Oskari za epizodne uloge

Otprilike u ove dane pre 10 leta, po poslednji put je Srbija mogla da se pohvali time da ima 12 momaka koji igraju košarku bolje od ostatka sveta ili u brojkama oko 7.000.000.000 ljudi. Svetsko zlato stečeno je u Konseko fildhausu, u Indijanopolisu, mestu gde je nekada igrala prilično simpatična plejada basketaša koju su činili Redži Miler i Kris Malin, kao članovi originalnih drim timova, te Mark Džekson – možda najpotcenjeniji plejmejker devedesetih i simpatični 224 cm visoki holandjanin Rik Smits. Ta naša poslednja generacija sa pobedničkim mentalitetom kao da je bila predodređena na uspeh. Bodiroga je bio u zlatnim igračkim godinama, kada je spojio njegovu genijalnost sa već stečenim iskustvom; Peđa je igrao najbolju košarku u karijeri; Divac je bio baza, stožer ekipe. Međutim, kako sreća ili nesreća uglavnom leže u detaljima, jedan drugi čovek je najverovatnije usmerio ekipu na pravi put u četvrtfinalu. Milan Gurović je rafalom od tri vezane trojke protiv Amera rešio pitanje pobednika i ostavio Džordža Karla i njegove igrače u neverici. Iako sam tad bio osnovac, tu noć sam kao i cela Srbija probdio uz televizor, skakao sam od sreće i euforije dok je na RTS-u Slobodan Šarenac upravo preživljavao jedan od njegovih multiple screaming orgazma, na radost čitave nacije.

Međutim, samo iskakanje Milana Gurovića kao heroja ove utakmice, možda i celog prvenstva bilo je neočekivano. Gurović jeste bio šuterski perfektan igrač, dobar vojnik svoje ekipe, čovek koji je više divalj nego lucidan, više borac nego znalac. Sve što je postigao u karijeri jeste na svoj karakter fajtera, sportsku drskost i muda do skočnih zglobova. A poznato je da u životu golema cohones igraju veću ulogu nego bilo šta drugo. Iz tog razloga ne možemo da očekujemo da Nemanja Bjelica ikad postane vrhunski as, iako ima telo kao stvoreno za letenje i tehniku najboljeg plejmejkera skalupljenu u 208 cm visine. Sama ta institucija, pojam „epizodiste“ je vrlo zanimljiva i značajna. Možda i najbolji proizvod Američke filmske akademije, u masi smešnih novotarija koje su srozale filmsku umetnost (još malo pa ćemo gledati oskare za najbolju frizuru, haljinu, žensko dupe, muške cipele…). Epizodista je onaj koji daje šmek, pečat, šlag na tortu nekom ostvarenju. Da se ne lažemo „Kumovi“ 1 i 2 su bili savršeni, „ Kum 3“ promašaj – jednostavno u glumačkoj ekipi nije bilo Bobija Duvala (nezaboravni Tom Hejgen), čoveka koji snosi isto onoliko zasluga za kultni status trilogije koliko Brando, Paćino i De Niro. Kada bi se stavio u ulogu strogog ali (ne)pravičnog predsednika žirija pri dodeli Oskara za najbolju epizodnu ulogu, oblast košarka, nominovani bi bili:

Bobi Džekson

Nađite Srbina koji je na prelasku iz 20. u 21. vek imao minimum 12- 13 godina, polijte ga ladnom vodom i stavite mu brodsku sirenu na uvo u gluvo doba noći kako bi ga podigli iz kreveta, pa mu zatražite da vam izdeklamuje petorku Kingsa iz njihovog zlatnog perioda. Ako u roku od pola sekunde ne dobijete odgovor Vilijams (Bibi)-Kristi-Peđa-Veber-Divac od još bunovnog Srbende, možete slobodno da zaključite da ili je od sportova pratio samo badminton, ili je jednostavno prespavao ceo svoj život. Elem, Bobi Džej je taj šesti, a često prvi igrač ekipe, koga iz nekog razloga niko ne spominje. Sa otprilike 195 cm, bio je vrlo dobar u svim elementima igre: šut, prodor, asistencija, prenos lopte. Što je još bitnije uvek je svojski pokrivao problematične situacije. Kada je Vilijams bio više napaljeni crnac nego što treba, Bobi je postavljao napade; kada su Peđu udvajali, vukli za ruke i dres, Bobi je pogađao šuteve spolja; kada je Kristi već bio spreman da pesnajom kontaktira bradu protivničkih krljadžija, Bobi je bio taj koji je spuštao tenziju. Dobroćudnog i simpatičnog lika i ponašanja, nikada kasnije nije uspeo da ostvari neki dublji trag u ostalim ekipama (čini mi se da je igrao u Hjustonu) , ali zbog požrtvovanja, spremnosti i karaktera, prva nominacija ide njemu.

Robert Ori

Uzmite šampionsko prstenje sa ruke Lebrona Džejmsa, Dvejna Vejda, Kris Boša, Tim Dankana i zbrojte ih. Robert Ori će oduvati ovu impresivnu četvorku po broju prstena jer ih je sam sakupio sedam komada. Ori je jednostavno imao sreću da u karijeri igra sa vrhunskim majstorima u pravo vreme. Kao dečkić je mahao peškirima u Hjustonu, gledao Drekslera na zalasku i Hakima na vrhucu moći. Krajem devedesetih je bio sasvim bitan šraf u Kobi- Šek mašineriji, da bi poslednji nakit sakupio u poznim igračkim godinama kod Grega Popovića u jednoj kompaktnoj ekipi sa Dankanom i Parkerom na čelu. Robert je i čovek koga smo obožavali da mrzimo, jer je surduknuo trojku u poslednjim momentima 7. meča LA- Kings nakon što ju je Vlade Divac napucao direktno u njegove ruke. To pogađanje , kako ameri kažu „ clutch“ šuteva je radio čitavu karijeru. Bio je ona vrsta krilnog centra koji se više izvlačio na šut nego što je igrao pod košem, uz odrađivanje velikog broja prljavih i nevidljivih poslova koji donose prevagu.

Saša Obradović

Sale Obradović je jedan od likova koji su obeležili istoriju naše košarke, a ma koliko to komično zvučalo, možda mu je jedini nedostatak bio što je bio bos po glavi u vreme kada je sinonim za ćelavca pod našim obručima bilo ime još jednog Saleta – Đorđevića. Obradović je učestvovao u gotovo svim uspesima u onoj čuvenoj dominaciji izmedju 1995. i 2002. godine. Iako je često na terenu brkan sa Đorđevićem, Sale je bio jako kvalitetan rezervni plej koji je bio izvanredan u svojoj prosečnosti. Znao je da gradi igru, pogodi šut spolja, angažovano igrao u odbrani. Startni organizatori igre u tim zlatnim godinama su nam se menjali – što prinudno, što voljom Dude i Željka – ali je Obradović ostao neprikosnovena podrška. Onaj koji će da odradi svojih 15 minuta udarnički, sa puno truda i zalaganja i bez mnogo grešaka. Kako je uvek ostavljao utisak mirnog i povučenog momka, spremnog da sluša i da upija znanja trenera, a imao je čast i privilegiju da uči od vrhunskih profesora ove igre, i sam se upustio u trenerske vode (vodio Kelnove, Albe, Bamberge i neke klubove po Ukrajini , sa manje ili više uspeha).

Saulijus Štombergas

Ako se za Obradovića može reći da je bio neprikosnoveni šesti čovek u našim selekcijama, šta onda reći za ovog ćelavog mršavka koji predstavlja sponu izmedju generacije Sabonisa, Marčulionisa, Karnišovasa sa jedne strane i Jasikevičijusa, Šiškauskasa i Kleize sa druge. Štombergas je jedan od igrača koji je uvek bio standardno dobar u velikim mečevima.Imao je fantastičan skok šut pogotovo iz ćoškova i iz tranzicije, dobar ulaz, i što je najbitnije imao je muda veličine Sabonisovih patika. Sećam se (mada nisam siguran) da nas je 2003. u Švedskoj tako izbušio i izmasakrirao da ga je bilo potpuno iluzorno čuvati. Jedna od ikona litvanskog tima, naravno uz neprikosnovenog Arturasa Karnišovasa, možda i najbolje evropske trojke tokom devedesetih godina.

Petar Božić

Titulu „profesionalnog dizača trofeja“ Džordan je zaslužio time što je kao najbolji majstor igre svih vremena svoju družinu iz Čikaga vodio iz dominacije u dominaciju. Pera Božić nije bio Džordan Partizana, nije bio ni mozak uspeha (Dule Vujošević, jasno), ali je bio prisutan tokom svih ovih godina Partizanovih uspeha, onaj koji prvi primi i protrese bokalče i stane u sredinu kada dođe slikanje za arhivu. Jedini žal ostaje što nije ostvario bolju individualnu karijeru nego što je mogao. Sećam se da je igrajući za Hemofarm, oko 2001-02. godine, sahranio Partizan u jednoj utakmici plej- ofa, bacajući trojke 8- 8, a imao je i još neke briljantne minijature, od kojih je najupečatljivija odbrana na Navaru, kada ga je sveo na nekih uličarskih 20 odsto  šuta. Čini mi se da razume košarku, da razmišlja racionalno i da bi nekad mogao postati veliki trener , iako nije postao veliki igrač.

Tekst poslao čitalac Jovke jzma. Pošalji i ti tekst porukom na naš fan pejdž.