Plejlista za mamurluk

Desilo se. Opet se desilo. Zakleo si se da izlaziš samo na dva piva, vraćaš se najkasnije do jedan, sutradan se budiš svež i odmoran kako bi završio obaveze koje si već predugo odlagao. Par piva, gledanje na sat, par loših izgovora uz prozivanje od strane ortaka i lagani put kući. Sutra ćeš da šetaš kera, radiš propadanja, odeš na kafu sa ribom i njenom i ekipom sa faksa, vežbaš akorde na klaviru. Oćeš kurac. Realnost je drugačija. Sabio si slavske količine MB-a, spržio tri meke pakle crvenog Bonda, a nakon toga zgutao gurmansku sa svim prilozima koji se ne plaćaju. Bacio peglu dva puta, preko poruka oterao u kurac neke ljude koje nisi video od srednje škole (ko te jebe kad ne brišeš brojeve), obalio čiviluk i bacio se obučen u krevet. Ustaješ, u želudcu, grlu i glavi kao da razvijaju kolo svi tvoji demoni. Osećaš se kao da si na netu slučajno iskopao pornić, u kome ti Petar Grašo arči ribu zguza na brodiću usidrenom u Dalmaciji.

E, pa ovako, mnogo tečnosti, poluležeći položaj u fotelji, i naravno MUZIKA. Ovo je miks koji će ti olakšati čitav dan ispunjen mučninom, kajanjem i stidom, za čiji kvalitet garantujem ja – Di Džej Pijani Propalitet.

Zero 7 – Red Dust

Downtempo. Laganini. Potrebno je da se „isčiliraš“ kako bi to rekli neverovatno urbani, multikulti studenti Filozofskog fakulteta, nakon što pomešaju Baltik vodku sa energetskim pićem i spurnjaju dva džambo keta hibrida. Nije pravo vreme za Cannibal Corpse, Vomitory ili hardkor hitove Južnog Vetra. Red Dust, stvar koja relaksira, odličan uvod u seansu.

Opeth – In My Time Of Need

Ovi momci su sredinom devedesetih cepali melodični death metal, i radili su to veoma dobro, čak se može reći da su bili jedni od najboljih u inače veoma jakoj konkurenciji. Onda su skapirali da ukoliko želiš da živiš od muzike, moraš da imaš jebenu publiku, a svirajući death metal, nastupi tvog benda biće posećeni koliko i novootvoreni rok klub u Borči. U prevodu, tri random klinca, jedan baja koji se sklonio od kiše, rastamanka koja čeka šemu i lik preko kojeg završava. Opeth sada cepaju neki progresiv, nisu izgubili na kvalitetu, pune sale i do jaja im je. Ova stvar je sa albuma Damnation iz dve hiljade treće, i odlična je za regeneraciju tvog umornog tela.

Doomshine – Hark! The Absurd Angles Fall

Koliko god ne slušao metal, doom pravac odlično leže u trenutcima kada te mrzi i da odeš da pišaš, a kamoli da uradiš nešto konstruktivno. Doomshine je bend iz Nemačke koji ne radi ništa što Candlemass nije uradio mnogo ranije. Bendova ove vrste je bilo svuda, jedan od mojih favorita je ruski Scald, naravno uz Solstice i Solitude Aeturnus. Kapiram da te za gore napisano zabole kurac, i da bi samo da iscediš štetu iz svoga tela, a ne da ulaziš u problematiku epic doom pravca. Doomshine radi posao, idemo dalje.

Kayseri – It’s Alive

Odmah da ti kažem da se ne razumem u ovo, rekli su mi da je Goa Trance, a može da bude i sirijska etno muzika, jebem li ga. Slabo pratim elektroniku, čuo sam ovu stvar na nekom rodjendanu, bio sam narivan gore nego Kojot iz Eyesburna u emisiji Ivon Jafali, i izvalio sam da stvar mnogo dobro vozi. Nakon sledeće večeri, provedene u razvaljivanju od vina iz tetrapaka na napuštenoj gradjevini u južnom predgradju Beograda, potpuno smrvljen, ovaj put nenapušen, pustio sam stvar po drugi put. Nije to taj trip kao kada spržiš domaju, ali leči rane. Preporuka.

Sonata Arctica – Replica

Ovo pustiš i polako se prisećaš šta si radio sinoć, ide lagan, dopadljiv intro, kapiraš već i sam koja si stoka. Jednu ruku držiš na kiselinom izgriženom stomaku, drugom češeš jaja. Od sutra sve drugačije, radiš, učiš, usavršavaš se, praviš čoveka od sebe. Već kako krene brža deonica, shvataš da samo kenjaš u prazno i da za tri dana ideš na slavu kod kumova, gde ćeš odvaljen napraviti budalu od sebe pred pedeset ljudi koji te znaju još od kako si bio u pelenama.

Lightin’ Hopkins – Life I Used To Live

Dobri stari bluz. Još jedna prilika za pokajanje, planiranje novog početka. Poruka u pesmi: „Onaj život kojim sam živeo, neću više tako živeti“. Mojne se ložiš, ni Sem Džon Hopkins nije prestao da cirka, a nećeš ni ti.

Pink Floyd – Wish You Were Here

Ceo jebeni album. Nema tu mnogo da se komentariše, 45 minuta slušanja kvalitetne smirujuće muzike i blejanja u jednu tačku. Nakon toga ćeš se osećati znatno bolje, i biti spreman da predješ na izuzetno važan, sledeći korak.

Pussycat Dolls – When I grow Up

Audiovizuelni spektakl. Što bi značilo da ti nije dovoljan mp3 fajl, već moraš naći i spot. Posle cirkanja važno je životinjski, divljački, varvarski se iskenjati. Pijane Britanke koje govnima fugaju asfalt Novoga Sata u po bela dana za vreme Egzita, e baš tako. Za tako nešto ti je potreban spektar zvukova, koji bi mogao da se proglasi himnom orkovske sperme, hrane iz beogradskih obdaništa početkom devedesetih, i Nadalovih gaća posle pet setova na turniru u Bahreinu. Ukoliko želiš da ti bude još lakše, da povratiš snagu, poželećeš da ga dobro izdrkaš, jer se pri budjenju nakon cirke kurcina brutalno udrvi, a kao i devedeset odsto ostalih likova koji su isto veče izašli kako bi pojebali nešto sa strane, ostao si suva kurca. Članice američke plesne grupe omogućavaju ti da isprazniš muda, ali i debelo crevo. Mojne da gledaš bez zvuka i bacaš ga pred monitorom, žrtvuj se, izdrži koji minut i ubićeš dve muve jednim udarcem.

Sunride – Earthmover

Sada bi već trebao da si kul. Ne baš „igra mi se basket i ide mi se na kampovanje“ kul, ali dovoljno kul da poseduješ volju da ustaneš sa stolice. Sada ti treba nešto što će te razmrdati, kako bi već večeras mogao ponovo da okreneš koju u kraju. Jebi ga, ortaci zvali, jedno do dva i ideš kući. Zvučnici na maksimum, finski stoner rock, više nego odgovara. Uživaj i, brate, malo manje cirkaj.