Pet stvari koje je kul mrzeti u Srbiji

Srpski živalj je skupina ljudi smeštena u umerenoj klimi Balkanskog poluostrva, koju neki umovi smatraju jednom od najstarijih na svetu, koja sebe doživljava nebeskom i koja je okružena ništa manje tragikomičnim susedima. Njihova zemlja – Srbija, nekada junačka, ponosna i prkosna, danas je pekamovski sivo područje ogrezlo u mizeriju, apatiju i ogorčenost. Hejt kao način života uvukao se u svakodnevnicu. I niko upoznat sa situacijom ne bi smeo da im zameri na tome. Ipak, postoje stvari koje je popularno mrzeti, iako iza toga stoje uglavnom pogrešni razlozi. Ovo su neke od njih.

REALITY SHOW PROGRAMI

Uobičajen stav

„Jeftin izvor plitke zabave, obilat idiotskim dešavanjima i imbecilima sumnjive inteligencije. Bedan i gadan svakoj iole normalnoj osobi!”

Međutim…

Trebalo bi da se shvati da su televizijske stanice preduzeća, jednako kao Boletova mesara podno stočne pijace. Osim što su manji izgledi da te u zgradi televizije dočekaju sa: „Ooo, kumašine, ko ti ona mala od sinoć, a? Eheheh, sve sam vid’o! Dobra, dobra!“

Naime, i oni imaju svoje dobavljače – to su firme koje proizvode televizijski program. Ide se uglavnom na proverene šeme, Televisa, Emotion i ko god da stoji iza Siniše Pavića. Oni imaju i svoj proizvod – gledaoce! Njihovi kupci su ljudi koji žele da se obrate gledalištu konkretne televizije spasonosnim proglasima o ultimativnom deterdžentu za skorele mrlje. Dakle, u pitanju je prosta ekonomska logika – ponudi ljudima ono što žele da gledaju, i moći ćeš da češeš jaja u svojoj rezervnoj jahti, jer su ti onu veću zaplenili Hrvati.

Imajući sve to u vidu, šta govori činjenica da smo i dalje svakodnevno bombardovani tom vrstom programa? Teorijski jeste moguće da su dela Željka Mitrovića posledica lukave intervencije Mosada sa ciljem da se zatupi narod, ali je daleko verovatnije da prosečan gledalac u Srbiji jednostavno želi da isprati visprene filozofske diskusije Ekrema Jevrića i Zorane.

PRIVATNI FAKULTETI

Uobičajen stav

„Leglo lenjih tatinih sinova i napucanih splavaruša, gde je cimanje do trećeg sprata po pečat za overu najteži deo na putu do diplome.”

Međutim…

Prvo par stvari koje se često previđaju. Na većini privatnih fakulteta nivo pruženog znanja je veoma visok. Zahvaljujući mogućnosti da predavačima ponude bezobrazne plate, mnogi ugledni stručnjaci su prešli sa državnih fakulteta u njihov tabor. Takođe i ljudi uspešni u poljima koja se izučavaju na konkretnom fakultetu na njima i predaju kao vanredni profesori, ostvarujući time dodatni prihod približan Berluskonijevom cehu subotom uveče. Ili godišnjem BDP-u nekih afričkih zemalja. Takođe, neke loše stvari koje su i dalje zastupljene na državnim fakultetima, kao npr. izostanak praktičnog pristupa, tromost čak i najosnovnije administracije, odnos prema studentima kao prema vašljivoj, nezahvalnoj gamadi i sl. uglavnom su ispravljene na privatnim visokim školama. Istina, nivo zahtevanog znanja od studenata na ispitima je uglavnom niži nego na državnim fakultetima… Ali to ne znači da ne postoje ljudi koji su posvećeni ozbiljno svojim studijama na privatnim faksovima i spremni da iskoriste super prilike da nauče korisne stvari tamo.

Drugo i važnije je šta se zapravo krije iza hejta prema ljudima sa tim diplomama? Ništa drugo nego bojazan da će neko od njih dobiti radno mesto koje neka napaćena duša sa državnog fakulteta smatra da joj pripada, s obzirom na muke koje je prošla. A kako kosmička pravda ume da izneveri, oni u međuvremenu „argumentovanim“ hejtom kamufliraju sopstvenu nesigurnost.

Tako da, kad se stvari nazovu pravim imenom, postaje jasno koliko je licemerno pljuvanje i sarkastično dobacivanje tek diplomiralim ljudima sa privatnih fakulteta da sad mogu da „pale“…

FEJSBUK

Uobičajen stav

„Mesto za gubljenje vremena na nebitne stvari uglavnom nebitnih ljudi i prisustvovanje svim užasima ljudskog roda, ponosno objavljenih javno.”

Međutim…

Zašto si na Fejsbuku? Površne priče, isprazne patetike, milion puta prežvakani citati, ziljavuše napućenih usana, teča iz Batočine koji je otvorio fb nalog, spajanje reči ne sa glagolima, ostavljanje srdaca na slike krznenih čizama od strane devojke s kojom si nekad delio školsku klupu? Mudroseri, preživari, paraziti, reperi, rokeri, klinci, huligani s obe strane Topčiderskog brda? Zašto onda prisustvuješ svemu tome? Zašto si se vratio na Fejsbuk iako si onomad deaktivirao profil?

Odgovor je – iz istog razloga kao i svi drugi. Zato što si čovek, a u čovekovoj je prirodi da ište potvrdu okoline, da bude prihvaćen i doživljen kao kul tip. Fejsbuk nas samo povezuje nudeći širu publiku za naša sranja. On je samo alatka preko koje stvari koje i inače postoje u nama i oko nas – dobijaju veći odjek. To je sve. Krivljenje Fejsbuka za ono što vidiš na njemu jednako je hejtovanju matičara jer te je oženio za to stvorenje s kojim si u braku.

LAŽ

Uobičajen stav

„Ah, ne podnosim laž, reci mi istinu u lice, samo nemoj bre da me zavlačiš!“

Međutim…

Šta se dešavalo svaki put kad si nekom zapravo sasuo golu istinu u lice? Da li je ikad ijedan muškarac rekao: „Zapravo je do tebe. Mislim… Glupa si bre! Stvarno. Priče o tvojim mačkama mi zaista nisu urnebesno smešne. Nisu uopšte, ustvari. I slažem se da je tehnički dovoljno da samo legneš gola, ali poneki znak života bi stvarno bio ok. I jebeno obrij te ruke!“ i dobio odgovor: „Hvala ti, cenim iskrenost, zaista džentlmenski od tebe. Eh, da je više takvih kao ti…“?

Naravno da nije. I nisu samo žene u pitanju, naravno, većina ljudi je takva, pogotovo kad ih čačnu u bolna mesta. Primera je bezbroj i kada se analiziraju dobija se nedvosmisleni zaključak da je istina precenjena kategorija. Ok, kao filozofskom principu trebalo bi joj odati iskreno poštovanje, ali primenjena na prozaičnu svakodnevnicu, često donosi više štete nego koristi.

Tako da se valja manuti ćorava posla i pri kašnjenju na sastanak se držati starog dobrog: „Izvini, autobusa nije bilo sto godina…“, iako je istina da si završavao zajebanu misiju u „Assassins Creed-u“ i po uspešnom okončanju iste svirao si air guitar po sobi, u boksericama.

NAROD

Uobičajen stav

„Ma ovaj narod je stoka, glupa kreč masa koju jebu sa svih strana, a on ništa ne preduzima! Ma ako bre, i zaslužujemo sve ovo kad smo ’vaki!”

Međutim…

Daleko je veći broj onih koji se žale na narod kao bezumnu gomilu koja ponizno ćuti i trpi, nego naroda kao takvog. Jer, da su oni zaista tako retki kao što bi se reklo iz njihove priče, koje su onda bile šanse da se pešes’ takvih nađe baš na tvojoj slavi? A kad bi se svi ti prosvetljeni revolucionari ujedinili, dobila bi se jedna ozbiljna kritična masa sposobna za rušenje sistema i stvaranje nove istorije. Bar ako je verovati im… No, kako taj deo priče nekako uvek izostane, ta njihova retorika je autogol kakvog se ni Rnić ne bi postideo.

Osim toga, Srbi su narod koji sjajno funkcioniše pod čvrstom ali pravednom rukom vladara. Samo je potreban taj prvi neko koji će da ih ujedini i stavi pod svoj patronat. Nekada su nezadovoljni ljudi mogli da se okupe pod šljivom da bi preuzeli sudbinu u svoje ruke, imenujući kakvog Đorđa Petrovića, čoveka iz naroda, od ranije poznatog kao prekog kavgadžiju i glavnog mudonju na poselima, kao vođu koji će ih odvesti u pobedu. Danas su vladari strateška investicija Rotšilda i prijatelja, brižljivo planirana i teledirigovana. Njihov aparat rutinski rešava eventualan organizovan narodni bunt. Drugim rečima, narod je nemoćan da samovoljno utiče na događaje od korenitog značaja. Svestan je svega, ali se o svojoj sudbini pita koliko i Vuk Drašković o tome na šta će otići njegova plata.

Jebiga. I zato ljudima ne treba zamerati kad ljutito dobacuju „Dnevniku 2“… Mnogo više od toga i ne mogu da učine.