Opaljena suncem i ne samo njim

Poslednjih meseci sa ortacima konzumiraš pečenje u dnevnoj sobi, pratiš NBA ligu, Ligu šampiona, prvenstvo u rukometu, Premijer ligu,  menjaš kanal, Australian Open, brzo opet menjaš kanal, odeš do trafike, kupiš po litre vinjaka, ostaviš cigare, vratiš se cigarama, psuješ zimu i jedva čekaš leto, kada ćeš konačno moći sve to da oteraš u kurac i odeš negde na more da jebeš kao čovek. Teorija glasi da sve one nadrkane ribe iz klubova u koje ne ideš menjaju raspoloženje u toplijim krajevima i da šanse da povališ sunarođanku rapidno rastu sa svakim kilometrom od rodne grude.

Evo zašto ne.

Marija je bila prilično raspoložena da ispripoveda istinu o ženskim letovanjima, čak i kada sam joj rekla da će da završi u priči. ”Ko ga jebe”, odgovorila je, ”Uostalom, jedan Milivoj sa Čeneja treba da zna da čedna mu Jelena ne ide u šoping po Azurnoj obali, dok on obrađuje tatinu zemlju zarad svadbene sarme spravljene za 400 ožderanih duša”.

Ne tako davnog leta gospodnjeg, po izlasku iz autobusa u kojem se čvarila dvadeset i tri sata, Marija se našla između svoje dve drugarice i desetak ideja koje su joj prolazile kroz glavu kada je pogledom birala kuda će da idu, dok su svi normalni Srbi iz autobusa odlazili na odmor do svojih soba, usput psujući nazadovoljavajući prevoz prevaranta gospodina autoprevoznika. Odmor Marija shvata kao slatki dvonedeljni umor, posle kojeg dolazi kući da se odmara od odmora i izmišlja razloge zbog kojih se smeška kada je mama pita čega se setila kada se tako zaneseno smejulji. ‘’Kako me je Fabio zguza u wc-u diskaća, draga mama’’, ne ona to neće reći. Dakle, nije bilo govora o poslepodnevnom snu. Koferi su bili ostavljeni, kupaći navučeni, glad utoljena ostacima domaćih grickalica, a namere naoštrene ka cvrkutu stranaca koje nije bilo potrebno razumeti. O celulitu se nije razmišljalo, izbaci šta imaš i šta nemaš, i ulicom do sreće.

-Dakle, da nađemo frajere koji će nam omogućiti da sačuvamo vredno dobijen roditeljski džeparac i da ne sačuvamo obraz.

-Da nađemo! Da sačuvamo! Da ne sačuvamo!

Marija je znala da je potrebno dobro i pametno probrati po plaži koja se sastojala od tri kilometra zategnutih, usapunjanih, matorih, mladih, mlohavih, izvajanih, preplanulih i izgorelih tela. Kako je konkurencija bila golema, to je i probirljivost rasla. U startu je isključila sve što je podsećalo na matoro, mlohavo, bledunjavo, izgorelo, usapunjano i domaće. Ovo poslednje je, nakon starta bilo presudno za pozicioniranje peškira. Vredna lekcija koja ispliva na sav glas prilikom pakovanja tangi za egzotičnije destinacije – dalje od lajavih Srba koji će kasnije da te dodaju po fejsbuku i pišu po tviteru mudre morske misli koje uključuju osvrt na dvominutno povatavanje tvoje najbolje drugarice i Joce iz Obrenovca, u toaletu fensi restorana. Dobro, ne baš fensi restorana, a ne baš i restorana, ali ovo pravilo je zlata vredno bilo gde. Moraš priznati, veća je verovatnoća da se jednog prvog maja negde na obroncima Fruške Gore, Obrenovčanin Joca malo glasnije priseti pred svojim pripitim drugarima one noći kada je treći put u životu zavukao ruku pod lepršavo ‘aljinče tvoje drugarice, u trenutku kada je ugleda kako sa momkom razmenjuje šnenokle par ćebadi pored, nego da onaj lik iz Amsterdama kome je zaboravila ime stane jednog popodneva pred nju i momka joj, podsećajući je kako joj je jednog leta dao dva kondoma, tekilu i ogromni sombrero koji je kasnije poklonila momku kao suvenir.

Umesto neprijatne situacije koju bi trpela pri povratku, ako se ne daj Bože odvažni zemljak nađe sa njom u istom prevozu, Marija osluškuje sve što nije i ne podseća na njen maternji jezik, dajući prednost svemu što slabo parla engleski i savršeno razume sve što naša junakinja pokazuje. Još jedna bitna stvar – Mariju i njene drugarice ne interesuju inteligentni muškarci, zabrinuti za ekonomsko-političku situaciju Srbije i njihove ambicije. One manje-više imaju po jednog sličnog koji ih čeka uz sportske vesti, pivo, drugare ili drugaricu/bivšu ljubav koju trsi opravdano smatrajući da mu se i devojka nalazi u sličnoj pozi, samo na drugom kraju sveta. One se druže sa onima željnih odgovora na ‘’Jel vi u Serbiji imate veš mašinu? Jel istina da bombardujete sami sebe? A devojke najlepše?’’… Da, da, da, a sad skidaj taj barberi, snobino naložena. To je momak koji će dvanaestak dana da se stara da Mariji kojim slučajem ne zakrče creva, da se ne otrezni, da istog trenutka kada joj na klupi pored zamiri vutra dobije istu, da skida svoju britansku modu sa preplanulog tela na jedan njen pogled. Njemu nikad neće pasti na lepu, plavokosu pamet da Mariji kupuje pogrešno cveće i skupe poklone za koje ne bi imala objašnjenje pri povratku u rodnu joj Republiku. On neće pratiti rezulatate fudbala, niti će fotografisati fantastične građevine po gradu. On neće ni razgledati prizore koji oduzimaju dah. On će Mariji svakodnevno da oduzima dah. Ona neće pitati šta on studira.

Treba imati u vidu i da je to ipak ženski odmor koji Marija želi da provede sa svojim najboljim drugaricama, te je najbolje pronaći momke za sve drugarice u okviru istog društva. Tri drugara na tri drugarice, nemoguće? Itekako moguće. Neka to bude pohvala za momke i njihova velika društva koja čoporativno dolaze na odmore i kreću se, poput stoke, uglavnom u grupama. To će umnogome olakšati stvari Mariji i drugaricama, počev od dogovora za izlaske, pa sve do pozicija hotelskih soba čiji tanki zidovi omogućavaju blizinu tri drugarice (za slučaj da je neko od stranaca psihopata), a ipak su dovoljni da odvajaju njihove navike.

Ipak, treba imati u vidu da je Marija mlada devojka željna znanja i novih stvari (garederobe) i da joj je potreban alibi o kojem će laprdati u društvu . S obzirom na te nezanemarljive činjenice, nije čudno što će Mariju privući i gubljenje po gradu sa drugaricama, uz odbijanje mape koju vodič uporno pokušava da joj tutne u ruke, odlazak u oduševljavanje ‘’njihovim popustima’’ i pustošenje ponuđača. Željno će upijati svaku reč o umetnicima čije će muzeje posećivati, oduševljavati se, a kasnije će svoja saznanja umeti da iskoristi i kao prepreku za sva nepoželjna pitanja o putovanju. Dakle taktika – smori sa kulturom i pređimo na drugu temu.

Posle svega, Marijin odmor ostaje samo pretnja njenoj savesti, i sećanje koje će da provlači kroz priču svojih drugarica na nekoj Kalemegdanskoj klupi. Svima ostalima – sve se poriče.

-Ljubavi, kako ste se provele?

-Divno! Jesi znao da je Klod Mone poslednjih godina svog života radio na…

-Aha, da, da… E zvala te Mima, kaže setila se da ti kaže nešto, nazovi je. Hitno.