Pogledaj se s klupe, patko

Svakako će zvučati nadrealno i pomalo patetično pa ću napisati odmah: sedeo sam na obali jezera i posmatrao patke, a onda su došle guske i u nekoliko minuta demonstrirale koliko patke malo drže do sebe.

Elem, prvo su bile samo patke. Raštrkane po travi u debelom hladu nekoliko hrastova, patke su jednostavno ležale u svojim govnima i nisu radile ništa posebno. Tu i tamo bi neka zadigla krilo da se kljunom počeše pod pazuh ili ustala da protegne noge i prebaci svoju guzicu na neko drugo mesto koje joj se valjda učinilo još ugodnijim. Pokoja patka bi ulazila u vodu i zaranjala, brčkala se bez ikakvih ambicija i opet izlazila da se pridruži drugim patkama u jednoličnom obitavanju. Da, patke su naprosto postojale, ni posebno zadovoljne ni nezadovoljne, glasne tek kad se malo sporečkaju koja je kojoj zauzela zgodno mesto u senci ili eventualno kad dvojica pataka bace oko na istu patku. No svaka graja bi uvek utihnula naprasno kako se i pojavila, i patke bi se vraćale rutini u kojoj se ne dešava ama baš ništa, osim što se obitava u sopstvenim govnima i povremeno brčne.

Onda su došle guske, njih nekoliko, doplivale sa druge obale jezera da prodrmaju pačiji status kvo. Samouvereno su stupile u pačiju hladovinu, prilazile manjim pticama sve bliže i bliže. Patke su se prvo nevoljno sklanjale sa puta računajući valjda da pametniji treba da popusti. No nisu znale da je sa njihovim obitavanjem i topljenjem u bezbrižnosti svršeno, makar dok se ne uspostave neka nova pravila igre – guščija pravila. Prve među guskama već su počele grozno da šište, a prve među patkama da panično napuštaju svoje male zabrane u hladovini. Sada su već guske, osokoljene tako lakim napredovanjem, svojim velikim kljunovima i dugim vratovima ciljale određene patke, sve dok sasvim nisu pročistile koridor do obližnje uzvišice gde su se guske ponovo grupisale da analiziraju lako izvojevanu pobedu.

Šta ćeš, guske su veće, a i pusti ih u pizdu materinu, mislile su patke, one uostalom i nisu očekivale mnogo od života osim da ponovo što pre legnu u svoja govna i povremeno brčkaju pernate glavice u jezeru. To su patke i učinile, i na tren je delovalo da se svet vratio u pređašnje stanje. Osim što su guske još uvek bile na uzvišici.

Jedna od gusaka je onda rešila da se okupa, a njen body language je jasno govorio da nema nameru da deli svoj komad vode sa bezvrednim, malim i nemoćnim patkama. Ubrzo su guske ponovo rasterivale patke iz hladovine, a ove pomirljivo napuštale travnjak pred došljacima. Samo se jedan mladi patak – doduše, ne tvrdim pouzdano da je mlad, ali volim da tako mislim o njemu – da kažemo prokurčio. Kvakao je na guske, čak je na jednu i skočio i zalepetao krilima u okviru svojim skromnih mogućnosti. Štrčao je taj patak iz pačijeg jata kao nekakva budala, hazarder, kao neki avanturista što ne zna da je oportuno držati jezik za kljunom i sklanjati se guskama sa puta. Hrabar je bio, taj mali patak, praćen zabezeknutim pogledima svoje vrste i ljutitim šištanjem gusaka.

Na kraju je mladi patak sasvim proteran iz hladovine, na kaldrmisano šetalište što je od travnjaka odvojeno nekakvom ogradom od lanaca. Nije tamo hteo da sedne, samo je stajao na upeklom suncu i gledao kako se na travnjaku sve vraća prividnom prirodnom poretku – njegovi pačiji rođaci su ponovo pronašli mestašca na kojima će leći u svoja govna, pazeći da ne naljute dugovrate guske.

Guske su sada već sasvim uspostavile hijerarhiju u svom malom svetu na obali jezera, poredak u kojem su one na vrhu – iznad njih samo nebo, a ispod patke i govna. Zadovoljno su gakale na uzvišici. Sada su na miru mogle da se prepuste međusobnoj borbi za prevlast i pobedio je, mogu ti reći, jedan naročito veliki i ratoborni gusan. No dole, među patkama, sve su guske bile vlasne da remete pačiju svakodnevicu, biraju sebi najbolja mesta na travi i određuju kada je čije vreme za brčkanje.

A patke? Pomirene sa situacijom i dalje traže mesto u hladu, i živahno deluju tek ako tu i tamo mogu da zabrboče glavu u vodu. Ćuti, kažu njihovi pačiji pogledi, moglo bi da bude i gore.

Ono što patke ne vide – ali ja sa klupe dobro vidim – je da je pataka pedeset, a gusaka pet. I tako malo im treba, samo mrva solidarnosti, pa će patke moći da oteraju guske i kroje svoju sudbinu pa makar se ona sastojala u slobodnom izboru mesta na kojem će leći u sopstvena govna. Te mrve solidarnosti plaše se i guske, dugovrata stvorenja koja sa visine dobro vide da su brojčano slabija i zato grabe svaki pedalj hladovine i kap vode dok još mogu. Cinik bi rekao, ko jebe patke kad su glupe kao kurac. A tako malo im treba.