Obiđi svet sa Tarzanijom! Epizoda – Butan (3)
Prvog dela putopisa, možete se podsetiti ovde.
Ležim, blago upovraćan, na podu sobe. Boli me svaki deo tela a glava gori onako kako gori samo kada ti butanski kralj, sa kojim si izašao u rakijanje, posle litre džibre u butanskoj krčmi kaže “Ajmo kući” a šanker kaže: “Šta ćete kući, da je kuća dobra i vuk bi je imao.”
Pomenuti monarh Džigme, u dresu Amare Stodemajera, leži pet metara sa leve strane. Njegov sluga, Vangčuk, upravo je otrčao do moje sobe da mu donese brufen. Džigmeova šveca, princeza Sonam Dečen, ženski besno posmatra celu scenu. Interesuje se za moj identitet i pojavu, zapravo, zanima je iz koje sam ja priče i šta koj kurac tražim ležeći u gaćama na podu njenog dvora.
Zatvaram oči. Otvaram. Još je tu. Au jebote, kako dobro izgleda.
– Dakle, Džigme, ajmo ponovo. Ko je ovaj, zašto je ovde i zašto nosi luk za strele oko ramena?
– Mrbljah.
– …dobro, ti, Drle! Je l’ si u stanju da odgovaraš na pitanja?
– Valjda… Vaše Visočanstvo, dozvolite da se predstavim. Ja sam Drle od Tarzanije, stigao sam u vašu divnu zemlju juče, ne bih li sastavio putopis o njoj. Vaš brat me je domaćinski ugostio pa smo sinoć malo popili i prošetali gradom.
– Malo ste popili? Prošetali gradom? Jutros me je probudio hitan poziv sa kineske carine. Uzrujani kineski vojnik uporno je ponavljao u slušalicu da kralj Butana u alkoholisanom stanju i olupanim kolima pokušava da pređe granicu a da je na mestu suvozača Evropljanin koji se dere: “Zora rudi, dan se beli, jebaćemo Peking celi!”
– Pa dobro, možda smo malo krenuli van grada u nekom trenutku, ne sećam se baš najbolje… Da, verovatno sam ja bio taj Evropljanin. Znate, ja sam iz Srbije, to je jedna mala zemlja na…
– Srbija? Ne seri, pa ja sam studirala godinu dana medicinu u Beogradu.
– Ozbiljno?
– Ma da, nije bilo loše, svideo mi se i grad i ljudi. Onda dođem ja da polažem anatomiju i znači, brate, svako pitanje sam znala od reči do reči, i on me obori, iskompleksirano đubre.
– Beščasnik.
– Da… preplaviše me lepa sećanja sada… Kole sa Voždovca, Šomi iz šezdesprvog… Razmišljajući u tom smeru, uviđam jednu dobru stranu toga što ležiš ovde u donjem vešu.
-Koju, e?
– Pa uviđam, hihi.
– Aaeea. Pa ovaj, da li bi možda bila raspoložena da kada se malo sredim, popiješ piće sa mnom, pokažeš mi malo grad, hehe.
– Paaa… Imam neke obaveze, jel’te, baš ne znam je l’ bih mogla, ali mogu.
– Kul, u 4 u onom kafiću kod glavnog trga? A Džigme, je l’ će imati on nešto protiv možda ?
– Ma jok, opušten je on. Džigme? Džigme?? DŽIGME BRATE MOJ, ŠTA TI JE ?!!
– Šta kurac, au Džigme burazeru, to je brufen od 400 grama, ne šest komada jebo te otac ludi! VANGČUČE !
– Na usluzi.
– Da li si upoznat sa drevnom tehnikom “dva prsta u grlo” ?
– Naravno.
– Primeni je na svom kralju, hitno. Neću da budem prvi Srbin od Gavrila Principa odgovoran za ubistvo monarha. Bog da mu dušu prosti. Gavrilu, ne ovom đubretu. Ništa, Sonam, odo’ ja da se tušnem, vidimo se u 4.
Pošto sam se fino osvežio, prsnuo malo talijanskog parfema što sam dobio od kuma za položen popravni iz matematike i obukao svoju najbolju šulju, krenuo sam ka mestu sastanka. Sonam je bila azijski tačna te smo zaseli i pozvali konobara.
– Ćao, izvolite? O, pa to je gospodin Drle, nadam se da ste se ugodno proveli u našem objektu sinoć.
– A, ovde smo započeli gandorijadu znači? Da, da, sve je bilo domaćinski i na mestu.
– I račun je bio domaćinski takođe. Šest točenih, 22 šota i ona tura za ceo kafić kada ste vi i Džigme zaključili da je sinoć bilo tačno 42 godine i 18 dana od kada je Butan primljen u Ujedinjene nacije.
– Fakturiši Džigmeu i donesi mi jednu koka-kolu. Ti, Sonam, štaš?
– Srednji frapućino sa belom mokom od jagode.
– Stiže…
– Emm, i tako kažeš, princeza, a?
– Aha…
– Bole te kurac.
– Realno.
– Mm.
– Nego, šta kažeš ti da sljuštimo ovo piće i odemo u moje odaje da iskoristimo činjenicu da, kao prosečno fizički razvijen balkanoid, imaš 20 cm visine i 30 cm raspona ramena više od prosečnog Butanca?
– Nemam ništa protiv.
Dva sata kasnije…
– U, ovo je baš bilo kvalitetno.
– Da. Baš šteta što moraš nazad za koji dan…
– Jebiga, počinju mi vežbe, Bolonja majkeimganabijem. Nego, šta ti se to sliva niz butinu i neodoljivo teksturom podseća na musper?
– Šta? AAA, sranjeee!
– Ček’, gde je česma, da stavim kurton pod mlaz istine. Zjuuu, bušno je ko Radiša među stativama, ako me kapiraš.
– Ne kapiram te i jedi govna, šta ćemo sad da radimo bre?
– Jebiga, to ti je zavera novog svetskog poretka, svaki stoti proizvedeni kurton bušnu malo iglicom, ja čit’o. Pa nemam pojma, popij pilulu za dan posle ako baš nećeš da rizikuješ, evo ja ću da kupim, samo mi reci gde je apoteka.
– Ne mogu, to je protivno načelima tibetanske škole budizma.
– A kurton?
– To je đene-đene.
– Pa dobro, šta sad radimo? Da čekam ovde tvoju potencijalnu mecu? Jao jebote, to mi je ko da sam igro 0-2 a 1:1 u 24. minutu. Strepim i od Kaluđerovića na 30 metara od gola.
– Čekamo. Javi nekom da te upisuje na vežbama. Dotad, ni reči o ovome.
Naredni dani su prolazili tmurno. Sonam me je izbegavala, a Džigme me je ubijao na FIFI 12 sa kim je hteo. Čak me je i Vangčuk dobio jednom na penale. Konačno me je Džigme jedne večeri pitao šta se događa i zašto sam sav kiseo. Rekao sam mu da je zbog Kosova. Bratski me je potapšao i rekao: “Dogodine u Prizrenu, brat moj.” A onda se jedno tmurno jutro pojavila ona.
– Drle, dođi ovamo.
– Reci.
– Menzisa ni od korova.
– Jesi uradila test?
– Jesam, jutros. Pozitivan je.
– …dobro, ti se pitaš nadalje. Slušam.
– Rodiću. Ali tu ima jedan problem, nešto na šta se nikako ne gleda sa odobravanjem u Butanu.
– Da pogađam, melez dete u kraljevskoj porodici? Čerečiće me kolima na gradskom trgu pošto mi namažu genitalije medom i puste termite na njih.
– Ne lupaj, nismo mi Mongoli. Stvar je u tome što ću biti prezrena i odbačena iz društva ako rodim dete kopile.
– I see what you did there.
– Bistrice. Idemo pravo kod Džigmea na jedan težak razgovor, a onda da ti odaberemo lepu narodnu nošnju za mladoženju. Biće teško naći ti odgovarajuće mere ali imamo mi do jaja krojača.
– A…
– A ako budeš nešto talasao oko ovoga, čerečićemo te kolima na gradskom trgu pošto ti namažemo genitalije medom i pustimo termite na njih.
– Aaa, a mogao sam da vozim Kacinija i ekipu u pljačku banke. Tukao bi se i sekao noževima tri, četiri godine sa Turcima i Šiptarima željnih moga rča i izašao bih.
– Molim? Ti moronu, ne vidiš šta dobijaš iz ovog spleta okolnosti, a? Jesi li skoro imao mogućnost da postaneš princ ne računajući titulu princa Dunava i Save?
– Samo Dunava zapravo, ja sam sa Karabur…
– Prekini da sereš. Sad ćemo da istrpimo ribanje od Džigmea ali u suštini neće on imati ništa protiv. Jako su male šanse da ja budem naslednica prestola, a i u svakom slučaju, ti ćeš se pismeno odreći prava na tron. Imaćeš, naravno, sve ostale privilegije člana kraljevske porodice. Džigmara te zgotivio a i ja moram za nekoga da pođem, a ti si zdrav, prav i završićeš faks valjda uskoro.
– Samo jedno pitanje.
– Reci.
– Je l’ dozvoljeno ovde onlajn klađenje? Mogu da podižem isplate?
– Valjda. Mislim da to i nije regulisano, pravna praznina. Šta kurac, izlobiraj zakon sutra kod Džigmea.
– Do jaja.
– Hajde da to obavimo pa da se jebemo.
– Do jaja.
KRAJ
