O strasti, golovima, parama i još koječemu

Legendarna utakmica, ma šta ti mislio, nije nužno utakmica u kojoj padne puno golova. To je totalno nebitno. To što su Polet Ljubić i Šumadija Aranđelovac odigrali 3:3 za vikend, to je ne čini utakmicom za pamćenje. Da sutra Hajduk Kula i Donji Srem odigraju 7:7, to bi se, doduše, prepričavalo, ali bi to bio kuriozitet koji bi bio zaboravljen posle 5 dana, a negde oko 2017. ti više ne bi ni bio siguran da li se to stvarno desilo ili polako počinješ da pucaš od količine opijata koje si uneo u sebe poslednjih 10 godina. Sve bi ti bilo nekako ljubičasto i iskrivljeno i ti bi taj rezultat pripisao onoj ludoj večeri kod Bože na vikendici kada si prvi put probao trip, ali te niko nije upozorio da ne uzmeš ceo pa si 4 dana bio u krizi identiteta. Isto kao što si kasnije, vremenom, shvatio da tada nije bilo potrebe da  misliš da si jelen, morž, porodilja, veš mašina ili budžetski deficit, tako ćeš 2017. shvatiti da nije bilo razloga da veruješ da se ta utakmica odigrala. Još kada se setiš da je 5 golova dao Milan Zorica, biće ti jasno da se to nikako nije dogodilo. Jednostavno, to bi bio samo kuriozitet, slučajnost, puka sreća, glupa inspiracija par glupih igrača – nije tačno da se fudbal igra i gleda prosto samo zbog golova, ma šta da si naučio od Strajnića.

Želim da te podsetim na jednu stvarno veliku utakmicu, utakmicu koja je imala sve, ali baš sve, i naročito dvojicu momaka, ljudina, legendi, koje su je obeležile i udesile tako da se pamti dok kotrljanje lopte postoji. Nakon što su Italijani po ko zna koji put sjebali Nemce na frku, a Francuzi, tek nakon mučenja sa ekipom Azanimeila i Mama Dakera u grupi izborili osminu finala, da bi onda ošurili neke daleko ozbiljnije ekipe, došao je dan kada zaista vreme staje. Često ćeš čuti da kada velika takmičenja dođu do samog kraja, ekipe se zatvaraju, a tekme postaju smor i da je bolje provesti veče cirkajući sok od zove sa baba-tetkom Dragicom iz Čantavira, njenom slepom komšinicom, komšinicinim psom Miškom za koga niko nema srca da joj kaže da je mrtav iako se već dosta usmrdeo, i Acom Stojanovićem, nego gledati završnice velikih takmičenja.

Takvi ljudi navešće ti kao primere, recimo, finale Mančester-Čelzi iz 2007, četvrtfinale Evropskog Španija-Portugal, ili finale zadnjeg Svetskog. Istina je da su to sve bile esktra tekme, a da i ne govorimo o onim tekmama koje će prepoznati čak i Mijaljević i Strajnić, tipa Holandija-Urugvaj ili Urugvaj-Gana ili Inter-Barsa. Kada već takmičenje stigne do ovog stadijuma, utakmica može da bude i najzatvorenija na svetu, ona ima posebnu aromu, poseban šmek, koji kada ti zagolica nozdrve, ne možeš a da ostaneš imun na to. Makar finale Lige Šampiona igrali Maritimo i Kečkemet, a finale Svetskog Nikaragva i Jemen, sa sve Radomanom na centru, to je nešto što se ne propušta, ako si imalo čovek.

Odakle taj šmek? Taj šmek dolazi od samog značaja utakmice. Veliki ulog, kako kažu prekaljeni stručnjaci. Jer se tu vidi jesi li čovek ili sisa, šmeker ili bednik, carina il karina, da li dižeš trupce ili samo čukaš. Ako možeš da istrpiš pritisak jer svako sjebavanje znači totalno odlaženje u kurac svega što si postigao zadnjih godinu/dve/četiri/celu karijeru, čak ako pod takvim pritiskom postaješ veći šmeker na terenu, ti si besmrtan. Buduće generacije će te pamtiti decenijama kao što mi danas znamo za Puškaša, Paola Rosija, Bekenbauera, Maradonu ili Sokratesa. Stotine navijača će te saletati svako jutro kada kreneš da kupiš  paradajz i sijalice, Strajnić će ti izgovoriti ime pravilno, a ljudi će ti nuditi svoje ćerke, ako nemaju ćerke nudiće ti sinove, ako nemaju sinove nudiće ti cipele, a  ako nemaju ni cipele, pazi se, verovatno hoće da te opljačkaju.

E, najveća među takvim utakmicama, najveća koja generalno može da se igra je finale Svetskog. Ako misliš da su najveći sportski događaj na svetu Olimpijske igre, promeni svoj status na Fejsbuku u “Moja mati je nitkov, moja mati je Ninkov” i gubi se. Elem, u takvoj jednoj utakmici koja se nakon 120 minuta završila relativno nepopularnim rezultatom imali smo sve, a što je najvažnije imali smo STRAST. Ovaj tekst je posveta strasti koja i dalje postoji u ovoj igri a koju niko nikada, ma kojim parama, neće moći da istera. Zato, sledeći put pre nego što budeš konstatovao “Xexexe ma oni to samo zbog para, jebe se njemu dal će da pobedi, a ionako to kladionice sve nameštaju, xexexe”, seti se Italije, seti se Francuske, seti se Zidana, seti se Materacija. Seti se Zambrote, Grosoa, Kanavara, Pirla, Anrija, Trezegea, Tirama ili Makelelea. Ako i dalje ne kapiraš, vidi sliku ispod.

Nemoj da ne skapiraš ironiju zbog koje ova igra ponekad zaista deluje namešteno i osmišljeno, gotovo do granica neverovanja, pa je tako i ono što su Italijani i Francuzi uradili to veče u Berlinu doslovno tu ironiju dovelo do jednog suludog nivoa. Ironija sudbine, sreće, same igre, ili čega god, i simbolika kojom je ova utakmica opterećena suptilna je koliko i gluma Vojina Ćetkovića.

Simbolike ima previše. Dva lika koji daju golove na početku utakmice, na kraju iste prave sranje koje ostaje najpoznatiji fudbalski događaj u pop-kulturi još od kako je izvesni gospodin odlučio da Eriku Kantoni sa tribine dovikne da mu je keva sardina. Zidan igra poslednju utakmicu u karijeri i daje penal kao na treningu, lopta odlazi milimetar iza gol linije, dva sata kasnije Trezege promašuje penal tako što lopta pada milimetar ispred. Isti taj Trezege 6 godina ranije je doneo Francuskoj titulu prvaka Evrope. Poslednji penal izvodi Groso, hit turnira, koji prethodno daje gol kojim Nemci doživljavaju najteži poraz na svom terenu još od dizanja sovjetske zastave na Rajhstagu. Na kraju, najsimboličnije, Italijani uzimaju titulu onako kako su i navikli – tako što u ključnim momentima glume i provociraju: to pritom ne radi niko drugi nego pomenuti Groso koji pada u 90. minutu četvrtfinala i dobija penal i, naravno, jedini strelac gola u finalu, iz razloga koji valjda nije potrebno spominjati.

Ne zvuči nimalo suptilno, neki bi rekli da manje suptilna stvar nije smišljena još od kako se Kasandra smuvala sa Ignjasiovim bratom blizancem. Ali mi koji smo gledali tu utakmicu, i mi koji je se i danas prisećamo, znamo šta ona predstavlja. Jer, ovo nije smislio Siniša Pavić, ovo se jebeno DESILO. Ushićenje, euforija, borba, neizvesnost, prevara, bezobrazluk, kurčenje, lukavstvo, nemoć,  strast, u sudaru dva različita mentaliteta u najvećoj utakmici koju u karijeri možeš da igraš, a sve to na kraju kanalisano u gore opisanu simboliku. Zajebi broj golova, zajebi tika-taka igru, zajebi tvoj pas petom i makazice sa ivice kaznenog, to ne bi trebalo da meri vrednost jedne utakmice. Način na koji se sve što se u ovoj utakmici i pre nje sliva u jedan događaj koji simbolično pokazuje ko pobeđuje a ko gubi i pre nego što se ona završila, način na koji jedna legenda dozvoljava sebi da ode u penziju (naspram ovog dva gola Bugarima i ne deluju tako impresivno, zar ne?), način na koji se lomi tekma u kojoj je razlika između pobede i poraza velika kao želudac Velje Ilića, vredi više nego bilo koji Kristijanov slobodnjak, Mesijev prodor ili Milijašev sprint. Ako se ne slažeš sa mnom, mogu samo da ti kažem – jebiga.

Sve je stalo u taj momenat kada Zidanova glava ostvari nimalo nežan kontakt sa Materacijevim grudima (ako postoji tako nešto kao što je momenat u kome je opravdano glavom dodirivati ljubavni tepih jednog Italijana, ovo je bio taj momenat).  Moram da priznam da sam tada psovao mater žabarsku unazad 25 kolena jer smo i tada svi znali da je ćelavi itekako imao razloga da ga onako ošuri. Ipak, danas ne mislim da tu treba ikog mrzeti. Materaci mi je, čak, na neki čudan način, kao i mnogima od nas, simpatičan. On je, naravno, u principu, najobičnija gadina, ali ne znam zašto ne bismo voleli gadine i grubijane, bez njih bi fudbal bio igra u kojoj se 22 momka dodaju i šutaju na gol, a to bi bilo dosta dosadno. Nedavno sam se ošutao od alkohola sa jednim Interistom, Italijanom, i mogu da vam kažem da je među idolima prvo pomenuo Murinja, onda Mihu (sklon sam da mislim da je to bio akt čiste pristojnosti, a i bacao je malo oko na mene) i, na kraju, Materacija. Kako je pijanstvo poznato u ljudskom rodu kao stanje u kom je čovek glup, dosadan, smrdljiv, dezorijentisan, ali i bolno iskren, to bi trebalo da bude indikativno. Zizua svi volimo i tu nema ništa sporno, ali za jednog Italijana Interistu i Materaci je car, bog, ćale, keva, Šešelj, načelnik Niša. To mora da se shvati. Murinjo plače njemu na ramenu, a ne Militu, Maikonu ili kumari, ma koliko svi oni bili značajniiji likovi od njega te sezone. Mislite o tome.

Poenta je samo jedna:  ako je u pitanju ovakav događaj, ovakva tekma, koja je priča za sebe, gde svaki fudbalski i nefudbalski “standard” prosto ne igraju nikakvu ulogu i gde se sve na kraju samo svodi na Zizuov slepi adrenalin i Materacijevu želju za pobedom, pa se to još sve uplete u simboliku u kakvu se uplelo – to je, prijatelji moji, fudbal, to je ono odakle je on potekao i najjače što on ima da da i nemoj da mrzite nekog ko vam je to priredio. Samo tu ćeš osetiti pravu strast za pobedom i ono što je ostalo parama neiskvareno i netaknuto u fudbalu, ništa manje nego FK Seljak iz Cvetojevca. Ne mrzi Materacija i nemoj zamerati Zizuu što je dekno Žabara. Francuzi su nedavno sklepali statuu visoku 5 metara posvećenu Zidanu i Materaciju. Dakle, nisu je isklesali u pozi u kojoj Zizu daje gol u finalu LŠ ili meće dva komada Brazilcima, a pogotovo ne u pozi u kojoj se rukuje sa Lorencom Sancom, kuva kukuruz ili struže pete. Svakako da ne, ne radi se o tome u fudbalu, jer ga inače ne bismo ni gledali. Imaš na jutjubu celu tekmu, sa ruskim komentatorom, ako si dovoljno čudan da i posle gledanja ne skapiraš o čemu pričam bar ćeš naučiti neke korisne fraze za razgovor za posao portira u Naftagasu (Vi smotreli včera Serii B? Da, Sasuolo, odličnaja komanda, ja ih ljobit).  Mada, ja preporučujem da pogledaš ponovo ako treba. I ponovo, i ponovo i ponovo…

Tekst poslao čitalac Miki Mile. Ako i ti možeš da se odvojiš od gledanja fudbala dovoljno da napišeš tekst, pošalji nam ga u inbox FB grupe.