Obiđi svet sa Tarzanijom! Epizoda – Butan (2)

Svega što se izdešavalo u prvom delu možete se podsetiti ovde.

Dok sam na frankfurtskom aerodromu čekao let za Delhi, ubijao sam vreće srčući fuka i listajući Politikin zabavnik. I oni ponekad imaju putopis i ja sam upravo čitao jedan, o Argentini. Nije loše, zapravo prilično je dobro i zanimljivo no možda fali malo začina u vidu ekstenzivnog opijanja sa lokalnim stanovništvom i bežanja iz striptiz klubova posle neplaćenog lep densa. Ali dobro, svako ima svoju uređivačku politiku.

Prešao sam na rubriku pisma čitalaca i upravo sam studirao lažno pitanje lažnog Slavoljuba iz Batočine o tome da li je istina da u Aziji postoje jeleni koji laju, kada me je prekinuo dubok nemački sa jugo akcentom.

– Guten tag.
– Pošto si očigledno rođen na potezu od Maribora do Štipa, dobar dan.
– Da, vašem lisičijem njuhu ta činjenica svakako nije promakla. Ni meni nije promakla činjenica da čitate časopis na ćirilici. Stoga mi je bilo jasno da ste Srbin, Bugarin ili kakav istočni Sloven. Previše si crn i crte lica ti odišu Balkanom, stoga Rus nisi. Zdravo brate Srbine.
– A kako znaš da nisam Bugarin?
– Posmatrao sam te poslednja 44 minuta i pustio moj istančani osećaj da kaže svoje. A onda ti se iscepao smoki onako odvratno kad kreneš da ga otvoriš pa si na to dodao i “a u kurac, zar opet”.
– Jebeni rat protiv ambalaže. Dobro, a ko si ti?
–  Nepristojan sam, nisam se predstavio. Ja sam gilipter. Da li biste želeli da mene i moje drugove, koji tamo stoje trudeći se da ne izgledaju kao jugoslovenski pljačkaši po Nemačkoj, vozite sa čarapom na glavi u banku?
– Aha, pa ne baš, nećete me navući, a i čekam let za Aziju. Brate, mnogo mi poznato zvučiš, da li bi bio ljubazan da za trenutak skineš tu plastičnu masku Deda Mraza sa rupama za oči i usta?

* skid*

– Kacini!!!
– ‘ De si Drle jebote.
– Šta radiš brate, ko su ona trojica tamo što stoje?  V for Vendeta, otkinuta strana sa kalendara Bred Pita za jun sa prorezima za disanje i gledanje i onaj treći baja, što nema masku.
– Disko Statula, Kšeni i Poljska Haubica, naš drugar iz Gdanjska, upoznali smo ga u zatvoru za strance u Klagenfurtu. *onomatopeja zvižda* Komen zi hiar!
– Dez Drle !
– Dez br’te, dez br’te, hello Poljska Haubica.
– Powitanie. I know some srpski brat. Puši kurac, pička materna jajca, sise prdekana.
– Hvala, Haubice. Šta akcijate?
– Gajbe. Sezona je. Bogati Nemci na Kubu, Dominikanu, tajlandske travestite, mi u Nemačku. Jebiga brate, kriza je. Ti, gde ćeš, kakav let za Aziju?
– U Butan. Terensko novinarstvo.
– Butan? Brate, to je prilično zaostala i izolovana zemlja. Jesi znao da kad su bili izbori tamo skoro, zbog većinskog procenta nepismenog stanovništva, izborne liste su označavane crtežima. Crveni zmaj, žuta voćka, ozelenelo drvo, hahaha koji ljaljani kaži.
– Jeste batice, ljaljani, u prvih pet nacija po merenju indeksa sreće. Uvezimo im naš sistem, pa da i oni vide sreću u ovakvim avanturama po Švabiji kao što je vaša.
– Jebiga, i to što kažeš…  Aj’ odosmo mi dalje da tražimo vozača. Srećan put!
– Vidimo se.

Naredna 24 sata sam proveo u letu od Frankfurta do Delhija, presedanju i letu za Butan. Ništa zanimljivo se nije dogodilo, osim ako gomile rešenih sudokua i refrena Ace Lukasa ne smatrate posebno zanimljivim.

Dok smo ulazili u butanski vazdušni prostor pribojavao sam se lošeg prvog utiska. Zapravo, pribojavao sam se da priče o Butanu nisu istina i da je i njega ščepala surova ruka globalizacije. Da ću, kada siđem sa aviona, sesti da popijem kafu u Starbaksu i biti odžeparen od lokalnog kosookog klinca u prevelikom i flekavom dresu Amare Stodemajera.

Međutim, tada se javio kapetan i rekao nešto što mi je podiglo duh. Kaže, približavamo se aerodromu u Paru. Čisto da nas informiše, to je jedan od najzajebanijih aerodroma za pristup i mi imamo tu sreću i čast da nas vozi jedan od osam ljudi na svetu koji imaju licencu za sletanje na taj aerodrom, on. Do jaja. Ja sam uvek bio uveren da je tivatski aerodrom najveći izazov za pilote. Promašiš pistu, upadneš u Deltin frižider sa sladoledima na kalardovskoj plaži.

Kad smo izašli iz oblaka i Paro se prolomio pod nama, video sam da kapetan ne sere bezveze. Jaja su me instiktivno zagolicala kao kada u vožnji balerinom propadneš sa najviše tačke. Pista je smeštena u dolinici okruženoj Prokletijama na steroidima. Pored piste teče idilična rečica. Sve u svemu, nema popravnog. Ili ga spuštaš ili se ukucavaš u Himalajski masiv.

Ipak, naš je vozač pravi šampion. Pošto sam ga počastio aplauzom, izašao sam iz aviona i kročio u Butan. Nema Starbaksa. Nema džeparoša. Samo ogroman čil osećaj. Krenuo sam ka aerodromskoj zgradi na carinsku kontrolu. Zgrada je klasičan primer tibetanske arhitekture i pre mi je izgledala kao mesto gde će mi Dalaj-lama saopštiti tajne univerzuma nego kao mesto gde će mi brkati pandur izlupati pasoš. Romantičnost scene je kvarilo jedino to što sam se nalazio na dve hiljade i kusur metara i što je moj organizam sada posebno osećao svaku paklu crvenog marlbora ikada popušenu.

Posle formalnosti sa policijom, prišao mi je uglađeni mali lokalac u poznim godinama i obratio se na tečnom engleskom.

– Gospodin Drle iz Srbije?
– Da, drago mi je.
– Takođe. Ja sam Vangčuk. Šalje me moj kralj Džigme. Evo, ovde je vaša preporuka koju je gospodin Karađorđević poslao. Pozvani ste na dvor kralja Džigmea, možete odsesti u gostinskim odajama. Naravno, o ishrani i vašoj bezbednosti za vreme boravka, dvor vodi računa. Takođe, stojim vam na raspolaganju za sve ostalo oko čega mogu pomoći.
– Tako je Coa! Pa, hvala vam Vangčuče, to je jako ljubazno od Vašeg kralja.
– Nema na čemu, butanska kraljevska porodica ceni svoje srpske prijatelje. Pođimo sada, čeka nas prevoz.

Na putu do Timpua, glavnog grada Butana i lokacije Džigmeovog dvora, Vangčuk i vozač su se trudili da budu predusretljivi domaćini. Zamolili su me da im pustim neku srpsku zikamu za vreme vožnje. Pustio sam “Šta učini crni gavrane” od Lukasa i vozač je, nenaviknut na balkansko shvatanje muzike, nesvesno ubrzao sa 50 na 90 na sat. Pošto je put bio kombinacija Ibarske magistrale u kišno svitanje i uspona na Žabljak, odlučio sam da ne eksperimentišemo više na taj način.

Sat vremena puta je brzo prošlo i našli smo se u Timpuu. Timpu nije najimpresivniji glavni grad na svetu. Zapravo, Timpu je na prvi pogled impresivan otprilike koliko i Prijepolje. Pravo iz planinčuga, probijate u jedan siromašni, omanji grad, niskih građevina i olovnog neba. Pokoji prolaznik, odeven u živopisnu istočnjačku odeću. Kako me je Vangčuk uputio, Butanci su mešavina Ngalopa, koji su zapravo Tibetanci, pre mnogo godina pristigli u ove krajeve i Šarkopa, koji su poreklom iz Indokine. Ima ih otprilike isti broj, međutim Ngalopi su politički i kulturno dominantni, te je tibetanski jezik nacionalni kao i tibetanska škola budizma.

Bio sam zahvalan za te informacije te sam ga, zauzvrat, naučio da kaže “Puši kurčinu” i “Daj na krilo, noge ti se osušile” na srpskom. Delovao je zadovoljan novim saznanjima.

Početni prijepoljski utisak se popravio pošto smo prošli pored par jako lepih građevina i jako lepih bicuri. Butanke su, iako takođe kosooke, prilično drugačije od Kineskinja ili Japanki. Malo tamnijeg tena i ne toliko mongoloidnih crta lica.

Konačno smo stigli do Džigmeovog dvora. Pokazana mi je soba sa spremnim kupatilom, da se okrepim i sredim za has sa Džigmeom koji je zakazan za dva sata. Pošto sam izvršio generalku svog tela, šetao sam u ćegama po sobi, nadajući se da će Vangčuk poslati neku mladu službenicu dvora da me poduči ceremonijalu ili tako nekom sranju. Ništa od toga, posle dva sata se pojavila Vangčukova ćelava lobanja i rekla mi da ga sledim.

Za stolom je sedeo samo mladi monarh Džigme. Bez svite i tako toga. Ustao je i srdačno se nasmešio.

– Ćao, Drle, dobrodošao u Butan. Sedi, štaš da popiješ?
– Kad odem u stranu zemlju pijem samo lokalni alkohol. Sve ostalo mi nekako jajarski, nemam pojma.
– Ispravno, brate moj. *onomatopeja sipanja butanske radže*
– Očekivao sam mnogo formalniju spiku, Vaše Veličanstvo.
– Džigme, molim te. Nema potreba za formalnostima kada se susrećem sa jednim od autora mog omiljenog sajta.
– Čitaš Tarzaniju?
– Naravno. Provučem svaki tekst kroz google translator, poboljšana verzija za aristokratiju, jebiga.
– Kapiram. Kako si saznao za sajt?
– Ma slučajno, guglao neka Radmanova kucanja, znaš on je i moj omiljeni košarkaš, pa naleteo na neki tvoj tekst. Kao što vidiš i Butan se modernizuje. Na meni je do jaja težak posao da zemlju izvedem iz kamenog doba a da je pritom ne uvedem u gladna usta globalizacije i potrošačkog društva.
– Da, matori. Ja bi fejlovo do jaja. Kako tebi ide?
– Vreme će pokazati. Malo sam otvorio zemlju za turiste kao što vidiš, ali gledam da ne bukne mas turizam. Gradi se, povezuju se putevima mesta ali sam i odredio da preko 40%  državne teritorije budu nacionalni parkovi. Tu su odmah Indija, Kina, uvek Ameri, mora da pazim kako igram. Nego, šta kažeš da sad, pošto smo hasali, dovršimo ovu flašu rakije, otvorimo novu i opalimo neki NBA live 12? Imam plazmu 5×10 metara, hehe, mora malo da uživam kao monarh. Igramo zajedno, prelazimo plej-of.
-Ae.

* Sledeće jutro*

– Uuu, Budo pomozi.
– Imaš brufen u mojoj sobi, u crnom rancu.
– ‘ Si normalan jebote, jedno oko mi je 30 posto otvoreno a drugo 100 odsto zatvoreno, gde ću da pešačim do tvoje sobe.
– Zovi Vangčuka onda.
– VANGČUK!!
– Da, Vaše Veličanstvo.
– Idi do Drletove sobe i uzmi taj čudesni lek, brufen od 400 mg i donesi svome kralju.

Tada se začuo oštar no i dalje milozvučan ženski glas.

– Vangčuk, idi svojim poslom i ostavi me sa ovom bagrom od mog brata i njegovim dripačkim drugom.
– O, Sonam Dečen, ustala si. Dobro jutro sestrice.
– Ustaj govedo. Ležiš upovraćan, odeven samo u nekakvu šarenu potkošulju na kojoj piše STOUDEMIRE. Šta je to i odakle ti?
– To je dres. Ne sećam se tačno odakle mi… kroz maglu mi se nešto javlja da ga je Drle osvojio na vašaru, gađao strelama mete.
– Drle ?!

Pošto sam bio oslovljen, našao sam da je red i da ja otvorim oči.

– Auuu… Džigme, pobratime.

Kraj u sledećem nastavku…