Ništa od novog Anderlehta – Patlidžan na skeneru Tarzanije

“PA OVO JE MORAO BITI AUTOGOL!”

Dvadeset godina posle utakmice između Partizana i Ludogoreca, ako se ičega u vezi ove utakmice budemo jasno sećali, biće to ova rečenica. Nije baš epska, na skali epike komentartorizama od 1 do 10,  gde je 1 opservacija Laza Bakmaza o borbi na sredini terena između igrača Zlatibor vode i Rada, izrečena glasom neutralnog višeg kontrolora koji dolazi da počisti posle šorke između sila svetla i sila tame, a 10 tekbir komentatora Al Džazire posle četvrtog gola Van Persija San Marinu, ova izjava može da zauzme neku šesticu.

Sama utakmica, pak, zaslužuje možda i više od šestice. Sigurno će se mnogi pripadnici fanatičnih navijačkih grupa Delije Server i Grobari Tastatura i naljutiti, ako kažem da i sam nastup Partizana zaslužuje više od šestice. Delije Server posle 6 mučnih godina u kojima njihova uprava nijednom nije bolje namestila prvenstvo od suparničke kriminalne organizacije, vrebaju svaki momenat posrnuća Partizana ne bi li likovali a Grobari Tastatura poslovično mrze svoj klub, tek nešto manje od Crvene Zvezde.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]”Vuče, kako to misliš nisam u postavi?”[/typography]

Priča o tome kako su naši klubovi jadni, tek za nijansu iznad ranga Širaka,  je već odavno ispričana. Toliko su svi svesni posrnuća našeg fudbala da smo polako upali u potpunu malodušnost i pesimizam. Sviđa nam se tu, naravno, te ćemo teško priznati sebi i neke pozitivne stvari.

Partizan, na jedan specifičan način dugo nije odigrao bolji dvomeč u Evropi od ovog protiv Ludogoreca,  a u apsolutnom smislu od Anderlehta. Za 180 minuta igre nije bio podređen tim, a Ludogorec je bio u klinču par kratkih perioda. Kako sam talentovan za škrabanje mogao bih da ispišem još 1000 reči o tome zašto je ovo bio jedan od najboljih dvomeča Partizana u poslednje vreme, ali nema potrebe za tim. Dovoljno je reći da onu akciju iz prvog poluvremena, gde je Mitrović pogodio prečku, bio ofsajd, nisam video u našem fudbalu od ne pamtim kad. Sam taj momenat, gde Grbić uspeva da skapira u magnovenju da je prava odluka da odma da brzi, niski centaršut, taj momenat gde je jedan jebeni ljakse od srpskog fudbalera konačno osetio to da će njegov špic natrčati na tu loptu tačno u nanosekundi i da će uslediti golaco, to je taj poetski zrak sunca na olovnom nebu srpskog fudbala.

Da li neko misli da ne postoje snažniji crnci od Drogbe širom sveta, da ne postoje brži portugalski masnjaci koji mogu da pimpuju loptu i duže nego Kristijano (Nani), da ne postoje Argentinci kojima se lopta više lepi za nogu od Mesija? Naravno da postoje, ali Drogba, Kristijano i Mesi znaju kad, kako i šta da urade. Decisions. To je ocena u menažderu koja najviše fali srpskom fudbaleru. Srpski fudbaler je jedan jako, jako glup fudbaler. Nekada nije bio. I možda u budućnosti opet neće biti. Nadu za to daju pas Grbića, šut iz prve Mitrovića, onaj pas u zadnjem minutu za Šćepovića, kako je Dauda preskočio loptu kod Zvezdinog gola i kako je mali Dejo, stao, uključio svoj jebeni mozak i ćušnuo loptu pored golmana Černomoreca.

Naravno, nikako nije sve super. Ako je pas Grbića zrak sunca, onda su padanje govana sa neba svakako reakcija zadnje linije Partizana kod drugog primljenog gola u Bugarskoj, širenje ruku Đembe Đembe kome nije jasno da je došao u Srbiju gde saigrači nemaju nameru da prostim trkom dovedu u sebe u bolju taktičku poziciju na terenu i čuveni Šćepović brothers metod rešavanja situacija jedan na jedan a to je blagi šut u golmana. O ingenioznim načinima da se dobije crveni karton (naši fudbaleri preferiraju da dobiju drugi žuti) i naprave penali, ne vredi ni trošiti reči.

Ono što jeste bolno je što je ovo verovatno samo bljesak. Sistemski problemi našeg fudbala, koji i prave psihofizičku spodobu od našeg fudbalera, pre svega to da je prvenstvo najbalnije merenje jačine kriminalnog uticaja i sprege sa vladaocima između komunističkih blizanaca, ne deluju da će se popraviti uskoro. To je nešto što će pre svega zavisiti od širih političkih promena ili izostanka istih u Srbiji i dalje je iluzorno razglabati o tome. Da li ćemo imati bolji fudbal ili ne, nije nešto što zavisi od struke u Srbiji, ili talenta mladih generacija koji će uvek biti tu negde, kao što su klinci i pokazali u Litvaniji,  kao što to pokazuju Markec i Matić u Benfici, da li ćemo imati bolji fudbal zavisi od spoljne politike velikih igrača i našeg odgovora na iste. Ovo jeste malo nategnuta rečenica ali je bliža istini od nategnutosti. Ili od eventualne mini društvene revolucije gde bi svi jednostavno prestali da prate domaći fudbal. Što se neće dogoditi.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]”Pgedstavljam pojačanje za Ligu šampiona… oh wait… dobgo se spgemite vi iz Donjeg Sgema”[/typography]

U međuvremenu nam ostaje da pratimo ovo što imamo. To jeste loše, ali večeri kao sinoćnja nam s vremena na vreme pokažu da još uvek imamo šta da vidimo na našim terenima.