Pakt sa gotičarima

Danko je živčanim korakom, razočaranog izraza lica šetao Vasinom ulicom, vraćajući se iz rupe u kojoj je proveo srednjoškolske i studentske dane, rupe koja je delom odgovorna što svojim roditeljima duguje sto hiljada dinara. Bio je pomalo neobično ponosan na sebe, jer je četvrtu godinu studija uspeo da zasere pre početka ispitnih rokova, zameniviši pohađanje vežbi takmičenjem u Ligi Legendi, što mu je bez ikakve konkurencije osiguralo titulu najvećeg tetra sevastokrator degena na potezu Dorćol – šumadijsko selo Rogača. Prolazeći pored Studentskog parka, opazio je dve tamne prilike koje sedeći na klupi, praznim pogledima skeniraju bronzanog Josifa Pančića. Tri piva zbrzana u smrdljivoj birtiji sugerisala su mu da pronađe žrtvu za razgovor. Sa veselim ekipama u šarenoj odeći nije imao zajedničkih interesovanja, a za druženje sa mnogobrojnim raštrkanim čoporima cava njegovom organizmu nedostajalo je još četiri piva.

Nemajući baš puno izbora, uputio se ka dvojici naizgled smušenih mladića, sa namerom da dodatno omrači njihove već dovoljno mračne pojave. Prvi je bio blago pogrbljen momak ukučenog vrata, lica prošaranog aknama ranga britanske tinejdžerke kojoj otac bije maćehu i vatreni je navijač Šefild Junajteda. Dugu tamnu, i primetno nečistu kosu, skupio je trakom koju je prošle noći pinkpanterovski zab’o iz komode sopstvene majke. Po asfaltnoj stazi vukao se njegov kožni „ da l’ sam Neo ili ipak samo Morfeus“ kaput, đonovi njegovih čizmi bili su teži od šlepera Fabrike automobila Priboj, dok su mu prsti bili ukrašeni prstenjem kakvo bi Gargamel nosio da ga prima u dupe. Ukratko, izgledao je kao totalni ozračeni debil izgubljen u vremenu i prostoru. Drugi mladić, ležerno zavaljen, sa rukom prebačenom preko naslona klupe, bio je na prvi pogled pomalo isfeminizirana, a samim tim i neuspela kopija Glena Danziga.

– Momci, ste da se istalimo za koju dvolitru. Evo, imam ja sto đunti. – Danko je prekinuo tišinu. – Samo malo da sednem. – pomerio je Gargamela, koji je bio sve samo ne oduševljen njegovim iznenadnim banjavanjem. Glen Danzig sa opštine Savski Venac, izvukao je iz džepa zgužvanu stotku, sakupivši još dve od svog drugara i novopridošlog smarača, i ćutke se uputio ka diskontu. Danko je ostao sa Gargamelom.

– Šta je bilo matori? Šta si s’ smorio? – upita ga. Gargamel nije odgovarao. – Nego brate, kakve su ti to metalik sive pertle na martinima? Kapiram da nisu predviđene od strane idejnih tvoraca ovih renomiranih cokuletina. – još jednom je pokušao da ga animira.

– Moje pertle predstavljaju obeležje indastrial nihilistik, bogtepitašta gotik subkulture kojoj delimično pripadam. –odogovorio je Gargamel, tiho i nezainteresovano.

– Au brate, šta je sad pa to. Taman naučim šta je emo i hipster, oni izmisle nešto treće, ko će sve to da pohvata. Industrijalni gotik, hm? IMT gotik jebote, gotik traktori! Meni je IMT 533 uvek bio gotivniji od 539 deluxe, stara škola je stara škola. –Ova konstatacija pomalo je iziritirala Gargamela, te ga i podstakla da se uključi.

Indastrial gotik razvio se u mraku švabskih klubova u kojima su turski lerdiji trovali arijevsku decu kvarnim ekserima. Bar tako mi je rekao Đole Krouli, a on je najviše trve.

Aha, kapiram, neko teško njesra. Nego što si se smorio ne reče? Vidi mene, imam deset razloga da kukam, a opet mi jaja zavijaju k’o Lane u Azerbejdžanu. Kapiram da je to i do imidža, i da te klinci iz kovena voršipuju, ali ko kaže da moraš da budeš takav? Pa danas ne moraš da budeš dobar fudbaler da bi igrao u reprezentaciji, a kamoli namršten samo zato što nosiš sektagram oko vrata, zlololo.

– Ti si plitkoumni crv ko i svi ostali, tako da nećeš razumeti. Nema nade za mene, za tebe, a ni za ostale. Preostaje mi samo da životarim, čekajući kraj, ne sluteći da je već počeo, još davno, pre nego i seme beše začeto. Da jašem svog mrkog pastuva, dok mu krila daje olujni vetar što sa gnevom duva. Da samotno lutam kroz začaranu šumu. Da mi jedini prijatelj bude gavran, a ljubavnica truloga hrasta gnjilo deblo. Sve je prošlo, izgubljeno poput basket polufinala protiv Turske.

– Previše šmrčeš vutru u venu, sudeći po tvojim rečima. –Danko zastade, opazivši Danziga koji se vraćao sa pivom. –Pa čuješ li ti ovog tvog prijatelja? Jebote, zašto ne bi pronašao neki hobi, nešto što će te vratiti među žive. Probaj da slušaš izraelsku psidžu iz ’97. to bi podiglo i Stambolića iz kreča.

– Postoje zvuci koji se poklapaju sa mojim osećajem prezira prema životu, držim se istih.

– Znaš kako, ja od tih gotika i sektalika znam samo onu špicu GOU GOU PAU RENDŽRS TINU NINUUUU, ono gitare, doboši, kuraca, palaca. Opet, kapiram da je dobro, ali treba ti promena, to je sve. Nego, šta te je sjebalo, Gargamele sine, neka pička? Mora da je neka pička, pa da mu jebeš slavsku sveću. Ma, kvota je’an-nula-pet da je neka pička.

– Ne želim da razgovaram o tome. Zamolio bih te da me ne zoveš Gargamel, ime mi je Darkiot, od milja Darki. Jebi ga, Lestat je već bilo zauzeto, a sve je bolje od Budimir.

– Čoveče, jeste da te znam nepunih dvadeset minuta, i da sam te ni krivog ni dužnog omračio, ali naši smo. Svako ima priču sa ribom. Sećam se kako je bilo. Nije to bila starost, ni epizoda. Sve što mi je tada trebalo bilo je da budem sam, i burbon i soda da se opravdam. Ostavila je svoj upaljač, par nekih slika, neka me lažu, na mom telu žig, a na duši tetovažu. – završio je Danko poklonivši se i pokušavajući da igra Budimirovu igru.

– Dobro. Zvala se Milejdi. U stvari, zvala se Jovana, ali je insistirala da je zovem Milejdi. Bila je moja profesorka engleskog. Ten joj je bio kao obasjan suncem, kosa joj je bila duga i nežna poput svile. Znala je napamet sva Šekspirova dela, a tek njeni prsti k’o u pijanistkinje. Na njene prelepe aristokratske prste ložio sam se više nego na njenu besprekorno izvajanu bulju. Zahvaljujući njoj izlazio sam iz najdubljih ponora, kao što su na primer časovi tehničkog crtanja. Sve dok me jedne večeri, ona, moja Lukrecia, naizgled mirna i zatvorena žena, nije odvela u svoj stan u Mirijevu i uradila mi strašne stvari. U njenoj bizarno ukrašenoj sobi vezivala me je bodljikavim lancima, štipaljkama gnječila moju muškost, zihernadlama mi bušila bradavice, bacila me u vrtlog horora i naslađivala se mojim bolom. Stajala je iznad mene ta rogata sukuba, stajala je i smejala se. Pamtiću taj demonski grohot sve do poslednjih dana. Zvučao je kao horda okrutnih konjanika koji donose smrt. Bio sam nemoćan pred njom. Nisam više bio silni Darkiot, već samo obični, skrušeni i preplašeni Budimir. Pred njom sam se poneo kao Buda bez muda.

– Šta da se radi šefe, tako ti i treba kad cimaš te matorke, to bi sve da sisa tuđi nektar života. Trebao si kao i sav pošten svet da nahvataš maturantkinju XV beogradske gimnazije. One samo skinu ćega, bace se na krevet, rašire noge i stipuju Slavicu Ćukteraš na telefonu, ostatak posla prepuštaju tebi. Nema opasnosti od štipaljki, zihernadli i lanaca. – odgovorio je Danko, bezuspešno pokušavajući da oraspoloži Budu bez muda, nakon čega se obratio Danzigu, ćutljivom darkeru.

– Je li tebra, a koje je tvoje viđenje ove vaše gotik priče?

– Ma daaj, ćorima si lud. Kak’i kurac gotik pičke materine, ja sam ti u ovoj spiki samo zbog pičke, iš’o sam sa Bezmudim u srednju pa me ubacio. Naš šta rade klinke tebreks, ubijaju! Darkerke, korseti, sise, lezbo akcije, pirsinzi, sado mazo, lanci, crveni karmini, pičke materine. Evo već dve dine furam tu varijantu, ne izlazim iz pičke. Ne da jebem matori, nego držim firmu za karanje. LOO – DEE – LO! To sve dok ne nabudžim još malo biceps, posle se trpa samo krem. – dok je Danzig govorio, kao da je svlačio stari iznošeni kostim na koji je navikao i prihvatio ga kao deo sebe, a onda je nastavio.

– Čujem tebra gotiviš Cou Pejovića?

– Naravno, oš sa nama u Teatro u subotu, gostuje Aca. Biće pičaka brdo, ne gotica, nego ovih čistih. –predloži mu Danko.

– Opušteno, opušteno tebreks. E, ali samo ako nas čeka taksi, hehehe.