Njegov nestanak i propast Granda

Brada od tri dana već je počela da žulja, ali nije bio trenutak da se misli na ličnu higijenu. Odsutno je gledao u poster Slatkog greha iz 1984. „To su bili dani“, promrmljao je za sebe, ritualno čisteći mrve prošlonedeljnom Grand revijom. Ostaci bureka su na stolu još od juče – danas nije ništa jeo, nije trenutak da se misli na hranu. Žgaravicu je ubijao odmerenim gutljajima škotskog viskija koji je dobio davno, posle jedne Maksovizije. S vremena na vreme ramenom bi napravio potez kao da popravlja remen harmonike – navika iz ranijih dana. Telefon je zvonio 37. put danas. Činjenica da broji telefonske pozive bila mu je najednom ludački smešna, ali se nije smejao, nije bio trenutak za smeh. Umesto toga bezvoljno je podigao slušalicu.

„Halo?“

„I?“

„Šta i?“

„Kako šta i!? Pa je li se javio?“, pitao je usplahireni ženski glas sa druge strane.

„Nije, Fahreta, nije se javio. Zoveš me devetnaesti put danas, blokiraš liniju, on može nazvati svakog trenutka“, poslovično se ljutnuo.

„Izvini, prekinuću“, rekla je Lepa Brena.

„Čekaj, čekaj! Šta radi Boba?“

„Gleda tenis preko striminga. Kaže, Dolgopolov popravlja inside-out forhend, ali se kreće kao panj i da treba sitnije, Cile, sitnije.“

„A kako si ti?“

„Boli me uvo za sve.“

„Pa da, a ja ovde drhtim. Da znaš, ako se ne javi uskoro, oboje smo najebali, Fahreta!“, rekao je, zalupivši slušalicu više radi reda, jer u takvim situacijama se slušalica lupa. U stvari nije bio ni besan ni ljut – osećao je samo rupu u stomaku. Bilo je to beznađe.

Zidni sat je pokazivao 11:55 – skoro podne. Još jedno podne, posle još jedne ponoći, dva doba dana između kojih oka nije sklopio. Zapravo jeste, na nekoliko minuta, ali to se završilo košmarom. Sanjao je kako ponovo vodi Grand šou sa Pejom, trudi se da bude duhovit, ali publika uz zaglušujući ritmični aplauz skandira samo „Peja, Peja…“ Lepo vidi neku babu u prvom redu kako mu krezubo podsmeva, na scenu izlazi Boki Milošević i klarinetom upire u njega – „Osuđujem te na rad u DM televiziji u Požarevcu hahahaha…“ Tada se probudio okupan znojem.

U tačno 12:01 Guglov mejl je signalizirao novu poruku. „Možda je on“, ponadao se. Nije bio on.

From: zzeks.mitrovich@jul.yu

Sasa cujem da se nejavlja vec danima o cemu se radi????? Od blata ga napravi nezanima me kako si uopste mogao da izgubis conact sa njim jesi normalan covek???? Ako ga nenadjete kazi Breni da cu vas najuriti sa televizije dacu sve termine fihlarmoniji toliko sam ocajan si cuo bre????

Pozzz
Zeljko

„Serem ti se u Pink, preći ću na B92 ionako isti kurac“ – bilo je najbolje što je mogao da smisli kroz nadolazeće bubnjanje u slepoočnicama. Da, Saša Popović je bio stvarno zabrinut. Vraćao je film na prethodnu sedmicu, ali ništa pametno nije mogao da zaključi. U četvrtak je bio pijan, od cele večeri se sećao samo hvale menadžera Žike kako je upravo u WC-u ošacovao buduću zvezdu Granda: „Puši kao Slavica, meša kao Tanja“, govorio je Žika kroz isparenje vinjaka i Marlbora. Taj monolog nije pomogao Saši da reši problem koji je stiskao celo njegovo biće. Saša jednostavno nije znao gde je on. Nešto je moralo da se uradi dok stvar ne procuri u štampu.

„Mala, dođi ovamo!“

„Mmmmmm… mmm…“

„Izlazi ispod stola, trebaš mi gore“, ponovio je.

„Mm… mm… mm.“

„Ljubinka, dete, dolazi gore, nije mi sada do pušenja“, naredio je nežno. Ispod stola su se pomolili crna kosa, taman ten, osmeh kao izmišljen i dva prodorna oka.

„Jebi me!“, rekla je samouvereno.

„Jao, ne govori to, od kad sam gledao Suzanin pornić dobijam kontraerekciju kad mi neka kaže ‘Jebi me’. A i nije mi do jebanja. Pozovi mudrace!“

„Mudr… jesi li siguran? Znaš da oni ne smeju da se uznemiravaju osim kad je snimanje Novogodišnjih specijala?“

„Znam, mala, znam. Juče sam te doveo, a ti se već praviš pametna. Pozovi ih, stvar je krucijalna.“

Kroz pola sata su stajali pred njim, gospodski sređeni u odelima. Tri mudre glave, svaka oskudnije opremljena kosom od prethodne. Uhvatio je sebe kako blago drhti. On, imperator Granda, čovek koji odmahivanjem ruke deli sudbine Darka Filipovića i još stotina sličnih na okopavanje kukuruza ili vožnju audijem četvorocifrene registracije, on koji je u svakom smislu bolji od Peje, on je sada imao tremu pred trojicom mudraca koji su mu bili poslednja šansa da nađe njega. Filmska tišina nije dugo trajala, kada je progovorio prvi mudrac:

„Prazna čaša na mom stolu.“

„Ljubinka, sipaj Tozovcu vina, na šta to liči, 2/3 rizling, ostalo soda-voda“, požurio je Saša svoju mladu konkubinu. Kada je čaša bila puna, Predrag Živković je otpio gutljaj i smireno nastavio.

„Onaj koga tražiš je momak fin kao da je babov sin, sedi, pije, puši i špricere ruši, narav mu je vesela“, mistično je rekao i iskapio piće, pohotnim pogledom nalažući da mu se čaša ponovo napuni.

„Zbunjuješ me, mudrače. Od vas mi trebaju odgovori, a ne zagonetke. Šta ti imaš da kažeš?“, upitao je drugog mudraca.

„Crno vino, crne oči“, izustio je ovaj.

„Pobogu Ljubinka, sipaj Topalku čašu Vranca, kako su te to vaspitali na Studiju B?“, zagrmeo je Saša Popović. Kada je i čaša drugog mudraca bila puna, Dobrivoje Topalović je prozborio:

„Daleko mu je zavičaj mio, mesto gde se on rodio, daleko su mu plavi Dunav, Sava i Morava krivudava“, rekao je drugi mudrac nakon čega je tiho nazdravio sa prvim i ispio svoje vino. Saša Popović je želeo da odobrovolji trećeg mudraca, najmudrijeg od svih, pa je mahnuo Ljubinki da mu unapred naspe vina.

„Kafu mi, draga, ispeci“, blago, ali ipak glasom koji ne ostavlja prostor za raspravu, rekao je treći mudrac. „Doktor mi zabranio alkohol“, dodao je.

„Ljubinka, deder plakni kuvalo i skuvaj Cunetu jednu gorču tursku“, rekao je Sale.

„Tursku, kažeš?“, tajanstveno je rekao Predrag Gojković. „Tvoj čovek nije u Turskoj, to je sigurno. Bez obzira na to, iz tvoga naručja oteo ga zulumćar, sada kune svoju sudbu što je janjičar. He, moderni janjičar.“

Kada su se mudraci udaljili u pravcu kafane Korčagin, Saši Popoviću su ostale tri zagonetke, nejasno znamenje i sve manje živaca. „Sedi, pije, puši…“, ponavljao je sebi u bradu te tri reči. „To može samo da znači da se negde zapio, ne bi bilo prvi put, ali da se ne javlja nekoliko dana…“, zaključio je. Reči drugog mudraca su bile prilično jasne: „Daleko mu Sava – pa da! On je rođen blizu Save, a sada je daleko, dakle nije u zemlji!“ Razmišljao je koji zulumćari su ga oteli. Nekada je bilo lako, zulumćar je bio muslimanski zavojevač, a danas… i onda se setio. „Moderni janjičar – pa to je gastarbajter!“

„Ha, Ljubinka, ne kaže se uludo da svi putevi vode u Diseldorf!“, uskliknuo je, poskočivši iz stolice.

„Molim, šefe?“

„Ništa, ništa. Daj mi spisak svih naših koji su prošlog vikenda gostovali u Bermudskom trouglu Salcburg-Koblenc-Geteborg!“

„Imam sve u glavi, šefe. Brzi – Ingolštat, Ćira – Frankfurt, Đani – Karlsrue, Saša Matić – Beč, javio mi se, kaže nije zadovoljan onim što je video u diskoteci hahaha…“

„Alo mala, to nije za zezanje što čovek ne vidi! Nastavi!“

„Vesna Zmijanac – Augzburg i Seka Aleksić – Duizburg. To je sve“, završila je diktat iz glave mlada Ljubinka.

„Seka! To je to! Znao sam da ima nešto između njih dvoje, pozovi je odmah na raport!“

Od Seke nije moglo mnogo da se izvuče. Ona se jeste srela sa njim, na autoputu 3 nešto severnije od Kelna, u jednom mutnom motelu. „Bilo je kao u snu, šmrc. Plodio me je kao budalu, dakle standardno, šmrc. Ja njega volim buahhahha“, kroz jecaje je govorila Seka, suzama spirajući pola kile maskare i pudera sa ekvivalenta onoga što je kod drugih žena lice. Saša Popović više ni reč nije mogao da izvuče iz nje. Jasno je bilo da se nakon susreta u motelu njemu gubi svaki trag. Ostala je samo jedna nada.

„Ljubinka, pozovi onoga čije ime ne sme biti izgovoreno“, rekao je tonom očajnika.

„Boru Drljaču?“

„Da.“

„Evo, šefe, zvoni, izvolite.“

„Halo, Boro. Oprostite što Vas ometam, ali imam delikatan problem. Naime, kako da Vam kažem… njega nema. Nestao. Pre toga objebao Seku negde kod Kelna.“

„Rača, Rača, Rača…“, čulo se sa druge strane veze.

„I Vas molim za savet. Naime, znam da ste Vi najveći švaler na estradi, jedini čovek koji je u karijeri obrnuo više petostruko mlađih klinki nego ćevapa. Recite mi, kuda biste otišli posle švaleracije kod Kelna?“

„Rača, Rača, Rača…“

„Boro, jeste dobro?“

„Dosta ti je plača, stari vuk je još u punoj snazi! Rača, Rača, Rača“, dopiralo je sve tiše.

„Ljubinka, on je prolupao. Propali smo!“, kriknuo je Saša Popović i nemoćno utonuo u naslonjaču. Ljuštura čoveka kakav je nekad bio. Poslednjim atomom snage pogledao je sms koji mu je upravo stigao.

From: Jovica Kurir

Sale, cujem da ga nema a? Aj javi se kad mozes, planiram sutra naslovnu, duplericu i jos 32 strane u koloru o njegovom nestanku. Propao si, a ;)

Bledilo na njegovom licu ni Hičkok ne bi izrežirao. „Neko je progovorio, odzvonilo nam je. Sutra će već ceo svet znati da ga nema, a prekosutra više neće biti ni nas“, u magnovenju je ponavljao. Ljubinka mu je prinela vode i šećera posle čega se malo pribrao. „Pozvaću novine. Bolje da im ja sve ispričam nego neko drugi. A sutra šta bude biće…“