Prava ljubav i kako je pobediti

Broj žena koje lično znam da su solo jer čekaju „onog pravog“ je postao kritičan: mogle bi da naprave fudbalski tim i da ga nazovu „FK Očajnički“. I da imaju podršku čitave bakljade sa tribina, gde čuče sve one što su mislile da su našle pravog, a zajebale su se. One što restartuju sistem svakog jutra kad se probude pored tipa koji skuplja balegu za konjem na kome jaše Princ. Ili one što prsnu pa raskantaju stvar, razočarane u sve što ima kurac, pa do kraja života biraju da se druže samo s mačkama.  Kad ove tri grupe sabereš, dođeš do cifre od otprilike 90% svih žena koje susrećeš u životu. Sasvim u skladu sa osnovnim postulatom statistike da je 90% bilo kog datog skupa sranje.

Zaključak koji sledi je suvi japanski horor: ovaj svet delimo s gomilom nesrećnih žena koje se osećaju zajebanima gore nego da im je lerdi deviza uvalio butku desetodinarki sa črvenima samo na krajevima. Zbog toga, između ostalog, opada broj brakova, raste broj razvoda i rađa se sve manje dece.  Zbog toga brijemo pazuhe i muda ili skroz odustanemo i  svoju rasplodnu energiju kanališemo u WoW PvP.  U svakom slučaju, pošast hara, a nadula se toliko jer nismo tukli dok je bilo malo i prali kada je delovalo samo kao mitiser na guzu. Jer smo dopustili da se u ženskim glavama – a i u sve više muških – zapati ideja  da postoji „prava ljubav“ i da je vredi čekati. Vredi, ali ko titulu od fudbalske reprezentacije: lepa pomisao, loži, toliko da i sam sebe ponekad možeš da obmaneš, da poveruješ da je možda ipak nekako jebeno moguće – ali ne, hahaha, pa da, debilu, sam ti reko da nema teorije TOLE ODLAZI!

Kako je sranje počelo?

Tvoj mozak je inače prilično luksuzan model, ali kada ga zveknu određeni hormoni, što se prvi put događa negde oko 13. godine, otkrije se njegovo majmunsko poreklo. Zaretardira toliko  da ne može više da razazna šta je kita jorgovana a šta kita nosoroga. I naravno da tako zaglupljen ne može da shvati da to što mu se dešava nije nešto što može da traje – jer jebote tako je do jaja, tako ga puca, kakav dspi, ovo je rad! Vile polivaju šljokicama mlazeve sperme koja šiklja iz fontana od medenjaka!  Prava ljubav bre!

E sad stani tu malo dečko, spusti suknjice devojčice. Da vas pita čika – a jel vam prvi put? Mislim, prva ljubav? Ono zaborava bez i tajfajzen?

Ako je odgovor „Jesteee“ – Dražesno, dražesno. A kako onda znate da će da traje?

Ako je odgovor „Pffff, nismo klinci“ – Aha, a što onda one pre nisu trajale?

I ko je kriv?

Pa tinejdžeri, kao i za sve. Nedojebani tinejdžeri oba pola. Dobro, ajde, da ne upiremo prstom, nisi ti kriv(a) bubuljsone, ti si nemač pojma. Kriv je pubertet. Kao da te inače ne jebe dovoljno. Vidiš, u pubertetu je sasvim prirodno da se bunimo i da ne verujemo matorima. Pod jedan, jer tek tada stiže dovoljno iz dupeta u glavu da provališ koliko su te samo baronisali do sad; pod dva, što se u telu uključe kojekakvi hemijski mehanizmi koji bi, da si recimo neka dronjava afrička mačketina, značili da je vreme da nađeš svoju teritoriju za lov ili će ćale da sledeći put za ručak odgrize parče s tvog desnog buta.

Zato, kad si tinejdžer, nema šanse da poveruješ matorima, jer ko ih jebe što su upali u mašinu i zaboravili šta znači biti slobodan, šta znači imati ideale i emocije. A vala i matorci su često jednako degeni, jer njihov cinizam prema ljubavi ne dolazi odatle što kapiraju da ne postoji, nego misle da su je samo oni promašili. Sve u svemu, sve se tako urotilo da nema sile koja će te ubediti da ne osećaš pravu plamenu zaljubljenost pošto malo obližeš krajnike suprotnog pola. I tako isto svaki sledeći put, reset pa nanovo, jer to je, braćo i sestre, moć hormona, kratko traje, ali formatira hard jebe kevu.

Ali, ne bi postali ovako napredni majmuni da nemamo potrebu da objašnjavamo pojave. I tako iz praiskonske čorbe hemikalija koja nam natapa mozak da bi nas naterala na parenje izranja apstrakcija kojom pokušavamo da objasnimo to kako se ponašamo. Zamisao koja je kontraproduktivna i prevaziđena kao lečenje pijavicama ili Madona. I da nam olakša zabludu, društvo nam servira spreman naziv za nju. „Zaljubljenost“.

Ko je još kriv?

Kako se s napretkom civilizacije uvećava slobodno vreme,  sve više treba i nečega čime će se ono ispuniti. Ono, umetnost, zabava. A 90% umetnosti i zabave nešto kenja o ljubavi. Od Danteovih stihova preko Jašarovih pesama do holivudskih prolivčina. I džaba njuške kao što su Flober, Niče ili Von Trir, uvek ima tačno devet puta više onih koji su spremni da prodaju ideju „prave ljubavi“ da bi  usput prodali narodu još nešto. A žene siroma prosto lakše padaju na celu igru staklenih perli, jer se priča skroz poklapa s onime kako bi im odgovaralo da bude: da postoji neka mistična sila koja može da učini da se mužjak zauvek potčini njoj i da je zauvek stavlja ispred svega, pa da se lepo svije gnezdo. Zamisli koji je izvor frustracija što su takvi česti otprilike koliko i vozač međugradskog busa koji pušta Baha umesto prdeža i/ili Mileta Kitića? A za dupli ironijski kombo, ako takvog i nađu, sve su šanse da će biti nesposoban da bilo kome drugom nametne svoju volju, pa će je smoriti njegova šonjastost! Aaaaa smeeejem seee, aaaa plakao biiiih…

I šta ćemo sad?

Postoji rešenje za dugotrajno zadovoljenje – doduše, samo u smislu da možeš da nađeš nekoga ko će tolerisati sva sranja koja vučeš sa sobom. I to samo zato što ti veruje, zato što svakom ponekad treba pomoć, zato što si bio dovoljno čovek ili žena da se žrtvuješ za tog nekog, zato što je vezan(a) za stolicu u špajzu… Nije bitno, ono što je zajedničko za sve ove razloge je da zavise od tebe. Ti moraš spremno da se pružiš, ako očekuješ da se neko pruži prema tebi dovoljno da u priču uđe redovan oralni seks. Kvid pro kvo, ruka ruku mije i iz tog trljanja nastaje nešto najbliže trajnoj ljubavi što postoji u ljudskoj vrsti. Geni su nam odavno evoluirali da budu altruistični jer u grupi imaju bolju šansu za opstanak. Samo smo mi u međuvremenu postali suviše pametni za svoje dobro, pa više ne kapiramo šta nam priča plemenita životinja u nama. Nema nikakve tajne sile, samo zamorno svakodnevno žrtvovanje, jebeni kompromisi koji po definiciji znače da niko nije skroz zadovoljan…  I samo tako kupujemo jedni druge. Ali bar na kraju dana imaš nekog na koga možeš da računaš da će da stavlja svoj jezik na tvoju genitaliju i keš na zajednički račun. Rešenje je uvek negde na pola-pola. Kod oba pola.