Prepiska sredom: fama o satiričarima

Ox, utorak 13:46

Moj gologlavi A,

Red je da se u ovim prepiskama jednom argumentovano popičkaramo, a zgodnu temu, setićeš se, više puta smo doticali kad smo se sretali uživo u isparenjima piva i droge pa to i nije bilo tako argumentovano. Radi se, naime, o ulozi satire u autokratiji poput srpske, a kao egzemplar neka nam posluži Kesić i ekipa njuzneta (Tarzanija za hipstere i senzibilnije duše) koji jednom nedeljno razgaljuju narod svojim nepatvorenim humorom. Šalim se malo za ovo „nepatvoreno“, ljudi su format brutalno pokrali od Amera, ali to im nikako ne uzimam za zlo jer verujem da su svi televizijski formati već odavno smišljeni i sada se samo međusobno kaleme i permutuju pa je mnogo smislenije pitati se da li je nešto kvalitetno pokradeno nego da li je originalno. Kao što znaš, mislim da su „24 minuta“ dobra, čak vrlo dobra stvar.

Znam već tvoje glavne pritužbe o kojima ću se preventivno izjasniti: ti misliš da je satira generalno lipov kurac, način da se malo zabavimo o sopstvenom jadu, nasmejemo i anesteziramo za nastavak svakodnevnog analnog seksa u kojem smo, treba li uopšte reći, u beznadežnoj poziciji furundžije. Ja ne mislim tako. Tvrdim da je ismevanje početak promene – kada neupitnog Vladara dovedeš u pitanje tako što se sprdaš sa njim, onda si mu načeo oreol nepogrešivosti i posejao klicu slobodnog mišljenja, a mišljenje je, znamo, najveći neprijatelj svakog diktatora. Nije čudo što je u recimo Saudijskoj Arabiji opasnije ismevati vladara nego ozbiljno protestovati protiv njega. Nismo daleko od Persijskog zaliva toliko koliko mislimo, tamo se svaki, pa i satirični, napad na vlast proglašava blasfemijom, a ovde napadom na ustavni poredak, Premijera i njegovu porodicu te tajkunskim plaćeništvom.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]MIŠKOVIĆ FOTOŠOPOVO[/typography] 

Ruku na srce, u Srbiji je lako podjebavati manično-depresivne eksponente vlasti – jedna od omiljenih „fora“ iz „24 minuta“ mi je ono kad puštaju Vulinovo objašnjenje zašto za socijalnu pomoć treba raditi, a Kesić to samo prati nekakvom mimikom. Stvarno, Vulina niko ne može da iskarikira jer je on hodajuća karikatura, neki ga zovu dvorskom ludom, ali kolika je to samo uvreda za to plemenito srednjevekovno zanimanje, profesionalno budalisanje tako različito od Vulinovog urođenog degenerizma. Recimo baš ta odvratna izjava o socijalnoj pomoći, prikazana u udvoričkim vestima koje po nacionalnim televizijama uređuju Premijerove podguzne muve, manje upućenom gledaocu izgleda kao sjajan potez reformske vlasti – da se radi, nego šta! – dok u jednoj (jedinoj!) satiričnoj emisiji izgleda baš onako kako treba da izgleda, kao sramotno retardirano politikantstvo, pišanje po temeljima socijalnog suživota i označavanje, kako to neoliberalizam cinično zove, „gubitnika tranzicije“ običnim gotovanima i pantljičarama koje treba zatrti mišomorom.

Što nas dovodi do tvoje druge pritužbe – da Kesić i njuzovci imaju samo prozivke u light varijanti. Istina, ponekad je svrsishodnije Premijeru namontirati čmarni kolutić na usta, ili vlastima paušalno opsovati majku krvavu, onako kako to recimo mi uobičajavamo. Ovde ću parafrazitati uvodnu špicu „Peščanika“: tamo gde svi lažu o svemu što je bitno, onaj ko govori istinu već počinje da dela i ako preživi – što nije sigurno – da menja svet. „Da preživi“ – to je ovde ključno. A Kesić, eno, preživljava i to na gledanoj televiziji u prihvatljivom terminu. Sa čmarnim kolutićem bi verovatno u roku od odmah dobio ponudu da pređe na Info-kanal, ispred B92 bi se skupilo sto ljudi (ustvari ne bi, to je prezahtevno jer je B92 sad skoro na aerodromu, pa bi se skupili pred TV Prvom), a onda bi Kesića i njegovu emisiju prekrila paučina i autor bi slobodno mogao da se vrati niskobudžetnoj produkciji gde je imao briljantnih momenata, ali i epskih blamaža (guglati: „bratori“).

Jednom je Olja Bećković – da, to je ona što je imala onu emisiju gde priča ono, pa pusti one snimke i malo nevaspitano telefonira, ali ko se toga još seća – ovako odgovorila na pitanje zašto je o pritiscima i Premijerovim telefonskim izlivima besa progovorila tek onda kada su je sa televizije najurili: Mislila sam da je bolje da ćutim, a da emisija ide dalje. Bolje da se glas kritike kontinuirano čuje nego da vlastima daš povod da te zabrane. Ćao ideali, dobrodošli u realnost. E na toj tankoj žici pleše Kesić, između toga da ne bude shvaćen kao ozbiljna pretnja, ali da ipak uspe da se tu i tamo efektno posere Vlastodršcu po kruni. Njegova žica mnogo je tanja i napetija od one po kojoj se kreću drugi „satirični“ kritičari, manje ili više britki, manje ili više direktni, manje ili više smiješni – a videćeš da ih nema mnogo: Državni poso, Njuz.net, Koraks, Somborac, Tarzanija, „uticajni tviteraši“… Tanja je Kesićeva žica jer se radi o nacionalnoj televiziji, a Srbi su svetski prvaci u blejanju u šareni ekran. Televizija je važna (čitaj: uticajna), internet nije. Zato mislim da je i Kesić važan.

Ima još jedna stvar – isprva mi se u „24 minuta“ najmanje sviđao deo sa „analitičarima“ jer su na silu pokušavali da budu duhoviti, a na televiziji je teško biti duhovit bez ozbiljnog scenarija. Ali kako je cenzura uznapredovala i mesta u „etabliranim tok-šouima“ zauzeli kojekakvi raduni, anđelkovići i druge naprednjačke prišipetlje, ta Kesićeva emisija je postala jedino mesto gde mogu da se za reč jave neki razboriti i umereno duhoviti ljudi, a da njihov stav dopre do mase. Ljudi poput Voje Žanetića, Draže Petrovića, Teofila Pančića ili Đoke Vukadinovića. Ljudi čiji tekstovi u štampanim medijima ili na internetu inače imaju manje čitalaca od ove naše prepiske.

Ima i jedno mesto gde ćemo se verovatno saglasiti – satira ni izbliza nije dovoljna. Ali što bi to bio problem satiričara koji dobro radi svoj posao?

Ariel, sreda 3:12

Mirotočivi moj O,

Nažalost, moraću biti saglasan sa tobom, bar po pitanju uloge i kvaliteta Kesića i Njuzovaca, iako im i dalje što bi rekle naše sestre Hrvatice, zaniječem važnost. Zaista plešu na tankoj žici, i razumem da ne može baš da se bude oličenje elegancije i neočekivanih poteza kada si samo jedan pogrešan korak daleko od toga da ti ta žica rascepi međumuđe to jest da presahne izvor prihoda na kome zasnivaš plan da ćeš dete slati u privatni vrtić a ženu držati snabdevenu kafom i brokolijem. No, stvar je po tom pitanju prosta: meni ovako navučenom i naučenom tarzanskom lordovskom pisanju, nije to nešto  baš smešno. Što je, opet ćemo se usaglasiti (ali ne gej), suština uspešne satire. Mora da te natera na smeh, po onom Bergsonovom principu – kao reakciju na čin, događaj ili misao van ustaljenog i očekivanog, van sekvence, reakciju koja zapravo ima korektivni faktor, ukazuje na nepravilnost. Tu bi se krila moć satire, čak i njena moralna uloga, da bude određeni korektiv tako što ukazuje na društveno pogubno delovanje. Ili bar na ono što satiričar pod time smatra.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]xexe ne zove se Dejan, kapirate[/typography]

Sad, ima tu ta otrcana, pa samim tim naravno i tačna fraza, da je humor (ili beše lepota, isti kurac) u oku posmatrača. Mene lično slabo rade 24minutne fore prosto zato što i inače pratim događanja u prirodi, društvu i svetu oko nas (iako su mi prva ljubav hemija i muzičko) pa manje-više znam sve te dnevno-političke bisere oko kojih grade svaku emisiju, i verovatno sam već razmišljao o tome kako bi se od toga mogla napraviti prozivka na Tarzaniji. Tako da, što kažeš, ostaje da gledam analitičare i goste, a to je deo koji me i kod Stjuarta najmanje zanima. Dakle, klasična „nije Kesić kriv no sam ja govno“ priča aj jebiga to je što je.

Dozvoljavam da te fore nekoga zaista nasmeju, kao i da je na polzu što se mogu videti i čuti neki glasovi protiv ovog šićardžijskog svemoronizma koji nas je obuhvatio. Ali, nekako sam više mišljenja da je reakcija 99% puka na sve to otprilike „si vido, e vala nek im REKO“. Što je pohvalno, ali to samo jača onu fidbek petlju o kojoj smo pisali prošli put: dobro je kao potvrda za istomišljenike.

Satira koja jako i do samog kraja ide na to da izvrgne ruglu, tako da se možeš samo smejati njenom objektu, a nikako sa njim, nema kapacitet da bude katalizator društvenog aktivizma. Jer  ona od svoje mete mora da učini klovna, da ga dehumanizuje do te mere da ostaje vredno samo podsmeha. Sam tim, meta je označena i kao bezopasna. Iz toga se nameće zaključak da je sama priroda satire samoporažavajuća.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Na razne načine[/typography]

Kućeš bolji i srcu ti bliži dokaz od pokojnog pod lipom koga je najurednije boleo boban za satiričare, to mu je bilo ispod nivoa. I bio je skroz u pravu jer tako su i Corax i Indeksovci i Naša krmača prosto s vremenom shvaćeni kao „stanje redovno“ i zapravo bili ili kooptirani u narativ ili su prosto finansijski propali. Pobeđeni su time što je jasno data do znanja koliko su irelevantni za praktične tokove moći, oličene u jako konkretnim stvarima kao što su partijska nameštenja i pendreci. Jebiga, tru despoti su tako u mogućnosti – to da li će reagovati na prozivke i ismevanje je pre svega do njihovog ličnog karaktera i dobro ajde pomalo do njihovih satrapa tj. do granica do kojih su spremni da idu radi dubljeg ugmizavanja u mirisni despotski čmar.

Zato je pod Vučićem ovako paranoična situacija jer je on očigledni paranoični psihopata. Ali i on je dovoljno pametan da dozvoli dvorske lude kao što je Kesić i da ignoriše nebitne kao što je Tarzanija. Ipak je ovo neka šatro civilizovana zemlja sa tekućom vodom i kako-tako funkcionalnim sistemom zdravstvene zaštite, na putu ka 12 zvezdica. I  mojne da mi pominješ KSA, što je skraćenica za „do prekjuče skup gologuzih ratničko-nomadskih plemena u pustinji“, i po svim parametrima najgrđu mračnjačku oligarhiju na tom prostoru još od doba pre Muhameda. Mislim jebote pod Turcima je sirotim ukrug guženim Arapima bilo opuštenije nego danas, ili da iskoristim tu tako retardirano revalorizovanu ali u ovom slučaju sasvim odgovarajuću reč, liberalnije. Tamo se igra druga igra. Satira u takvim slučajevima jedino može da bude društveno korisna time što nedvosmisleno razotkriva režim kao zločinački, na univerzalno ljudskom planu, mislim jebote trpaš ljude u zatvor i maltretiraš ih zato što te zajebavaju, pa koji paćenik moraš da budeš?

Naravno, nije njuzovanje i stavljanje čmara umesto usta Vučiću jedina satira. Kada se ne bavi direktno “velikim društvenim pitanjima” tj. politikom ili religijom, satira može biti humor karaktera i ismevanje društvenih pojava – i tada tek ne može ništa da zapravo promeni, jer ne ukazuje na prave uzroke nego raspodeljuje odgovornost na sve nas, na jebeni mentalitet, i to ne nužno nacionalni, može i lokalni, kompanijski, profesionalni… Ipak, kao takva ona može makar biti dobra zabava, pod uslovom da je dobro urađena (pre svega, napisana), i kao takvu je čak više cenim, jer ispunjava onu nasušnu potrebu da malo lakše svarimo sranje u kome živimo, smejući se. Najjači primer toga su humorističke serije, a u poslednje vreme pre svega one rađene u mokjumentari stilu, kao što su Ofis, Parks en Rekriejšn ili Rino 911. A evo ti primer da mogu da se kod nas uspešno skidaju i ti neki malo drugačiji i smeliji satirični tv formati – podrška ovim momcima, ja bih ovoga gledao još, još malo da se uhodaju, a naročito ako uvedu i nek ženski lik.