O ljubavnom pismu. Ne o ljubavi, samo o pismu!

Nikad nisam dobio ljubavno pismo. Jednom sam od devojke dobio razglednicu iz, čini mi se, Turske, sa slikom ogromnog crnca na njoj, ali to se ne računa. Iza je masnim slovima pisalo: „Sad crkni od ljubomore, stoko“! Nisam razumeo šta je htela da kaže, jebote, kako neko uopšte može da bude ljubomoran na crnca? Ja ne mogu!

Kad sam bio klinac želeo sam da dobijem ljubavno pismo od neke Bilje. Bilja nije bila ništa posebno, ali je prva dobila menstruaciju u razredu i po tome je bila izuzetna. Kao svakom klincu ne bi mi bilo važno šta piše u pismu. Maštao sam da miriše na sekret i da u koverti bude nokat. Sa nožnog palca, najveći je. Nalakiran! U to vreme o sekretu nisam znao ništa, ni kako miriše, ni kako se zove, ali sam nekako znao da postoji. Mislim da mi je pričala baba. Kao i svaki klinac, nisam dobio pismo. Ni sekret! Ni nokat!

Deset godina kasnije – ja i dalje čekam polupijanog poštara.

Cela ta situacija me nervira. Kao što me nerviraju ljudi koji moraju svaki dan da se čuju. Oni koji moraju svaki dan da se vide sigurno imaju neki sindrom kojem takođe ne znam ime jer sam neuk – žao mi ih je!  Jebote, kako su se ljudi čuli kad nije bilo 900 šatro besplatnih minuta, poruka i interneta? Pa pismom jebenim – eto kako! Ali to nije moglo svaki dan, morao si da čekaš. Ne baš deset godina kao ja, ali ipak nisi mogao svakodnevno da smaraš ljude svojim sranjima kao danas. To je bilo normalno vreme!

Napisao sam svoje ime i adresu na kovertu za svaki slučaj, ubacio papir unutra, pljunuo i poslao sledeće pismo:

Draga Biljo,

siguran sam da si iznenađena što ti pišem. Štaviše, siguran sam da si iznenađena što ti bilo ko piše. Ali eto, ja već deset godina čekam tvoje pismo. Kako si mi ti? Sad ćeš sigurno pomisliti da sam lud, možda i jesam, ali ne brini se – malo ko primeti.

Nadam se da me se sećaš, išli smo skoro celu osnovnu školu u isto odeljenje. U prvom razredu, na maskenbalu, ti si bila Bibop. Ili Rokstedi, ne sećam se najbolje. Ali sećam se da sam ti zavideo tad, i ja sam želeo da budem Bibop. Šta ima kod tebe, kako pos’o? Umesto toga bio sam leptir, zato što keva nije htela da pljune kintu za masku, pa je pozajmila jebenog rozog leptira od neke debele, godinu dana starije, devojčice iz komšiluka. Dobro, sankcije su bile, oprostio sam kevi. Zdravlje ti je nadam se, dobro? Na kraju ste me ti i Duško Dugouško prebili tamo u parku, kod ljulje.

Kasnije si počela da tučeš i ostale dečake. Dugo si bila najjača u odeljenju, dosta muškobanjasta, k’o nastavnik tehnikog – Jovo. Jesi se udavala? Meni si jednom zabila grafitnu olovku u rame i naterala me da pojedem jagodu, od plastelina. Sviđala si mi se zbog toga!

Eee moja Biljo, uvek smo bili drugačiji. Nikad nisamo išli u korak sa svetom. Evo čujem, Nevenka, iz prve klupe, rodila prvo dete sa 15 godina a nedugo zatim iz drugo. Srećno udata, muž joj je doduše sad malo u zatvoru – ubio švalerku saobraćajnim znakom. Mislim da je bio STOP, ali nemoj me držati za reč. Imaš li ti dece Biljo? Ona sad prodaje pancerotne pored naše škole za 18 hiljada mesečno, boli je kurac. Jedna sasvim normalna porodična priča, a ne kao ja – ni kučeta ni mačeta.

P.S.

Nadam se da ćeš mi odgovoriti, možda se i nađemo da razmenimo jeftine poklone, brojeve telefona i telesne tečnosti. Šta bi nam falilo? Nismo bolesni, valjda!

Pozdrav, Frenki

Na moje opšte zaprepašćenje

u poštanskom sanduku sam pored računa za struju, grejanje, fiksni telefon, mobilni telefon, deratizaciju, kablovsku, vodu, internet, uvojka masne kose zavezane za brojanicu, flajera za novi kineski restoran i flajera za staru japansku tehniku izduživanja kurca našao i pismo. Otvorio sam ga, nije mirisalo na sekret i u njemu nije bio nokat, ali je našto pisalo. Sad mi je to više značilo.

Dragi Frenki,

Nisam mogla da čitam šta si pisao Bilji, mnogo mi je teško. Ona, kao što očigledno ne znaš, više nije sa nama. Ubio je neki zlikovac saobraćajnim znakom, seme mu se zatrlo dabog. Ipak, drago mi što ima vas koji je niste zaboravili.

Srdačan pozdrav, Biljina mama