O posmatranju

Ušao je u kancelariju direktora, manji od makovog zrna. Bezizražajno lice opaljeno suncem, kišama, propalim tiketima i snovima, neposedovanjem partijske knjižice i ujaka sa Cetinja. Iako to njegovo lice nije govorilo, Petrović je znao da direktor ne poziva da lično uruči 14 zaostalih toplih obroka.

– Sedi, Petroviću. Neću da okolišam, ima ta neka sistematizacija, uštede su neophodne na svim poljim…

– Zašto ja?

– Pa primećeno je da si poslednjeg meseca dva puta kasnio po dva minuta. Ukupno si u prva dva kvartala proveo 42 minuta na radnom mestu buljeći u sajtove livescorehunter.com i redtubes.tv. Takođe, piješ više kafe nego student u Oktobru 2, a na pišanje ideš kao da ti je prostatu projektovao Milutin Mrkonjić.

– Ali radim, zar ne? Sve uvek na vreme i kako treba?

– Pa dobro sad… potpiši ovde, to je da sam te usmeno obavestio o prekidu radnog odnosa.

– Direktore, usmeno mi obradiš omudinu.

***

„Jebao ti Bentam mater“ – to bi Petrović dodao na kraju svog obraćanja direktoru da je znao za Džeremija Bentama, britanskog filozofa i jednog od najmračnijih njuški kojima imamo da zahvalimo za nadgledanje svega i svakoga. Želja ljudi da nadgledaju, kontrolišu, da znaju šta drugi rade datira još od kako se naš predak uspravio na dve noge i odvalio toljagu da udari mamuta i ženu. Taj nezajažljivi poriv prismotre tuđih života motivisao je Holanđanina Džona de Mola da 1999. odloži džoint, opozove naručenu kurvu i osmisli Velikog brata, franšizu koja će zaraditi milione širom sveta, a vaskolikom srpstvu dati temu za raspravu uz jutarnju kafu: Da li je Ena Popov pod pokrivačem popušila Marku ili je u pitanju bio samo lagani peting?

Iako je posmatranje 16 besposlenih idiota kako šetaju, prde i spavaju po nekoj kući verovatno najidiotskiji način da baciš svoje vreme, posmatranje kao larpulartizam nije oduvek bilo tako besmisleno. Voajerizam svoje korene vuče još iz Biblije i čika doktori kažu da nije ništa nenormalno – ako je deo seksualnog razvoja i repertoara, a ne njegov isključivi činilac. Dakle nije ništa strašno što si špijunirao Maju iz III2 kako je u WC-u pušila nastavniku Tehničkog za paklicu Marlbora, ali je strašno ako i danas bacaš na taj detalj umesto da jebeš nešto. Voajerizam se recimo u Britaniji smatra krivičnim delom – to sigurno ne sprečava pripite saplemenike Vejna Runija da bace pogled kada prođu pored parkiranog automobila koji se sumnjivo ljulja.

Ironije radi, baš u toj Britaniji, tačnije u Londonu, postoji sistem sa skoro tri hiljade kamera na ulicama poznat kao Crowd Control – on nadgleda ko je sakrio ružnu facu iza šala Vest Hema i bacio molotovljev koktel na prodavnicu mešovite robe, ali potencijalno se nadgleda i kada je ko i sa kim ušao u koju kafanu i koliko se pinti piva tamo zadržao. Iako kamere u mnogome olakšavaju stvari pandurima, bahanalije će ostajati nekažnjene sve dok ne budu zaposlili tri soma ljudi da blenu u tri soma ekrana – kamera sama, srećom, još uvek je preglupa da prepoznaje mladog građanina koji sa bejzbolkom pod miškom piša na trotoaru.

Sve svetske države se smatraju demokratskim, neke socijalističkim ili narodnim, ali nijedna voajerskom – iako svaka voli da nadgleda svoje građane. Zakonski, međutim, mnoge se bore protiv voajera. Osim pomenute Britanije, devet američkih država smatra voajerizam seksualnim deliktom, a Saudijska Arabija je – kao zemlja revolucionarnih mada korisnih zakona poput onog da žene ne smeju da voze automobile – jedno vreme zabranila prodaju i upotrebu svih mobilnih telefona sa kamerom. Južna Koreja i Japan recimo traže da svako škljocanje aparatom ispušta karakteristični zvuk kako bi bezobrazna tinejdžerka u šorčiću znala da si je ovekovečio otpozadi dok je bezbrižno šetala ulicama Tokija.

Isto kao što sveopšta cenzura u državi, na poslu ili bilo gde drugde u konačnici dovodi do samocenzure (čovek pomisli, bolje sam da se iscenzurišem i tako ispadnem kul) tako i sveopšti voajerizam na kraju vodi egzibicionizmu. U praksi to znači da mala Maja sama kači slike iz svog WC-a, napućenih usana, kao i niz fotografija naslovljenih „Moya sobica 8-D“ ili „Moya kutza israla natprirodno glomazno govance u obliku slova S :—)“. Nikada nije bilo lakše biti voajer – ono za šta si prethodno morao da se penješ na sims prozora komšike milfače sada će ti sama ta komšika pokazati. Samim tim, nikada nije bilo dosadnije biti voajer.

Red je da se konačno vratimo starom perverznjaku Bentamu. Krajem osamnaestog veka, kada internet i kamere još nisu bili u planu, ovaj genij prismotre rešio je da upregne arhitekturu u svrhe države. Najpre je primetio da zatvori obično imaju pravolinijske hodnike sa ćelijama te da čuvari nikako ne mogu da gvire u sve ćelije istovremeno. Za tako nešto bi morali da prošetaju hodnikom, ali njihovu vizitu odaje bat cipela – robijašima je milisekunda dovoljna da nabiju nedozvoljene praškove i turpije u analne otvore, legnu na krevet i rešavaju skandinavku kada čuvar naiđe.

Zato je Bentam osmislio čuveni [highlight]Panoptikon [/highlight]– kružnu građevinu sa kulom motriljom u sredini. Oni koji se posmatraju bili bi smešteni u ćelijama po obodu kruga, a oni koji nadgledaju bili bi u kuli. Panoptikon bi mogao da se diže na nekoliko nivoa, originalno je smišljen za zatvore, ali je Bentam imao veće apetite – preporučio je svoje remekdelo kao model za bolnice, ludnice, škole i fabrike. Poenta je uvek u tornju u sredini – nije isključeno da je Bentam motivisao jednog drugog Britanca da 150 godina kasnije u najveću epsku priču do pojave Džordža Martina ubaci Sauronovo svevideće oko nad Mordorom – manje je verovatno da je Bentam inspirisao Tolkina da ubaci i gej hobite u priču.

Međutim, uvođenje tornja nije iscrplo sve ambicije Panoptikona. Džeremi Bentam je trošio stotine i stotine državnih funti (a to je tada bila ozbiljna para, posle pojela inflacija) da osmisli kako da stražari vide robijaše, a da ovi iz ćelija istovremeno ne vide da ih gledaju. Danas bi to bilo jednostavno uz ono staklo što je sa jedne strane ogledalo – staklo iza kojeg je mnogi kočoperni kriminalac priznao grehe baltimorskom odeljenju za ubistva. Ipak, u praksi nikada nije napravljena građevina po Bentamovim skicama, mada su se mnoge poslužile njegovim modelom, poput kubanskog zatvora Presidio Modelo.

Arhitektura je dala i druge, istina skromnije, doprinose nadgledanju. Školska učionica ili amfiteatri napravljeni su tako da učenici iz prvih redova vide samo predavača, oni iz poslednjih redova vide predavača i ostale učenike, ali sa leđa – jedino predavač ima potpuni pregled što omogućava profesoru Čedomiru Čupiću da se pohotno oblizuje dok upoređuje dužinu (kratkoću?) suknji i dubinu dekoltea budućih PR-ovki političkih partija i hipsterskih festivala.

Dalje, fabrički krugovi (tako se zovu iako su uglavnom kvadratnog oblika) često imaju kancelariju poslovođe na drugom nivou odakle vidi ko radi, a ko samo purnja Drinu bez filtera. Ekvivalentno šljakerima (plavim kragnama), nadgledanje pogađa i bele kragne – danas još samo u opštinama ljudi sede po kancelarijama i u miru piju kafu – u privatnim firmama su japiji novog doba posloženi u ogromne prostorije, svi zajedno, eventualno pregrađeni paravanima. Navodno se ovako štedi kinta za poslovni prostor i olakšava komunikacija među zaposlenima (Koleginiceeee, hoćemo na pauzu?), ali zapravo se omogućava špijuniranje. Šef iz svog staklenca u ćošku vidi, pamti i beleži koliko je ko proveo u privatnim telefonskim razgovorima i koliko je ko hektolitara vazduha utrošio po fiskalnoj godini.

Nadgledanje je sveopšte, privatnost iluzija. Jedini lek – kontraudar.

***

– Šta sad hoćeš, Petroviću?

– Unapređenje. Jedno 60 posto veću platu, nisam alav, i zasebnu kancelariju.

– I ja oću da budem kapetan od belu lađa, hahaha, Šoić car. Pa jesam li ti danas ukazao da ti je prekinut radni odnos?

– Ali sam ja još pre dva meseca slikao kad ti je bila sekretarica ovde posle kraja radnog vremena. Veoma je aktivno nešto radila pod stolom… da nije ribala tepih?

– Polako, Petroviću, polako… Ljudi smo, majku mu…

– Sutra da me unapređenje čeka na stolu. I 350 grama bureka i subotički jogurt. I još nešto, šefe: Jebao ti Bentam mater.