Prepiska sredom: Dolina senki

Ariel, nedelja 03:09

Stvari u Srbiji nastavljaju da se kreću starim smederevskim drumom. Kao železara smo bili i u železaru ćemo se pretvoriti, sjebani na četrdeset i dva načina, katastrofalno vođeni i pregaženi vremenom – ovako se nekako mogu sažeti moje misli kada vidim vesti i sebe izložim funkcionalno nepismenom Predsedniku, plačipičkastoj psihopatologiji Premijerovoj i bahatosti bilmeza kojima su se okružili. Ali okrenimo se vedrijim temama.

Ustanovili smo kako je opozicija jednak škart samo na sebi svojstven način, i gle, dokazi ne prestaju da pristižu! Pajtićev DS je, pazi sad, napravio vladu u senci. Kao politički delujemo, kao nagoveštaj promene, nove face ovo-ono, a ovo Šutanovac i Šumarac i ono Nađa Higl, kojoj moram priznati da je apgrejd u odnosu na dr Gangulu, doduše u odnosu na njega bi apgrejd bila i voštana figura Kanje Vesta. Majke mi, ne bih ja bio u žutoj koži danas, oni su tamni vilajet – da ne rade ništa, sranje je, da urade nešto, sranje je. Vlada u senci je, naravno, sviranje spolovilu u senci, jer ne zove se dvopartijski sistem kada jedna partija ima fazon 50% podrške a druga traži pocepane gaće na tarabi cenzusa, pa da sad DS s nekim predstavničkim legitimitetom izlazi sa svojim rešenjima. Da parafraziram nekog lika s interneta, to ima smisla taman koliko je Srbija kao Velika Britanija.

Britaniju ne pominjem slučajno. Sigurno si čuo da je gordi Pekićev Albion ponovo zvezda trenutka kod nas. Ponovo u vašem gradu, prvi put, ne baš u istoriji ali definitivno od 1944, kao glavni gost Beogradskog sajma lepe književnosti koju inače Britanci zovu PR ili još bulšit. Pogađaš, reče je o Blerovom polujavnom angažmanu tj. dolasku u cilju obučavanja one prave neosenčene Vlade PR-u, što je rezultirali pravim PR fijaskom (teško mi je opisati koliko volim što se nešto toliko ironijski dogodilo, reci u kakvom sitkomu živimo – i to onom najboljem, britanskom)! Ali, urodiće izgleda još nečim – i tim povodom, evo jednog zanimljivog grafikona koji bih da podelim sa tobom.

Hermafrodit Bler, kako su ga pre petnaestak godina zauvek u moje sećanje urezale “Večernje novosti”, došao je izgleda u stvari da objasni Vučićima šta je prava vlada u senci, što naročito ima smisla kada uzmemo u obzir da je gost bio i njegov nekadašnji šef pres službe, moćni Alister Kembel, ideal koji Beba Popović sanja u mokrim snovima kad ne sanja bestijalnu pornografiju s Vanjom Čalović. Zanimljivo bi bilo videti ko su ovi šefovi deliveri junita. Još bi bilo zanimljivije razmisliti o tome da li je ovo prosto kršenje Ustava i demokratskog procesa, međunarodno kriminalno udruživanje, klasična veleizdaja ili možda nešto još živopisnije.

Ox, ponedeljak, 14:55

Zabavljam se o našem jadu razradom mogućeg small talka Vučića i Blera, pre nego što su čitav sat naporno radili na PR strategiji kako da fijasko aktuelne srpske vlasti predstave kao istorijski uspeh, porast rada na crno kao rast zaposlenosti, a Vulina kao ljudsko biće. Ti dobro znaš da Englezi pre bilo kakve ozbiljne priče vole da pročavrljaju o vremenskim prilikama ili nečemu već prigodnom. Možda je ovako bilo: „Mister Bler, sećate se ono kada sam ja bio Šešeljev mali i ministar cenzure ovdašnji pa malo bio i recezent podeblje knjige vragolastog naslova ‘Engleski pederski isprdak Toni Bler’ – eto, šta ćete, mladost-ludost, pa i Vi ste nam tad uterivali evropske vrednosti osiromašenim uranijumom i pobili bar hiljadu civila, da mi sve to lepo zaboravimo i bacimo se na posao, evo u čemu je stvar, malo mi je ovih 60 odsto lajkova, znate, ipak pola ljudi nije ni glasalo na prošlim izborima pa se plašim da će me stići govnjiva motka kad za par meseci narod ne bude imao šta da jede, a ne mogu baš sve da ih pozapošljavam kao portire u gradskim upravama i toplifikacijama. Toni, pomozi, Arapi plaćaju, rod neki od ovog dobrotvora Mančester Sitija, čujem da si ti za Njukasl, nema, Širer je car.“

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]HEY VUCHIC YOU FAG![/typography]

Angažovanje Tonija Blera, uz Gerharda Šredera najvećeg evropskog beskičmenjaka i lažnog socijaldemokrate, kazuje nam nešto što ostavlja mrvicu optimizma: vlast se plaši gneva naroda, za koji smo prošle srede utvrdili da se još ne nazire, niti da trenutno može da eruptira ni na ulici ni na izborima (za koga jebiga glasati, za vladu u senci?). Jer, onima koji dobro vladaju i uvereni su u podršku birača ne treba glasni PR niti staljinistička cenzura. A krenulo je bilo u drugom zabavnom pravcu, bili smo na koračić od toga da nam otvoreno poruče kako ih boli kurac i za zakone i za javno mnjenje i kako sve rade jer im se, eto, može. Kao kada je Vulin pare za nevladin sektor dekretom dodelio nekim bolnicama. Ili kada je Udovički tvrdila da nam ne trebaju javne rasprave o neoliberalnom paketu zakona o radu jer je ova vlast izabrana voljom građana. Sada je neko povukao ručnu, i čekaju nas meseci najstrašnijeg marketinga u kojima će se Drugi dnevnik RTS-a sve više udaljavati od srpske gologuze realnosti, dok konačno ne obrne krug pa se sa tom realnošću ne sudari čeono. To će da boli, i neće pomoći ni kožne gaće, a kamoli debele naslage PR-šminke.

Ariel, utorak 09:36

To su sve znaci da Srbija već duboko u raljama nečega što savremena teorija  naziva semiokapitalizmom – kapitalizam značenja, brendova, stvaranja slike o objektu kao važnijeg od samog objekta, pobede označitelja nad označenim, kapitalizam koji efikasnije nego ikada pre oblikuje stvarnost ljudskog doživljaja prema svojim obrascima, kolonizujući  i duh a ne samo telo. Njegova armatura je sačinjena od spektakla, stalnog udara na stvarnost iz medijskog aparata, stalnog stvaranja simulirane realnosti, hiperrealnog.  Na trulom zapadu, programske rutine te hiperrealnosti su pre svega korporacije u sprezi sa komercijalnim medijima. I kod nas su, u onoj meri u kojoj smo njihovi potrošači. Ali glavni igrač i na tom terenu u Srbiji  jeste ono što uporno zovemo “država”, iako na državu liči koliko i Vučićević na nešto što nije pas izasro pa pojeo pa ispeglao.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]PA ZAPOSLIJO JOJ JOJ OJ[/typography]

Zato Udovički i Vulin mogu da se pogube u hiperrealnom, jebiga ljudi su, pa krenu da otvoreno pokazuju svoj bol u kurcu. U semiokapitalizmu je sve fluidno, jer nasumičnost je podignuta na nivo ideologije i vrednost više ne zavisi od uloženog truda, nego od previše faktora koji se ne mogu izračunati. I tu jedino može biti govora o nekakvom “uništenom sistemu vrednosti”, samo što nije reč o propasti morala srednje klase, nego je to sistemska činjenica koja je posledica sve veće nasumičnosti prilikom određivanja vrednosti, jer semiokapitalizam pored klasičnih blaga i resursa jednako barata i znakovima, što stvar čini beskonačno kompleksnijom. A kada vrednost ne određuje rad, onda je određuje urađivanje to jest otvara se beskrajan prostor za prevaru i obmanu. I u takvom sistemu konsultanti i reklamožderi žive kao morževi, a sveopšta korupcija je notorna činjenica jer  institucionalizovana je prevara tj. kraduckanje tj. kriminal. Svi kradu! Svi su isti! I svi znaju! I nikom ništa! Psihopate imaju prednost i postaju CEO-ovi, jer pravila igre su da valja zajebati i završiti priču – ko ne ume taj je sirotinja za pišanje po. To je taj kapitalizam u koji smo odabrali da srljamo i koje je već hiperrealnost Zapada i dalekog Istoka.

Naravno, ovi naši trepljari ne umeju ni to baš da urade kako treba, pa tako dolazi do čestih “izliva realnosti”, kao što su bile poplave ili dron ili kurs evra. Mada, čini mi se, na sopstvenom uzorku, da je rezultat ipak isti kao svuda  – gubimo se lagano u simulaciji, hiperprodukcija medijskih sadržaja od vesti do pornjave je tolika da efektivno potiskuje stvarnost, zauzima njeno mesto i smanjuje nam sposobnost da razdvojimo realno od simulacije. Kopija više u stvari nema original, Bodrijar obrno igricu.

Nije onda ni čudo što stvarnost kapiramo kao da mora da ima priču, upisujemo dramaturgiju gde je nema.  Pre neki dan sam pročitao kako je neki car, doktor – onaj pravi, medicinski, ne kao Slina ili Filgud – dakle čovek fazon pedeset dina, na Lionu sušio vutru u podrumu. Izgleda da je nešto petljao oko struje ili je pušio buksnu, u svakom slučaju, zapali se sve, on čovek kuće štaće otpalio, a kad su se vatrogasci najzad probili do tamo, našli njegov novčanik. Kakav pobednik. A živi s kevom, živote teretano. I novinari skolili babu, a ona njima „ne znam o čemu pričate, moj sin pravi meleme“. I prvo što pomislim, ej koji početak serije bi to bio – već vidim naslov „Alternativna medicina“, i ko drugi u glavnim ulogama nego Marinko Madžgalj i Seka Sabljić, hiperrealno.

Ox, sreda 00:13

Eto kako loši zakoni kriminalizuju dobre ljude. Ili možda postoji neki plauzibilan razlog što je mara zabranjena? Štaviše, ima kolko hoćeš studija koje pokazuju da je konoplja daleko bezazlenija od alkohola i da nije ulaznica u svet težih droga (kad čujem ono bapsko TAKO SE POČINJE dobijem momentalne gastroenterološke tegobe). Jedan doktor, verovatno čovek na mestu, voli tu i tamo da dune džoint pa još sam uzgaja, daklem domaćin, i on je prinuđen da to radi u kevinom podrumu kao pubertetlija jer je zadriglim političarima što kradu državu na sve, od poslovnih ručkova do putnih troškova, oportuno da marihuanu drže u ilegali. Ali šta da očekuješ od domaće marve kad u jebenoj Holandiji ograničavaju kupovinu ovog lakog te izuzetno prijatnog opojnog sredstva? Namirisala tamošnja desnica što je vodi onaj natapirani nacista da može da navuče glasove tako što će da štiti „prave vrednosti“ te da od Amsterdama, prestonice kultivisanog razvrata, stvori samostan o kojem ni ovakav Bora Đorđević ne bi napisao pesmu.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”] Ajakse, Ajakse, što si takav ljakse
prođi mi bar jednom u usta te jebnem [/typography]

Inače, jesi li primetio kako je omiljeni alibi naših političara za sve što rade ili ne rade da zapravo Evropa ne da ili Evropa traži? Jebeš mi oblak ako im to nije glavni motiv što nas lože na EU u koju inače nikada nećemo ući, ali o tome neke druge srede. Svetla na autima da budu ceo dan uključena – traži Evropa. Lažu, Njemac vozi bez svetla. Ukinućemo pušenje svuda – pritiska Brisel. Lažu, Njemac u mnogim pokrajinama puši u kafani kao što ljudi i treba da čine. Mora privatizujemo Studio B i druge lokalne medije. Lažu, Njemac ima mali milion lokalnih medija iz pretplate. Ova najnovija garnitura nas je naučila da nije tako strašno biti uhvaćen u laži, recimo ako si malo prepisao doktorat, malo nisi obavestio ljude da se izlila Kolubara ili se hvališ kako ti je avioprevoznik (prvi put u istoriji, razume se) završio godinu u plusu, a prećutkuješ da je to zato što si aerodromu izdao befel da rečenom prevozniku oprosti ono što je popio na recku. Gde činjenice nisu činjenice, onde ništa ne može biti istina.

Što se tiče kapitalističke mimikrije u kojoj vredno nije ono nepatvoreno nego ono što ima najblještaviju reklamu imamo jedan gadan problem. Kapitalizam pobeđuje. Ne bih svršeno govorio o tome da je „pobedio“, jer on zaista svakog dana iznova pobeđuje. Svaka leva kritika, bilo da je protiv odvajanja radnog naroda od sredstava za rad, privatizacije vode i telekomunikacija ili protiv fabrikovanog spektakla kao kapitalističke dimne zavese – jalova je. Jer je data uz neku vrstu pristanka ili makar participacije u kapitalizmu. Ti i ja sada ovde palamudimo, ali sutra uredno idemo na deset sati rada, izloženi tržišnom principu i hiru kapitaliste, da bismo sledećeg meseca dobili platu i nekim drugim kapitalistima poplaćali potrepštine i neka mala zadovoljstva. Jesmo li se akomodirali? Jesmo li svi licimuri? Evo šta kaže čika Čarls Bukovski u „Holivudu“, nije baš ohrabrujuće za revolucionarnu misao: „U kapitalizmu, gubitnici robuju uspešnima, a uvek ima više gubitnika nego uspešnih. Šta da mislim o tome? Znam da politika to nikada neće rešiti, a nije ostalo dovoljno vremena za hepiend.“

PS: Jebote, i dalje ne verujem da se Kler ubila u trećoj epizodi treće sezone, Frenk duradi nešto.