Omaž Airtonu Seni

Pre dva dana navršilo se tačno dvadeset godina od smrti najboljeg vozača formule 1 koji je ikada živeo. Naravno, subjektivan sam, kao što sam subjektivan kad kažem da FK Žarkovo ima potencijal za Jelen Super Ligu, pa Bože moj, šta da se radi. Za početak, razlika između Airtona Sene, i drugih vozača, ogledala se u tome što je on vrlo često radio one stvari za koje je mislio da su ispravne, dok su se drugi mahom oslanjali da rade ono što je popularno.

“Borba sa murijašima ti je kao borba sa onim sranjem holandskim, znaš….vetranjačama, ne moš da pobediš“, reče mudri Džoni iz Kaluđerice, i podseti me na Senine početke u borbi za bolji i svet i formulu. Kad kažem svet, to možda zvuči malo pretenciozno, al on je bukvalno svaki trenutak svoje slave i popularnosti isticao da ukaže na raznorazne probleme vezane za decu u njegovom rodnom Brazilu a i širom planete. Najveću svoju borbu vodio je sa Toletom Karadžićem Međunarodne Automobilske Federacije, Žan-Marie Belestreom, oko pol pozicija, kada je skoro i poginuo pokušavajući da dokaže svoju poentu. Šteta jedino što tada nije sjebo onu pičketinu Alana Prosta, koji je izjavio „Ukoliko Sena želi titulu toliko da bi dao svoj život za nju, neka je uzme“.

Sena je bio izuzetno religiozan čovek, a neki ljudi iz Borče ga čak zovu „Isusov ratnik“. Na početku građanskog rata u Bosni, 1992-e, Sena spašava život Eriku Komi i to na stvarno spektakularan način. Koma je tipa Kasalica formule 1, uspeo je da se slupa, onesvesti i noga mu je ostala na gasu. Sena je stao sa strane, pritrčao, brzo isključio motor i tako potencijalno sprečio da se bolid zapali.

Sena je rođen u bogatoj porodici, al umesto da postane mala sisica buržujska, odlučio je da stvari uzme koliko toliko u svoje ruke. Bio je malo debil klinac, jer je imao velike poteškoće sa motorikom pokreta, al kada je dobio svoj prvi karting sa četiri godine, svi problemi su nestali. Nastavio je da se takmiči, i 1984-e je debitovao u formuli 1, vozeći Toleman-Hart bolid. Da vam približim malo, to je kao da onaj mali retard iz Montevidea dođe da zaigra fudbal sa Kristijanom Ronaldom i Ibrakadabrom. E, tako obogaljen, po jakoj kiši, na stazi u Monaku koja je poznata po tome što je preticanje skoro nemoguće, uspeva da u 31. krugu pretekne i Alana Prosta i izbije na prvu poziciju. Ipak, trka je prekinuta u tom krugu, pa su se računale pozicije iz prethodnog kruga, po kome je Sena završio na drugom mestu.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ALI JE BIJO MORALNI POBEDNIK!!1[/typography]

Bilo kako bilo, Senin uspeh, popularnost i harizma, doveli su ga do jedne od omiljenih figura širom sveta. Posle Tolemana, priključuje se Lotusu i ostvaruje svoju prvu pobedu u Estorilu, a u generalnom plasmanu završava treći. Sena posle toga prelazi u Meklaren, i kolega mu postaje Alan Prost, koji će uskoro pokazati svoj karakter. Prost postaje šampion posle incidenta na poslednjoj trci u Suzuki, kada je kao najveća jajara izgurao Senu sa trke. Sledeće godine, opet se titula odlučivala na stazi u Suzuki, ali ovog puta Sena mu je zasluženo jebo majku. Sjebo ga je odmah na prvoj krivini i osvojio titulu. Telemetrija je kasnije pokazala da nije uopšte kočio. Posle šest godina, prelazi u Vilijams sa čijim bolidom je i imao problema pred kobnu trku.

Velika nagrada San Marina 1994. godine je bila trka u svetskom šampionatu Formule 1 održana 1. maja 1994. godine na automobilskoj stazi „Enco i Dino Ferari“ u italijanskom gradu Imoli. Sve je delovalo kao klasikica, ali posle prvog treninga Rubens Barikelo udara o ivičnjak i sjebava svoj bolid maksimalno. Izašao je nepovređen, samo malo ugruvan. Taman kad su svi odahnuli, Roland Racenberger, austrijski vozač, prebrzo ulazi u krivinu Vilnev i udara u betonski zid. Od siline udarca zadobio je tešku frakturu lobanje, a par sati kasnije javljeno je da je ovaj vozač preminuo.

Sena je bio pogođen smrću kolege, jer se konstantno zalagao za bezbednost vozača, i čak se i žalio tadašnjoj devojci da ne želi da vozi. Ipak, na pitanje šefa medicinskog tima, Sida Votkinsa, koje bi parafrazirano zvučalo „Najbolji si vozač na svetu, bio si šampion tri puta, jebo ove papane, ajmo bolje na pecanje“?, odgovorio je sa „Side, neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Ne mogu sada da odustanem, moram da završim trku“. Trka je počela i na samom startu se dogodilo par sranja, pa nekoliko vozača uopšte nije uspelo ni da učestvuje u trci. Nastao je mali prekid, a kada su stazu potpuno očistili od delova, trka je nastavljena. Dva kruga posle ponovljenog starta, Airton Sena, u čuvenoj krivini Tamburelo koja je kasnije modifikovana i olakšana vozačima, izleće sa staze i pri brzini od 306 km na sat zakucava se u zid. Ostao je na mestu mrtav, a u bolidu su mu našli austrijsku zastavu, ranije preminulog kolege Racenbergera koju je planirao da razvije posle trke.

Neverovatno, ali čak ni posle brutalne nesreće ovakvog vozača trka nije otkazana, već je trideset sedam minuta kasnije nastavljena. Larini je završio treći, Hakinen drugi, a Šumaher, koga ne želim da pljujem niti da mu dajem apsolutno nikakvu važnost u tekstu o ovakvom velikanu završava prvi. Jedino što bi o Šumaheru trebalo da se zna, je ovaj snimak, koji pokazuje kako se ponašao, iako je uveliko znao da je Airton mrtav.

Pre trke Sena je organizovao vozače u sindikat, koji dugo pre toga nije postojao, i umesto zajedničkog odustajanja od trke, dogovorili su se da ubudeće zahtevaju veću bezbednost staza i samih bolida. Oko tri miliona Brazilaca izašlo je na ulice da pozdravi najvećeg vozača svih vremena. Jer znali su i oni, da je on tog dana mogao da odustane, al jednostavno nije bio čovek koji odustaje. Mogao je i da vozi oprezno, al onda ne bi bio prvi, a bio je rođen da pobeđuje. Poginuo je veliki čovek, ali rodila se legenda koja živi i dan danas.

ZA MAIKU SRBIJU MOĆNI OBILIĆ I AIRTONA SENU!