji Vinčanac će svoj životni vek završiti negde oko dvadesete godine. Faktor koji će pospešiti njegov prevremeni odlazak na onaj svet je razjareni sabljasti tigar, koga je naš junak uznemirio u plandovanju na obali Dunava, kada je išao da prikupi granje za oganj.

Praistorijski brat ne bi mogao da veruje da njegov savremeni drugar može da na stanici sačeka motorno vozilo zvano autobus i da se njime preveze u Beograd, gde živi 2 miliona različitih ljudi i više od milion različitih žena. Pao bi sa fiktivne stolice, kada bi saznao da sa većinom od tih žena možeš slobodno da se jebeš ako imaš dovoljno para ili ako si šmeker.

Kada smo mu saopštili da je savremeno društvo osmislilo društveno-ekonomske fakultete, koje može da upiše mnogo više ljudi nego što je potrebno, te da svi ti ljudi mogu da ne rade apsolutno ništa i da se smatraju srpskom inteligencijom dok vise na fejsbuku, načisto se oduševio. Kaže da je obnavljati treću godinu na ekonomiji zbog prezauzetosti Menadžerom, mnogo gotivnije od borbe budacima oko letine, sa ovima iz Lepenskog Vira.

Za kraj, rekao je da će sigurno svratiti čim bude imao prilike.

Ras, 850. godina

Turbulentna doba za našeg brata Srbina. Sabljastih tigrova više nema ali zato ima Bugara. I to pravih Bugara, ne Slovena, kao što je stameni štoper Partizana Ivan Ivanov, već daleke braće Džingisa Kana.

Ima i Vizantinaca, koji vrebaju prvu pogodnu priliku da se razračunaju sa tim novopridošlim Sklavenima varvarima. Što ratom, što pokrštavanjem. 1200 godina kasnije, potomcima istih tih Sklavena, potomci Vizantinaca prodavaće priču kako su Grci i Srbi braća, kako bi srpskim školarcima na ekskurziji valjali majice sa bombastičnim porukama poput: GATE 7-DELIJE, PRAVOSLAVNE BRAĆALE ili PAOKARA EHOTRELA UVEK UZ PADINSKU SKELU.

Naš sagovornik iz Rasa, zbunjen je. On je treća generacija rođena na Balkanu. Svaki put kada kući ima da se jede manje od pet puta nedeljno, sere đedu, što je napustio livade oko Varšave i došao u jebenu Rašku.

Ipak, da se đedo nije preselio južnije, nikada ne bi upoznao svoju prelepu ženu, izdanak loze Ilira sa kojom će imati troje dece. Nesrećna okolnost je svakako, to što će u svojoj porodičnoj idili uživati čitave 3 godine, pre nego što ga u jednoj šumskoj zasedi oko Niša, Bugari ne zarobe i prodaju na pijaci u Plovdivu za tri litre rakije.

Svojih preostalih sedam, osam godina života, provešće kao rob kod kontroverznog vizantijskog biznismena iz Soluna, pre nego što crkne od tuberkuloze i bude sahranjen u neobeleženom grobu.

Kraljevo, 1504. godina

Zemlja je pod turskom vlašću već neko vreme. Postaje jasno da od brzog vraćanja slobode nema ništa. Zadnji trzaji hrišćanskih zemalja da oteraju Osmanlije sa Balkana, ostaju bez uspeha.

Zanimljivo, ali prosečnom Srbinu ako uspe da preživi tursku najezdu i povremene provale zuluma, položaj nije nešto mnogo gori nego za vreme Nemanjića. I dalje mora da se ubija od rada za feudalca, samo, sada je to spahija a nekada je bio lokalni hrišćanski vlastelin.

Nova strahota, koju su sa sobom doneli azijski osvajači, jeste danak u krvi. Zna već par domaćina kojima su oteli male sinove iz kuće. Šuška se da ih odvode u Istanbul, gde ih prevode u islam i treniraju za elitne jedinice turske vojske, one koje se sa najvećim žarom bore protiv hrišćana. Teška srca, svom klincu od šest godina, grozno je prebio ruku kako bi ga učinio nepoželjnim za turske regrutere.

Moramo da prekinemo razgovor jer se domaćinu bliži vreme fizičkog posla za lokalnog spahiju. Kada mu za kraj saopštimo da smo šest vekova kasnije slobodna zemlja čija televizija sa nacionalnom frekvencijom organizuje narodno glasanje za to koja će turska serija da se prikazuje u prajm tajmu, isteruje nas vilama.

Tropoja, 1915. godina

Umoran je. Već je nedelju dana prošlo od kad su krenuli iz Prizrena u povlačenje preko albanskih gudura. Poslednji put se kupao ko zna kada, a gnjecavi hleb je na meniju već 3 dana.

U koloni sve smrdi na smrt, ustajala, neobrisana govna i čemer. Jedina pozitivna strana toga što je minus trideset je to što neće buknuti zaraza. Pre par sati napala ih je grupa Šiptara, prvo se privukavši grupi lažnom ponudom za trampu. Uspeli su da ih odbiju, ne bez tri poginula.

Mesec dana kasnije, oporavlja se na Krfu. Ima 39 kilograma. Polako vraća težinu, ne bi li mogao da se šiba sa Bugarima i Nemcima na Solunskom frontu. Kaže: “Ako neću ja, ko će vama deco da omogući da igrate Slagalicu na Fejsbuku u slobodnom Beogradu, i da ostavljate komentare na info-portalima kako je super što su ukinuli vojni rok, to mučenje.”

Beograd, 1994. godina

Tako da… bilo je gore. Bilo je mnogo gore. Naravno, mi ne želimo da kažemo da je potpuno moguće porediti srednji vek, praistoriju i savremeno doba. Nije. Svako vreme ima svoje breme. Samo želimo da kažemo da su ljudi na ovom prostoru morali da pregrme svašta. Da kroz istoriju nisu imali ni promil mogućnosti za jedan relativno ok život kao mi danas.

Cenite ono što imate. Poštujte pretke zbog kojih možete da imate to što imate. Tako ćete biti i veća prepreka savremenim spahijama.