Pet najvećih majstora iz kaveza

Celo područije Američkog kontinenta naseljavaju ljudi vrlo specifični po svom mentalitetu.To se posebno odnosi na deo severno od postojbina Huga Čaveza, Maradone i Kaniđe i celokupne Televisa imperije za proizvodnju TV sapunjara, koje putem ružičaste televizije animiraju gomilu prosečnih srpskih domaćica u periodu između spremanja ručka i večere. Kako najveći deo populacije SAD krasi prilična izopačenost po mnogim pitanjima (zaostaju samo za Holanđanima i Skandinavcima), tako se i u sportu izražava njihova zaljubljenost u discipline koje ostatak sveta smatra za neverovatnu glupost ili čisti šou. Otuda njihovo odusevljenje golfom, bejzbolom, skvošom, gađanjem pitama, trkama pasa i drugim nadmetanjima.

I motivi odlaska na utakmice prave razliku izmedju Jenkija i Evropljana. Tipičan Amer iz Kolorada, 180cm, 102 kg meke mase, sa ženom, dvoje dece, kerom, i pick up–om u dvorištu kuće na sprat, na utakmice odlazi da odmori glavu od dvanaestočasovnog šljakanja u tekstilnoj fabrici, da proždere 3 hot doga i isrče što veću količinu pivišta ili šejkova. Srbin sa druge strane tekme posećuje radi uživanja i aktivnog učestvovanja u borbi svog tima. Srbin se dere, zviždi, jebe milu mamu sudijskoj trojci, preti ubistvom kapitenu protivničke ekipe, lomnjenjem nogu treneru protivničke ekipe, a sve to dok zasipa delegate i pomoćno osoblje ljuspama od semenki, petodinarcima i ponekim upaljačem metalne izrade.

Kako bi se učmalim Amerima podigla pažnja na sportskim dogadjajima, stvoren je prvo NFL, kao mutacija ragbija ali prilagodjena tamošnjem shvatanju sporta. Jednostavno je to bio dobar potez – u ljudskoj je prirodi još od gladijatora da traži hleba i igara, a da gotovo orgazmičan osećaj nastane kada nekom od učesnika šikne krv, odleti ruka na tribine ili se po terenu raspu prednji zubi.

Činjenica je ipak da je NFL postao prevaziđen, i da je bilo potrebno nesto novo da animira masu željnu uzbuđenja. Devedesetih godina, potpomognut japanskom komercijalnom filozofijom organizovanja borbi, ćelavi debeljko po imenu Dana White stavio je kuću pod hipoteku, digao kredit kojim je zakupio lokalnu sportsku halu, kupio tries metra žice kojim je napravio improvizovani ring , tzv. „kavez“, skupio nekoliko vucibatina sa ulice i organizovao tuču u kojoj je jedino pravilo bilo da pravila – nema. Taj datum se vezuje za nastanak danas najpopularnije MMA promocije nazvane Ultimate fighting Championship (UFC). Ovakav vid zabave ubrzo je digao na noge cele Sjedinjene Države, ljudi su naprosto uživali da gledaju bespoštedno mlaćanje takmaca u ringu, a sam događaj je poprimio i priličnu finansijsku težinu. Sled stvari je bio takav da danas malo koja muškarčina ne zna za bar nekog od ovih modernih gladijatora, a promućurni Dana White troši svoje ogromno bogatstvo na žene, limunadu na Havajskim plažama i konjske trke.

Upravo iz tog razloga vredi pomenuti pet veličanstvenih boraca koji su prolili mnoštvo telesnih tekućina da bi ovaj sport danas uživao ugled koji ima.

ROYCE GRACIE

Kao što svaka religija počiva na nadahnuću nekog svog mesije, koji u početku biva smatran budalom i ludakom, a nakon toga praćen i poštovan od miliona kontrolisanih masa, tako je i MMA imao svog začetnika simpatičnog Brazilca Roycea. Odrastajući u porodici Gracie, poznatoj po jiu-jitsu skoli, gde bi svako novorođenče bilo prvo naučeno da protivniku turi prst u oko, a tek posle da izgovori „tata“ ili „mama“, može se reći da je mlađani Royce bio predodređen da uspešno nastavi porodičnu tradiciju. Kako je svaki početak težak, Royce Gracie je u svojim prvim danima bio prinuđen da se takmiči sa bambuljima koji su bili teži i po 30, čak i 50 kg od njega, jer tada nisu bile uvedene težinske kategorije. Pošto je gotovo čitav meč morao da trpi pritisak sala, mišića i smrada različitih izlučevina svojih protivnika, a ipak ih na kraju savlada uvrtanjem ruke, davljenjem ili lomljenjem kostiju, postao je miljenik tadašnje publike, i prepoznatljiv kao hrabar dečkić koji se ne libi da stane na crtu fizički jačem protivniku. Između ostalog Royce je tvorac BJJ-a (brazilian jiu-jitsu), sistema borbe koji bez koje niti jedan profesionalac nema šanse da preživi u kavezu.

ANDERSON „SPIDER“ SILVA

Iako ovaj Brazilac konstitucijom i fizionomijom podseća na moguće pojačanje Zvezde ili Partizana iz Botafoga, Koritibe, Avaia i ostalih velikana iz zemlje fudbala, a za koga se lično Rambo Petković kune da igrom podseća na njega iz najboljih dana, on možda predstavlja najdominantnijeg borca današnjice, šampiona u srednjoj kategoriji Ufc-a koga već 6 godina bezuspešno pokušavaju da pobede. Rukama i nogama, koje su toliko dugačke da se stiče utisak da je bio udarnik na brazliskom poljima kafe, ovaj fajter bez problema šalje sve protivnike u carstvo snova, a gledaoce tera da ga psuju jer nije dopustio da borba traje duže.

GEORGES ST. PIERRE

Zamislite Kananđanina, iz onog dela Kanade sa francuskog govornog područja, koji se podjednako loše služi i francuskim i engleskim jezikom. Sada zamislite atletu kojeg čine sve sam go mišić, tetiva i žile, koji će vas ščepati oko struka, zalelujati dva, tri puta oko sebe i raspučiti na glavu i pritom vam na skarednom francuskom poželeti „Bon voyage“ u „L ‘Enfer“. Zamišljena slika odgovara GSP-u trenutnom Velter prvaku UFC-a, koji je pretrpeo samo dva  poraza u čitavoj karijeri i to od takođe fantastičnog Matta Hughesa, koga je samo nekoliko meseci kasnije otresao od zemlju kao kurac posle pišanja.

JUNIOR „CIGANO“ DOS SANTOS

Kada vas neko zove Ciganinom, a pri tom niste član te grupacije, nemate rešeno stambeno pitanje ispod Gazele i ne kidišete na sekundarne sirovine kao mačor na slaninu, onda se vredi zapitati čime ste zaslužili takav nadimak. Dos Santos je takav epitet stekao u ranoj mladosti i to od veterana MMA Antonia Minotaura Nogere, i to zato što je nosio konjski rep, te neodoljivo podsećao na nekog lika ciganina iz brazliske sapunice. Nadimak mu je ostao, ali se sve drugo promenilo. Najbolji je bokser među MMA borcima, te sam prilično uveren da bi možda jedini mogao da očita lekciju braći Kličko, koji su svojim stlom borbe spustili zanimljivost bokserskih mečeva na nivo zanimljivosti dokumentarca o umetničko-istorijskom nasledju Angole. Trenutno master u teškoj kategoriji UFC-a, samo jednom poražen.

FEDOR EMELIANENKO

Čovek koji će uz Džordana, Maradonu, Mesija i Bolta činiti jedan od sinonima za profesionalni sport, jer je svojim borbama zaslužio gotovo mitski status. Teškaš iz neke ruske vukojebine, čiji je trening analogan onome koji sporvodi Stalone u „Rokiju 4“, odrastao na prirodnoj hrani (slanina i beli lebac), jeste najbolji gladijator koga je svet ikad video. Neverovatna je činjenica da se brzina afričkog Bušmana od celih 35 kila, skalupila u ljudinu od 110 kila. Neverovatan je i rad, borba i predanost tokom čitave karijere, koja je išla dotle da su najbolji borci zazirali da ukrste pesnice s njim i da ih nije bilo sramota da to javno izraze. U karijeri je pomlatio gomilu odličnih teškaša, masu Japanaca na steroidima i izvukao deblji kraj u samo 4 borbe. Popularan i zbog toga što je jedini pljunuo na prljave kapitalističke milione koje mu je Dana White nudio da potpiše za UFC, te time ostao veran principima i potvrdio da je liga za sebe. Poslednji meč je imao pre neki dan, kada je na pod složio Brazilca Rizza. Odlučio je, kako kaže da se posveti porodici, i da mirno krcka svoje ime koje je godinama sticao.

Tekst poslao čitalac Jovke Jzma. Ako i ti imaš šta pametno, šiknu u inboks naše FB grupe ili na mejl citaoci@tarzanija.com