Noć veštica I: četrdeset godina Leptirice
Približava nam se Noć veštica, iliti why-so-serious-tinejdž-parada, i još jedan u nizu izgovora da četvrtak legitimno počnemo da nazivamo malom subotom. Uz to, iz mutnih razloga, trpamo se u Evropu poslednjih godina, a Samhain je baš nekako u tom stilu, te odgovornost neizbežne proslave polako počinje da se čini jednim od uslova za ulazak u Uniju. Za one tradicionalne tipove, na 31. oktobar pada sveti Luka, čovek koji je svoj život okončao obešen na maslini, pa užasa ne manjka, koji god praznik bio. Red je i da ga obeležimo prigodno, uz obeležavanje jubileja, jezivim pričama iz komšiluka, nabrajanjem pristojnih horor filmova i žrtvovanjem okultnih životinja.
Horor na ovim prostorima je nakako oduvek bio stvar svakidašnjice, i retko kada je uvodio ezoteriju u jednačinu. Čemer koji prožima srpsku (i jugoslovensku) kinematografiju, kao i stvaran život, bio je – i jeste – veoma čvrst faktor koji publiku dovodi do jeze, neprijatnosti i straha. Drugim rečima, retko kada smo zalazili u sferu natprirodnog, jer je stvarnost uvek imala šta da ponudi. Uskočili smo na svaki vagon pop kulture koji je voz zapada sa sobom vukao, od bita do panka, ali onaj sa hororom smo propustili, jer ljudima je bio pun kurac straha. Svaka generacija je imala svoju golgotu, i bila je na ivici izumiranja. Strah od nestvarnog je bio toliko dalek, jer je užas, ili sadašnjosti, ili prošlosti, ili neizvesne budućnosti, gušio vazduh oko sebe, čak i u najidiličnije doba funkcionalnog socijalizma. Naravno, izleta u horor filmove je bilo, ali njihov uspeh i uticaj je toliko bled da nije uspeo da ostavi ni najsitniji trag.
Osim u jednom slučaju.
Ovog meseca navršava se 40 godina od prvog prikazivanja Leptirice, najdostojnijeg srpskog i jugoslovenskog horor filma. A zašto nosi taj epitet? Zato što hiljade ljudi, uključujući i mene, kada čuje krike majmuna, ne pomisli na primate koji se međusobno gađaju govnima, već na zubato stvorenje koje sisa krv usnulim seljanima (bonus poeni ako su vodeničari).
Pune dve generacije zarazile su svoju podsvest ovim filmom. Činjenica da je domaći, približila je užas publici i učinila ga nekako stvarnijim i jezivijim od standardnih ranih slešera iz tog doba, ili čak japanskih filmova o kastraciji koji su se prikazivali kod nas. Možda se to sada čini naivnim, ali Leptirica se ipak dobro nosi sa svojim godinama i ima čime da se pohvali.
Ja sam savršeno svestan da nas čita (između ostalog) i 2000. godište, i, iskreno, ta pomisao me izuzetno užasava, jer se ja još uvek nisam navikao ni na činjenicu da oni hodaju. Bilo kako bilo, moram pretpostaviti da Z generacija nije upoznala užase Leptirice i VHS kvaliteta slike, te bi bilo pristojno da sažmem priču u par rečenica.
Sava Savanović, mogući beta-vampir (childe Petra Blagojevića) čitavog sveta, ubija vodeničare krajem 18. veka, u filmu Đorđa Kadijevića. Polovina Petra Božovića kakvog ga danas poznajemo, u ulozi je Blejda, koji se istovremeno loži na najbolju Radojku svih vremena, koju glumi žena koju RTS ne može da pronađe za potrebe jubileja (kako mi je ekskluzivno javljeno). EDIT : umrla je pre godinu dana. Toliko. Čitav film na YouTubeu – ovde. Traje sat vremena, i vredi svaki minut.
Leptirica je jedan od pionira ekranizacije srpskog folklora (mada su filmovi poput Baš Čelika i ranije zalazili u ovaj domen). Obrni-okreni, Edvard Kulen je iz okoline Kladova – jer legende o vampirima potiču upravo iz Srbije, i to istočne, one u kojima ljudi pričaju čudnjikavo, a Rumuni nisu deo mitologije ili građevinci, već ljudi od krvi, mesa i čamota. Kada bismo napravili kratku retrospektivu, mogli bismo reći da je srpski narod istorijski značajan zbog tri stvari : početka Prvog svetskog rata, doniranja gena Tesli i davanja osnova za raznoraznu fikciju koja se tiče vampira, i truje zapadnu omladinu više nego antraks koji im svakog vikenda šaljemo mejlom.
Istovremeno je i impresivno i poražavajuće što, nakon četrdeset godina, Leptirica i dalje drži primat među srpskim horor filmovima. Naravno, tu su i drugi klasici koji dobro gaze u žanr, poput Variole Vere ili Davitelja protiv davitelja. Ali tu je i kvaka – oni samo gaze, tj. ne ulaze u potpunosti u domen horora, iako im je kvalitet neosporan. Nailazili su povremeno izazivači, poput solidnog pokušaja u vidu TT sindroma, ali čak i sam kult koji obavija Leptiricu dovoljan je da je zadrži na tronu. Pitanje je da li je to dobra ili loša stvar, ali sam sirovi uticaj toliko je neosporan da ga čini bespogovornom opštom kulturom.
Danas od šest, u zgradi RTS-a, održava se jubilarna projekcija Leptirice. Navratite, ne budite pizde.
