Pepeljuga, uključujući FAQ

– Laku noć sine, lepo spavaj!

– Tata, tata, moraš da mi ispričaš bajku!

– U kako si alav, svako veče mi tražiš bajku.

– I svako veče mi pričaš.

– Pa da, dok je ovaca biće i vune. Ajde, koju ćeš? Pričali smo Ivicu i Maricu, Mačka u čizmama i Tri praseta… Može Pepeljuga?

– Jeeeeeee!!!

– Ne uzbuđuj se, dosadna je bajka. Elem, jedan bogataš imao predivnu ćerku, ali mu umre žena, bla, bla i šta on uradi – OŽENI SE OPET! Sine, ovde moram digresiju – da se muškarac oženi, to je kretenski samo po sebi, ali da muškarac koji već ima iskustvo braka iza sebe ponovo stupi u isti – to je za streljački vod. Evo moj stric…

– Tata, bajka!

– Dobro, dobro. Pepeljuga je bila povučena devojka, družila se samo sa jednim mišem kojeg je kljukala kukuruzom. A ta nova žena, zvaćemo je Dragica, imala dve odvratne ćerke iz prvog braka – jednom neki trgovac na pijaci pitao Dragicu da mu uzajmi ćerke da rade kao strašila, toliko su ogavne bile. Uglavnom, kada je otac otišao na službeni put u Segedin, Dragica i njene gadure su maltretirale Pepeljugu, morala je da radi sve po kući, nisu joj davali da ide na internet i to. Bila im je kao robinja!

– Tata, tata, i moja mama kaže da je ovde kao robinja.

– Kleveta! Evo, da je kao robinja, zar bi smela toliko da serenda?

– Kaže ti dođeš kući i digneš noge, pustiš japansku ligu, a ona pere, pegla, kuva, čisti…

– A ja pričam bajke tebi, što je napornije od svega toga. E sad kreće zaplet, prati radnju fabule: Princ u tom kraljevstvu raspiše javni konkurs za ženu – i tu se zajebe. Da je lepo odmah stavio da traži 90-60-90 i da znaju da odrade deep throat, manje bi muke imao. Ovako on zbog korektnosti prema ženama, Helsinškog odbora i tako dalje – ne stavi ništa.

– Tata, tata, a gde je on napisao da traži ženu?

– U novinama.

– Kojim?

– Politici, dašta.

– Tata, tata, a jesi i ti našao mamu preko novina?

– Nisam, ali razmišljam da je ostavim preko novina. Ali prvo tebe da prodam čergarima, oni mnogo putuju, a šteta je da ti tako radoznao truneš na jednom mestu. Dakle, princ organizuje bal na kojem će metodom šljepkanja po dupetu probrati princezu. Normalno, one dve Dragicine karakondžule odmah se nacrtale da idu, izbacivač na ulazu u balsku salu mislio da je skrivena kamera. Počeo da viče „Pera Ložač, gde je Pera hehehe“.

– A je li išla Pepeljuga? Molim te tata da ide i ona!

– Nije sine, Pepeljuga je od tuge prerezala vene, ali onaku uzduž da brže iskrvari. Čiča miča i gotov…

– Buhuhuuuu…

– Dobro, dobro, idi u kurac, zezam te malo. Pepeljuga je bila očajna i razmatrala je mogućnost da prereže vene, ali onda se pojavila dobra vila, nabavila joj haljinu boje prezrele višnje sa mrvicom cimeta, staklene cipelice – pamti detalje, sine, pamti detalje – spremila kočije, a od Pepeljuginog miša napravila kočijaša.

– Tata, tata, kako miš da bude kočijaš?

– Lepo, dali mu bič, a da psuje zna od ranije, gledao je krišom skupštinu.

– Tata, tata, a odakle im kočije?

– Dobra vila je poznavala Radeta Jorovića, a on mrzi kočije pa joj je prodao upola cene. E sad, začkoljica je – uvek sam želeo da upotrebim reč začkoljica – u tome što sva ta vragolija traje samo do ponoći.

– Zašto, moliću?

– Zato što onda počinje „Još uvek budni sa Ivon“, a to je mišu omiljeni program pa ne može da tera kočije. Počeo je nekako taj bal, jadni princ je igrao sa svim ženama u kraljevstvu, puno je žena sreo, nekima je kose pleo…

– Tata, opet recituješ narodnu muziku, mama mi rekla da te opomenem za to.

– Dobro, neću više. U trenutku očaja, kada je princ već pomišljao da se priključi Paradi ponosa, pojavila se Pepeljuga i svojom zanosnom lepotom, poput zraka sučeve topline koji se pomalja iza sumornog horizonta, unela zrak nemira i čežnje u prinčevo viteško srce.

– Tata, pričaj normalno!

– Fašisto, ne daš mi nimalo oduška. Princ se zaljubio u frtalj do dvanaest, Pepeljuga jurnula kući da je miš ne bi zlostavljao što mu je počeo noćni program, ispala joj staklena cipelica, a princ ostao zbunjen kao prcan pop. Ali nije se dao prevariti, uzeo je onu cipelicu i išao od vrata do vrata, tražeći devojku kojoj ta cipela odgovara.

– I je li našao?

– Pa isprva nije. Vidiš, sine, šta ti je život – nijedna devojka u celom jebenom kraljevstvu nije imala nogu iste veličine kao Pepeljuga! Kada je patrola sa cipelom pokucala i na Dragicina vrata, ona poslala dve grdobe da probaju cipelu, Pepeljuga kad je videla koliko je sati skupi muda, gurne Dragicu u stranu, a nogu u onu cipelu!

– Jeeee, i onda se venčaju Pepeljuga i princ!

– Jeeee, čiča miča i gotova prič…

– Polako, tata, polako. Imam dva-tri pitanja.

– Izvolite, gospodine Poaro.

– Šta je bilo sa Dragicom?

– Pepeljugin ćaća sa putovanja doveo mladu Moldavku, ne zna reč srpskog, bogorada za sebe, a može da povuče. I normalno, poterao Dragicu i spodobe napolje, poslednji put viđene u Smederevu, samo tamo primaju tako ružne.

– Je li Pepeljuga bila srećna?

– Jeste, ispostavilo se da princ ima budalu i po. Dvorsku budalu, naravno, hehe. Imaš samo još jedno pitanje, a ja mislim da znam koje je. Miš?

– Da!

– Miš je prešao u dvorac i počeo sa urednim životom. Prestao da serucka svuda, batalio skupštinu i vinjak, počeo rano da leže – otkrio da ima i repriza Ivon tokom dana – i tri puta nedeljno fitnes po programu dvorskog Filguda. Čiča miča i gotova priča.

– Tata, baš mi je drago što se sve dobro završilo. A bio sam se malo uplašio, znaš.

– Znam, sine, bilo je napeto, ali isplivaše nekako iz svih nedaća. Lepo spavaj, ako se upišaš, budi mamu!