Tarzaniju.kom znate uglavnom kao sajt koji mrzi, proziva, lupa spolovilom o čelo na spavanju i bode štapom u oko, ukratko, gaji i neguje tu divnu pojavu koja se ima nazvati animozitetom. Ali istina je ta da mi imamo u sebi i još nešto ljubavi i simpatija za određene pojave i ljude i da smo tu i onda kad je naša potreba i obaveza da se podrži jedan brat. Ideja o tekstu rodila se noćas na jednoj nepopularnoj prestoničkoj lokaciji, kada se na redakcijskom okupljanju, zahvaljujući izrazitoj snazi volje i žurke, verovatno prvi put ikada, konstruktivno raspravljalo o kreativnom aspektu našeg posla.
Rezultat je bio taj da smo shvatili da se jedno važno glasilo kakvo je Tarzanija mora izjasniti povodom slučaja Rađen. Odluka je pala da to uradim ja jer sam u momentu raspravljanja bio u klozetu gde sam prirodnim putem izbacivao iz sebe koktel nekolicine rekreativnih supstanci. Moje trenutno odsustvo onemogućilo me je da, kao ostatak ekipe, na pitanje “ko će to da piše” odgovorim sa “ja ne mogu, hrčku mi je sutra slava” i sad jebiga eto.
Šta se, dakle, desilo s Rađenarom? Jednostavno, nije imao sreće. Činio je rabotu koju čini nemali broj drugih sportista, s tim što je imao ludu nesreću da ga u tome uhvate, a izgleda da ga je malko i boleo kurac jer je pao za supstancu koja u urinu rekreativca ne ostaje duže od 3-4 dana i stoga možeš lagano da ne padneš za nju ceo život osim ako ti anti-doping agencije baš ne upadaju u kuću u 4 ujutru i udaraju te šakama u bešiku. Bilo kako bilo, čovek je pao, ljudski rekao jbg gudrao sam se nema šta, i pokajao se. I normalno da se pokajao – mogli bi da ga rebnu 4 godine, Olimpijakos je raskinuo ugovor sa njim i ko će sad tražiti fotokopiju svedočanstva iz Srednje hemijske kad zatreba za Biro? Svako bi se pokajao. Ali ima li još koji razlog da se kaje ili izvinjava osim toga što će se njegovo vikend-žurkanje negativno odraziti na njegovu finansijsku situaciju? Ne, nema nijedan.
O samom dopingu smo već pisali naširoko i tu se nema puno šta ponavljati. Ovde treba možda samo napomenuti da sa samom listom nedozvoljenih supstanci postoje dva problema: prvo, na njoj se ne nalaze neke supstance koje bi lagano mogle da se nađu jer su štetne i drugo, na njoj se nalaze neke supstance koje ni na koji način ne mogu da pomognu čoveku u igranju lopte i akrobatici. Što će reći, osim što je glupa, lista je i proizvoljna.
Možemo se složiti da raznorazne steroidčine i hormončine utiču na to koliko će čovek snažno da trči, pliva, tuče ili peca šarane i s te strane je rezon za kažnjavanje onih koji ga koriste jasan, iako glup: stvaraš prednost u odnosu na druge time što opasno uništavaš svoje telo, a neko drugi možda baš i nije u tom fazonu. Tu se apeluje na jedan mit, koliko raširen toliko i netačan: sportisti su, i treba da ostanu, živi primer i ovaploćenje zdravog života. Ne treba nam Duci Simonović da bismo skapirali da je faktički svaki moderni sportista na ovaj ili onaj način dopingovan, samo što koristi supstance koje nisu (ili nisu još) na zvaničnoj no-no listi, ali koje su za njegovo telo dobre koliko i flaša frutele u koju je dodata guarana u kojoj je rastvoren step sok.
Takođe, nije stvar ni samo u dopingu – napori kojima se izlažu vrhunski sportisti su nerealni i veoma je mali broj onih čija tela ne trpe zaista zajebane posledice nakon što završe karijeru, što ide npr. dotle da Batistuta ode kod lekara i najozbiljnije traži da mu jebeno amputira noge jer ne može noćima da spava od toplih pozdrava koji su mu po potkolenicama godinama ostavljali štoperi Peruđe i Ređine, i jer bukvalno piša u krevet noću pošto ne može da stane na nogu i odšeta 3 metra do wc-a. To je nešto što je sveprisutno, ali se o tome nerado priča jer ruši jedan mit na kom vrhunski sport gradi imidž okupljališta mladih, snažnih momaka i devojaka koji pucaju od zdravlja i izvode divne šege i zajebancije na terenu kako bi se razonodili i uveselili narod. Jednostavno je, na mitu se gradi imidž, na imidžu se prave pare, a pare su do jaja.
Pored toga, kao vrhunski apsurd imamo i određen broj supstanci koje jednostavno ne mogu da ti pomognu da bolje trčiš i biješ, naročito na duže staze, i koje se u te svrhe ni ne koriste. Mislim brate KOKS i VUTRA su jebote zabranjeni pa hahahah jel me jebete? Osim ako se prestupnik koji ih koristi ne takmiči u disciplini vožnja bentlijem s kurvama ili jedenje kolača niko jebote neće biti u fazonu da konzumira lobe ili vutru da sebi poboljša performanse. Ili amfetaminčina jebena, kapiram da kratkoročno, tipa pred odlučujuću tekmu ili trku može da te podigne i okuraži, ali to je to – brate svako ko je pokušao da šutne loptu dan posle jedne brze noći zna da oće bre srce da ti otpadne posle prvog sprinta. O čemu se tu onda radi, zašto su jebote zabranjene i neke supstance koje se ni ne koriste da bi ti pružile prednost u odnosu na druge?
Tu se vraćamo na ovu prethodnu priču – stvar je, izgleda, u davanju primera, tj. bivanju dobrim primerom za decu, mlade i ostale iritantne demografske grupacije. “Dobar primer” zasniva se na mitu da sportisti žive zdrav život, a takođe su i uspešni, bogati, lepi, voljeni i to sve ide vrlo lepo jedno s drugim. Ne dozvoliti sportisti da u slobodno vreme kad se vrati s treninga zapali buksnu ili se šatro šokirati kada fudbaler osvane u medijima uslikan sa pljugom i pivom je samo borba da se mit održi. Vrhunski sportista svakako teško može drogirati svakodnevno ili pušiti dve pakle, ali to bi trebalo da bude zato što za to nema vremena i zato što od toga postaje Milijaš, a ne zato što mu je to neko zabranio.
Da se razumemo, ne tvrdim da ovu priču “fabrikuju mediji”, malo je to složenije, to je mit koji održava čitava sportska mašinerija, mit na koji padaju i mediji i oni upućeniji navijači i “sportski radnici” i, paradoksalno, i sami sportisti čak i onda kad sasvim svesno ne žive život kakav mitologija propoveda. “Zdrav sportski život” kao “primer mladima” je jedna velika priča koja se sama održava i reprodukuje i kakvu ne mora niko koordinisano i kontrolisano da smišlja i da se brine da ostane na snazi. Ta priča, kao i svaki veliki mit, ima svoj život i prihvatamo je i saživljavamo se sa njom jer smo uronjeni u nju, jer je svuda oko nas i jer je neodvojiv deo dominantnog diskursa koji se koristi kad god se priča o sportu. A opet, to sve samo po sebi ne mora da znači da je taj mit loš. Ne, on je loš iz dva druga razloga.
Prvi, već pomenut, je da je on notorno lažan. Vrhunski sportisti ne žive zdrave živote. Tačka. Makar ne u onom smislu u kom danas govorimo o “zdravlju”, a živeti zdrav život valjda znači raditi sve što možeš da telo ostaviš što duže u stanju bez bolova i ozbiljnih funkcionalnih smetnji. Ovaj ideal se, pod jedan, ne može ostvariti tako što ćeš biti vrhunski sportista – naprotiv – a pod dva, treba reći i da je ovaj ideal, jednostavno rečeno, za pičkice. Dugovečnost radi dugovečnosti zagovaraju oni koji misle da je penzija vrhunac ljudskog života i da bi sva sadašnja zadovoljstva i uživanja trebalo žrtvovati zarad nekih budućih zadovoljstava, i tako stalno, opet i opet, sve dok ne umreš.
Drugi razlog zašto je ovaj mit đubre je priča o sportu kao izlazu. Zašto dakle sportista figurira kao tako važan uzor za klince i zašto bi on toj ulozi trebalo da prilagodi svoje kompletno ponašanje i način života? Zašto ga ne bi samo boleo kurac? Uzme, išuta loptu 90 minuta i ode kući da psuje, drogira se i jebe debele žene?
On to ne može, tj. to nije prihvatljivo, pod izgovorom da će klinci onda raditi iste takve neprihvatljivosti. Sportisti su, navodno, jako pogodni da daju primer mladima jer su oni mahom mladi ljudi potekli iz radničkih porodica i teškog siromaštva, a koji su našli izlaz iz blata. Identifikacija je servirana na tacni. Sistem oće da kaže da nije tačno da nema izlaza iz geta – ovaj sistem ima rešenje za tebe – budi kao Dijego Košta i boli te kurac! Zar ti to nije dosta? Vidi jebote koliko njih juri za loptom – nisu imali ni školu, ni poreklo, ni novce, a glej sad! Lepi, bogati, mladi, zdravi, ugledaj se malo na njih umesto što istiskuješ taj lepak u kesu pa će ti biti bolje jer očigledno ti je moglo biti bolje ali nisi bio uporan kao Jaja Ture i šta sad oćeš koji kurac. Vrhunski sport je obećana zemlja našeg doba, a tu ima jedan problem.
On je izlaz za eventualno svakog hiljaditog čoveka koji pomisli da bi mu to mogao biti izlaz. Samim tim, on nije izlaz, on je u tom kontekstu statistička greška (bez obzira što vrti bezobrazno velike pare). Vrhunski sport se zamišlja kao kompenzacija za manjak šansi koje imaš kada potičeš iz određenih klasa društva, ali on nije nikakva kompenzacija. Klinac iz favele ne bi trebalo da se “ugleda” ni na kakvog sportistu jer on 99,9 posto nikada neće moći da živi od sporta, čak i kada mu se čini da je jako dobar, i čak i kada jeste jako dobar. Sport nije nikakva opcija, nije nikakvo rešenje, sport je nekolicina upornih srećnika iz radničke klase koji su zaradili pare i dobacuju lopte da bi zabavili mahom radničku klasu koja nije zaradila pare, a pogodi ko od svega toga ima najviše koristi? Pogodi bar ko nema? Sportisti ne treba da budu najvažniji uzor klincima jer plan da će sutra milijardu ipo klinaca igrati fudbal i tako se izvući, nije nikakav plan, već najobičnija, bezobrazna obmana.
I zato, Rađene, burazeru naš jedini, samo udri. I šibni jednu i za nas. Možeš i po jednu za svakog, nas ima 15, duga je noć, samo kidaj.