Nou vumen nou kraj(m) – I deo

… Otpevao je Bob Marli u doba kada se opušteno trsilo golog kurca, bez straha da ćeš plakati zbog žene koja ti je usadila HIV. I bio je u pravu, sa više aspekata gledano. Odrastajući u svetu dvostrukih standarda, gde te uče da meko NE znači DA, a tvrdo DA je ironično NE; gde ti kažu da ako plačeš, manje ćeš da piškiš, a treba da piškiš jer se tako zaliva ribica; gde ženske primarne erogene zone izbijaju oči i nabreknjavaju kobaje iziritiranim posmatračima, koji sa druge strane, ipak osuđuju prenaglašenu upotrebu istih, sasvim je očekivano da ćeš, od trenutka kada shvatiš da ti je međunozje osakaćeno i da si osuđena na suknjice i brus do kraja života, kad tad iskreno zaridati nad svojom sudbinom.

Ali žene ne plaču samo zbog toga. One plaču i zbog prve menstruacije, pogrešne ljubavi, polomljenog nokta, viška kilograma i hronične opstipacije; zbog bulinga na poslu, pulinga za kosu, cajpera u bulju, sudara na Gazeli; zbog rata u Iraku, rata u Avganistanu, pesme o Gazimestanu; Romea i Julije, Tarzana i Džejn, Nataše i Dače, ili to sto im keva hoće Ivana Bauera za zeta, Tadića za švalera, a Đelica za sina… Ma pun kurac razloga. Ali i zbog zena se plače. Kako žena zbog druge žene, tako i mužjaci što im je kurva prokleta osujetila ego i obrnula psihu za 180 stepeni tako da više ni ne kenjaju na isti način.

Zbog žena se vodi i rat i ljubav, i da ih nije, opet bi bilo plakanja što ih nema. Po Bibliji, prvog čoveka je žestoko zajebalo njegovo peto rebro i osudilo ga na rad do smrti od rada, te se bića roda „žene“ u raznim NEkulturama smatraju nižim bicima, daleko sposobnijim za razne krupne ili sitne pakosti. Pod devizom „E, kakve ste vi žene…“, koja je sigurno bar jednom izrečena ustima svakog muškarca koji je sposoban za kakvu-takvu erekciju, ovim člankom ulazimo u svet onih koje su bile odgovorne za brutalna ubistva i masovna plakanja:

Mary Tudor (1516-1558) – iliti poznatija kao Bloody Mary, prva ćerka engleskog kralja Henrija VIII i princeze Katarine od Aragona, nakon nekoliko spontanih pobačaja i petoro mrtvorođene dece. Ona će, i pre nego što je stigla da bljucne svoj prvi obrok i zasmrdi u čistim pelenama, osetiti da je za njenog oca ništa drugo do ekvivalent svih prethodnih pobačaja, pol bez ikakve upotrebne vrednosti, skup porcelanski ukras za kuću koji non stop treba paziti da se ne razbije sve dok se ne ukaže prilika da se udomi kod nekog drugog osuđenika na doživotno izdržavanje. Očevi generalno nisu ni svesni koliko bitnu ulogu imaju u formiranju karaktera i afiniteta svojih nemuških potomaka.

Frojd je jednu fazu razvoja ženskog čeljadeta opisao preko „zavisti prema penisu”, samo nije objasnio da jedino zašto bi to isto ženče želelo par santima krvlju natopljenog sunđera je da ispuni rektum šovinističkim govnima koji ih smatraju nižim bićima nedostojnim poštovanja. Elem, gore pomenuti Henri se i u ostalim sferama ponašao kao tipičan kralj. Napumpao je svoju kurtizanu i, nadajući se muškom potomku, poželeo razvod od svoje prve žene Katarine, koji katolička crkva nije odobravala. Zato je, opet kao i svaki kralj, imao pravo i na novog Boga i novu religiju sa potpuno novim pravilima koja su svemu gore pomenutom izlazila u susret. Jedino što je opet dobio žensko žgepče, što kažu da je privilegija dobrih jebača. Ubrzo nakon razvoda roditelja i skorije smrti majke, Meri ostaje sama i započinje njena fanatična predanost katoličanstvu i paranoidne ideje velike svetice, sve u inat ćaletu. Henry, the fucker, je konačno skorovao i jedan muški primerak iz svog poprilično istrošenog rezervoara, koji je u skladu sa tim i bio njanjavi mlitavi kurčić slabašnog zdravlja. Nasledio je Henrija nakon njegove smrti 1550.god., sa svojih svega 9 godina, i umro 3 god. kasnije, verovatno jer mu je težina krune na glavi izazvala teško nagnječenje mozga.

E, sad sledi dugo očekivani osvetnički nastup krvoločne Meri. Kao zakleta katolkinja prejebala je čitavu Englesku uzduž i popreko u misiji da zatre već uveliko rasprostranjeni protestantski korov. Najpre je krenula sa vešanjem, ali je ubrzo shvatila kako je to isuviše brz i plemenit način riknjavanja za bezbožnike, pa se rešila za onaj hoći seks koji duže traje – lomača. Palila je šta god je pogledala, a da joj je uzvratilo pogled sa podignuto obrvom: i staro, i mlado, i trudno, i nerođeno… Smrad paljenog ljudskog sala se širio Engleskom kao uspomena na oko 300 ljudi spaljenih za oko 3 god., revnosnije čak i od španske inkvizicije. Čak je uspela da dogna i popa protestanta koji je razveo njene roditelje posle 2 god. suđenja. Pa posle recite da deca razvedenih roditelja ne snose posledice njihoveg lošeg izbora.

Elizabeth Bathory (1560-1614) – je primer kalee koja je ispala iz orbite muškog nadzora u ponor zavisti i želje za besmrtnošću, i oslobodjena gravitacije zdravog razuma dopustila svojoj sujeti i paranoji da kreira sudbine stotine nevinih devojaka. Rođena u jednoj od najstarijih i najbogatijih porodica u Transilvaniji, već sa 15 godina je bila udata za grofa Nadasdy-ja od 26 leta, koji je više preferirao da svoje alfa mužjastvo demonstrira u jebanju Turaka daleko od domovine nego da svakodnevnim seksualnim ropstvom prazni negativnu energiju svoje zakonite kučke.

Elizabeta je bila MILF na kvadrat – smrtonosna kombinacija aristokratske lepote, britke inteligencije i bogatog obrazovanja, izuzetnih diplomatskih sposobnosti i političkog angažmana, kojima je uspešno štitila interese svoje države i bez muške pomoći. Ali i pored svoje preokupiranosti „karijerom“, redovno je nalazila i vremena za hobije. Mladim muškarcima je prekidala detinjstvo mameći ih toplinom svog iskusnog međunožja, dok su za mlade curice bile rezervisane igre bez granica – moralnih, ljudskih, zakonskih…svih.

Sve je počelo sa sprcavanjem 40 banki u perfekcionistički orijentisanu stražnjicu, tolerantnu prema borama i isušivanju kože kao neurohirug prema greškama u toku operacije. Jednog jutra, dok ju je služavka češljala, malo jače je povukla visočansvenu joj kosu, te je dobila jedan bitch-slap po ruci iz sve snage da joj je krenula menstruacija na istoj. Par kapi krvi su pale na Elizabetinu ruku i ona je, razmazavši ih po kozi, doživela višestruko-orgazmično prosvetljenje o večnoj mladosti i lepoti. Ne znam koje pičke materine drve današnji beauty saloni, spa i wellness reinkarnacije, krastavac i beli slez detoksikacije, kreme od lemurovog mujspera i kabala voda, kada nemaju šanse u poredjenju sa eliksirom mladosti iz XVII veka – devičanskom krvlju, produktom mašte neškolovane dermatologinjice iz Mađarske.

Grofica Drakula, kako je kasnije zasluženo dobila ime, je osmislila pregršt načina da iz izmučenog tela kurcem nemučenih djevušaka iscedi i poslednju kap grehom neukaljane krvi u cilju dobijanja svoje nove kupke, kreme, gela za pranje lica i pičke. Neke je seckala makazama poput deteta kome je majka dala staru haljinu da je raspara i napravi krpice za barbiku. Neke je bockala iglama poput vudu lutaka i puštala da im krv curka sa svih strana dok se načisto ne iscede, što je trajalo danima. Neke je udostojila profesionalno smišljenih sprava za istezanje koje su iz živog tela obezbeđivale najveću količinu crvenog soka. Neke je „samo“ seksuano zlostavljala, pa zamrzavala, verovatno praveći štek za crne dane, kad seljaci malo zataje u razmnožavanju, ili dok stasavaju novi naraštaji sisa. O svakoj svojoj žrtvi je uredno vodila dnevnik, u kome je po nekim izvorima zabeleženo preko 600 svirepih ubistava. Pa se vi sad dobro razmislite pre nego što sledeći put kažete ženi da ima novu boru, celulitno dupe ili ružan stomak…