Prepiska sredom: Ajmo Nole!

Ariel utorak 16:20

Velikomučeni O,

Na sve muke što nas pritisoše nemilice kao komentatori na Kuriru KAPS LOK, izgubi nam Nole finale Rolan Garosa. Pre nego što pomisliš da opet hoću da pišem o sportu iako ga ne pratim (što inače nije razlog da o njemu ne pišem kao o društvenom fenomenu tj. ne moram da znam imena zaposlenih i tačne usluge koje pružaju da bih znao šta da radim kad odem u kupleraj) – želim zapravo da se osvrnem na fenomen koji nas je umnogome dotakao i na Tarzaniji, a to je „mišljenje“ o najpoznatijem sinu srpskog naroda još od Karla Maldena, Novaku Đokoviću. Tačnije, zašto toliko volimo da prcamo Nola i njegove verne fanove?

Jer Naš Nole je nesumljivo, štonokažu babe i fentezi gikovi, dobar momak. Trudio se, nadogradio talenat za besmisleni skil prebacivanja loptice preko mreže do te mere da je postao najbolji u tome što radi, što je uvek za respekt, čak i kada postoji globalna mreža koja to olakšava zauzvrat zarađujući na osnovu toga što sučeljava klince i rangira ih do najboljeg u svijet. Pored toga, deluje kao okej dečko, ne baš mnogo načitan, ne s nekim smislom za humor, fazon bio bi vrlo dobar u nekoj beograckoj gimnaziji i upisao DIF ili eventualno ekonomiju, išao na Amadeus bend i pao treću godinu. Ono, baš je evridž. I to je okej, čak je i odlično za identifikaciju mladih kada evridž uspe da postane globalna zvezda i dokaže da upornost penetrira.

Jedan naš verni i idealistični čitalac je pre jebote tri godine dao neke dobre razloge zašto deo Srba ne voli Đovaka. Ali propustio je, rekao bih, jednu ključnu stvar, koja se ocrtala, eto, u senci ovog finala Srolan Garosa – i ne govorim o tupavom stereotipu koji potežu oni retardiraniji Đokovićevi fanovi da je „narod“ u fazonu AAA ĐOVAČE OPLODI ME kada dotični pobeđuje, a da kenja PU GOVNO DA PLATI POREZ kada gubi. Ne, kao i uvek, ogledalo i senka su bili mediji, koji su jebote kao prvu vest pustili to da je Đovak izgubio na Rolan Garosu. A odmah kao drugu vest:

Mislim, možda se stvarno nije desilo ništa značajnije za Srbiju ili svet tog dana (hint: desilo se) ali jebote kurac pa i da nije, zar je sportski poraz, ma koliko značajan bio u svetu sporta, stvarno nešto što treba da ide kao udarna vest? Očigledno da većina ljudi u medijima misli da treba, ali eto i Vučić je na vlasti pa toliko o većini (znam, znam, za njega je realno glasalo oko 30 odsto Srba s pravom glasa, ali radi se o sistemu) a bogami toliko i o kvalitetu zaposlenika u našim medijima. Ili da budem blagonaklon, toliko o tome šta mediji smatraju da će im doneti gledanosti i čitanost.

I tu se prema mom mišljenju krije ključni razlog što eto mi neki seratori ne volimo Đovaka. Iskorišćen je kao deo spektakla zaglupljivanja nacije – i ne mislim tu da sport kao takav zaglupljuje, već stalno insistiranje na jednoj ličnosti kao zastupniku pravih vrednosti, koje se inače često učitavaju u njega jer Đovaka kapiram uglavnom živo zabole jahteni motor za to gde na kakve naslovne i proizvode ga sve meću, to je posao njegovih poganih ćala i strica. Tako da zapravo ne prcamo mi Novaka, nemamo ništa protiv njega per se, nego prcamo njegov medijski avatar, nabrekao do te mere da zaklanja štošta drugo što smatramo da je bitnije, pa tako moramo prcati i one koji se slepo primaju na svu tu euforiju, koja im znači leb nasušini duhovni. Jebiga, žao mi je kada su to braća proleteri koji nemaju drugu radost, ali nije mi žao kada su to svi ovi drugi, a taj skup fanova bogami okuplja opasno blizu procentu od 90 odsto Srbije. A kada prcaš većinu, mora da radiš nešto kako treba, jel da?

Ox utorak 21:20

Meritorni A,

Pokušaću da odgovorim sasvim logičnim pitanjem: šta je starije, kokoš ili jaje? Ili u prevodu: da li interesovanja publike diktiraju sadržaj medija ili sami mediji diktiraju interesovanja publike? Naći ćeš solidne argumente i za jednu i za drugu tezu, i na kraju ćemo se verovatno saglasiti da je u pitanju spirala koja se vrti beskrajno i zaustavlja se (nadajmo se!) onda kada svako na televiziji bude mogao da kreira program koji mu godi umesto što je prinuđen da gleda ono što je servirano masi, odnosno najvećem mogućem broju prosečnih njuški. Naravno, niko nije jebiga prinuđen da gleda televiziju i prati medije uopšte, ali ako hoćeš da znaš gde živiš i da ikako promišljaš svoje stanište moraš da znaš ko su Atina Ferari, Lea Kiš i Sulejman Veličanstveni. I Ugljanin. Da li uopšte treba pominjati – svakako moraš da znaš da je Nolo izgubio to toliko sanjano Otvoreno prvenstvo Francuske.

U tom odmeravanju šta je primereni medijski sadržaj i koliko mediji smeju da podiđu publici sport se nekako nametnuo kao idealna materija. Prvo, on zanima svakog (osim tebe Ariele i još nekoliko narkomana), istovremeno je proleterskog i viteškog karaktera, a komercijalizacija mu je donela glazuru glamura koja može da privuče ekranu i one koji misle da je ofsajd sinonim za faul. Drugo, sa aspekta televizije, sport nudi savršenu živu predstavu koja se prikazuje nerežirana (u užem smislu), predstavu koja se – za razliku od filmova, muzičkih nadmetanja i fejk rijalitija – stvarno događa pred nama. Ukratko, nema televizičnije stvari od sportskog prenosa. Treće, sport je opšte prihvaćen kao nešto pozitivno (iako je ozbiljno potisnut aspekt da profesionalni sport nit je zdrav nit je normalan), pa medijima nije lejm da ga furaju do iznemoglosti. Ok, furaju oni i raspravu Soraje i Stanije koja bolje puši kurčeve, no, eto, to recimo ne bi bila prva vest na čitanom portalu ili u Dnevniku.

Zato ja ne vidim nešto bogznakako strašno u tome što je iz ugla medija vest dana to što je multimilioner sa srpskim državljanstvom te nedelje lošije reketom udarao zelene loptice od multimilionera sa švajcarskim pasošem. Verovatno te neće iznenaditi, ali potpuno isto bi u nemačkom dnevniku prva vest bila da je Bajern izgubio finale Lige šampiona, a sutra bi sve novine stavile na naslovnu stavile sliketinu uplakanog Švajnštajgera. Doduše, i tamo bi se našlo partibrejkera poput tebe koji bi pitali a đe je vest o izborima u Turskoj, zar ne vidite koliko je to važno!!?? O, ali tamo bi em bilo vesti o izborima Turskoj, em niko ne bi pao u tromesečnu depru što Bajern nije pobedio nego bi lepo otišao da isplanira produženi vikend na Severnom moru. Spektakl je u Srbiji mnogo lakše prirediti.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]dok navijači Bajerna seku vene, Švajni penetrira našoj heroini[/typography]

I tu dolazimo do ključne razlike – nije problem što si javio – pa makar kao i prvu vest – što je Naš Nolo herojski izgubio od Stena d Mena, nego je problem, govno srbsko uredničko, što nisi javio sve ostalo, ono što ti cenzurišu i ono što sam sebi cenzurišeš jer hoćeš da postaneš šef deska, možda portparol nekog ministarstva, pa da primaš svojih 60 iljada dinara, piješ mlako pivo i smaraš sutra mlade novinare kako su oni govna, a tvoja generacija sve bili carevi, neustrašivi don kihoti istraživačkog novinarstva. To je o medijima, više ne smem da se mnogo ne najedim ovako kasno uveče.

O Nolu koji je, lepo si rekao, dečko na mestu (na prvom mestu xexe glupi Pederer i drogirani Nadal!!!1) i hejtu koji se poslovično ka njemu širi ne smeju da se pobrkaju babe i žabe. Ne verujem da je Tarzanija ikada išta prebacila tom čoveku, nego je sve i uvek sprdnja onih koji su Đokovića proglasili za svoj smisao života, koji njegove pobede vide kao svoje, koji zaboravljaju tokom tih sjajnih slajseva i bekhenda i na račune koji stižu na naplatu i da nemaju posao i da im je premijer govno, koji egzaltirano reaguju samo kada i pomisle da se neko sprda na račun njihovog idola. Čini mi se, međutim, da ima i deo onih koji hejt usmeravaju pogrešno, dakle direktno ka Đokoviću, ali to je već hipsterska boljka da mora uvek i svuda da se bude protiv mejnstrima. Eno, ako si primetio, onoliko wannabe razočaranih fanova Igre prestola, sada dižu glas jer Stanis ovo, a Džon Snežni ono, ne sviđaju im se ni fotografija ni scenario ni režija, a ustvari samo jedu govna jer hoće da u nečemu idu protiv većine.

Da završim, dakle, neverovatnim izlivom mog vrcavog humora, to jest prigodnom preradom poznate filmske replike, koju kad navedem nastaće opšti smeh međ čitalaštvom Tarzanije: NIJE NOLO KRIV, MI SMO GOVNA, i oni MI što seku vene na njega i oni MI što mrze bezrazložno.