Postani gospodar vremena

Euforija oko promene brojke sa kraja datuma polako popušta. Trebaće nam malo vremena da se naviknemo, kao i obično. Iako se, osim novog mosta na Adi, daleko poznatijeg pod zvaničnim nazivom – „Most na Adi,“ popijene đedove rakije za posebne prilike i nešto manjeg broja devica po kvadratnom kilometru, nije mnogo toga promenilo nakon dočeka. Ista lica nas i dalje okružuju, isti gazda dolazi istog dana u mesecu po kiriju, desktop ti je i dalje neuredan i diploma faksa ti izgleda jednako nedostižno.

Ipak, znaš da si stariji. Znaš i da si isti osećaj „nikakve bitne promene“ imao i u poslednjih 5, 6 januara. U kumulativnom smislu, stvari se itekako menjaju i vreme teče bez milosti. Neki su već kapitulirali pred tom činjenicom, dok se drugi protiv toga bore.

Primetio si sigurno da neka godina projuri pored tebe poput Olivere Jevtić na kreku, dok se druga otegne i podseća na bledu tursku sapunicu kojoj nema kraja. A ako su nas profilne slike devojaka na Fejsbuku ičemu naučile, to je da ugao posmatranja može sve da promeni. Pa tako ni otkucaji časovnika nisu izuzetak. Dakle, tehnički, svaki kalendar ima 365/366 dana i jedino što se tu menja su ribe na njima. Jebiga, ne može ni Pamela doveka da landara sisama sa odžaka.
Imajući sve pomenuto u vidu, dobija se odgovor na pitanje – kakve su šanse jednog prosečnog blejača iz Žarkova protiv drevnih hodnika vremena? Odlične! Očigledno je da se radi samo o našoj percepciji stvari. Dakle nikakvi vremepolovi ni vremenske rupe nisu potrebni, što znači da fizičari iz CERN-a zalud primaju plate i služe jedino da bi Mira Adanja Polak imala materijal za emisiju.

Mislio si da je Kale lud? Ne, čovek je samo ispred tebe u veštini gospodarenja vremenom. Prekaljen, nenadjebiv. Hodajući sveti gral svih nas koji petljamo u toj disciplini. Ali to što nikad nećeš biti uspešan kao on, ne treba da te obeshrabri. Nije tako teško odoleti zubu vremena. Samo treba imati na umu nekoliko stvari.

Pre svega, to da li nam je godina bila do jaja ili jedno veliko mizerno sranje nema nikakve veze sa tim da li će nam se činiti da je trajala dugo ili kratko. Ono što je bitno je koliko često je bila takva, odnosno koliko se zanimljivih, karakterističnih događaja odigralo za to vreme. Što je i prirodno. Kada bi pokušao da se setiš gde si bio i šta si radio tamo neke 2007. na primer, u sećanja bi prvo isplivala najupečatljivija dešavanja, od onih kojih se lično i ne sećaš usled intoksiniranosti alkoholom (al’ posle kojih ti je ostao doživotni nadimak da te podseća), preko „velikih“ stavki životne agende – matura, položen vozački, prvi seks i sl. Ali kad se sve sabere, lista dešavanja kojih ćeš se setiti bez dugog i podrobnog razmišljanja, verovatno neće biti duga. Čast izuzecima.

Drugo, to što nam se nešto u momentu dok ga proživljavamo čini kao da traje beskrajno dugo, ili da je proletelo za tren, ne znači da će se tako uskladištiti i u dugoročnoj memoriji. Jer, uglavnom neće. Primera radi, ugledne profesore naših univerziteta osim doktorskih titula obično krasi i fantastičan nivo facijalnog mrtvila i zadivljujuće odsustvo bilo kakvih promena i naglašavanja u glasu tokom govora. Prisustvo takvom predavanju je jedno bolno iskustvo, tokog kog moždane ćelije pucaju i isparavaju, dok one preživele zavide ovim prvim. U trenutku dok prolazimo kroz to, čini se kao da najduža kazaljka na satu pokazuje milenijume. Ipak, kad nakon određenog vremena napravimo reviziju te godine, tog pakla ćemo se setiti eventualno kroz neku generičku odrednicu, tipa: „Da, tog semestra su bila ona dosadna predavanja.“ Ono što se zapravo najviše pamti su ludi događaji, koji što više odstupaju od uobičajenih konvencija i rutine, u bilo kom smislu.

Dakle, ispuni godinu svakodnevnim trivijalnostima i urednom, prozaičnom kolotečinom i sećaćeš je se koliko i lektire iz prvih razreda osnovne škole. Znaš da si je pročitao, ali ne možeš baš da se setiš zapleta.

Postoji i izreka: „Život je samo ono čega se sećamo.“ Nekako je i logično, zar ne? Iako smo, faktički, dobar deo života proveli u neizbežnim, usputnim stvarima, to nije ono što će nam jednog dana baš isplivati kao dragocena uspomena. Da li si ikad čuo nekog da kaže: „E, a jel se sećaš ono kad sam pre 4 godine oko 10 ujutru išao busem za grad, i bilo zeleno na semaforu kod Cvetka?“ Teško… Ali si se sigurno sa društvom dosta puta prisećao legendarnih neuspelih startova riba, oborenog ličnog rekorda u broju vinjaka sručenih za jedno veče, ili onog evrogola koji si zabio ekipi sa Karaburme, onda.

Zato nemoj biti lenj i ostajati subotom veče da smrdiš kući i bleneš u sranja po netu, nego izađi. Izađi i kad ti se ne ide nigde! Jer, kao što stvari koje su zvučale obećavajuće često budu goli kurac na kraju, isto tako i obične, spontane bleje često prerastu u legendarne doživljaje! Čak i da ti društvo čini grupa sakatih sociopata, statistički je nemoguće izbeći lude događaje i nezaboravne momente koje ćete pamtiti celog života i u verziji umanjenoj za neke inkriminišuće detalje, prepričavati ljudima.

Naravno, ne radi se samo o stvarima iz sfere razonode i opijanja. Pred nama je toliko mogućnosti. Hobiji, ljubav prema stvarima za koje nismo hteli da polažemo prijemni jer od njih nema ’leba danas, savladavanje nekog muzičkog instrumenta, društveni angažman, stručna praksa… Izbor je ogroman! Izaberi nešto po svom ukusu i uloži sebe u to. Osećaćeš se ispunjeno, korisno, bićeš zdravog duha i dobrog raspoloženja. Što je najvažnije, nakon jedne godine sa tako zgusnutim rasporedom, sigurno nećeš pomisliti kako je vreme proletelo. Naprotiv, imaćeš utisak kao da si kvalitetno nadrogiran seo na ringišpil, i da je to jebeno trajalo! I tada si uspeo!