Prepiska sredom: Krajnji vojni rok

Ariel, ponedeljak 16:36

Dragi udaljeni O,

O čemu pisati ove nedelje a da to nije ovo govno koje je uradilo o ventilator, tačnije o elisu helikoptera i evo, tek se sada rasprsnulo kako dolikuje po svima nama, kada smo dobili izveštaj, zvanični, kućeš zvaničniji nego od specijalne komisije (i to dve, bokte jebo!) Vojske Srbije, te institucije koju pišemo velikim slovom i kojoj pridajemo veliki značaj i u koju ima najviše poverenja narod srpski, bar ako je sudeći prema telefonskim anketama u kojima babe, dede i nezaposleni im tridesetogodišnji unuci iz toplih fotelja viču anketarima u slušalicu DA SE VRATI OBAVEZNO SLUŽENJE VOJNOG ROKA NEGO ŠTA!

Pa, pošto stručniji i upućeniji već napisaše štošta o pogibiji onih nesretnih ljudi u helikopteru i svim kurcobolnim, neznalačkim ili prosto govnarskim potezima koji su dotle doveli, mi možemo mirne duše da se lepo ograničimo na onu prostu izjavu, koju smo kao redakcija već par puta ponovili, ali je vredi memorisati: jebemo vam bre mater u pičku.

Nego da pišemo malo o toj Vojsci, tačnije o odnosu ponosite nacije iz koje potičemo prema njoj (takođe, kao kontrateža moždanom seksu koji nam se servira i kao naša korporativna društvena odgovornost prema svim mladcima koji se previše lože na armiju, što znači da im u principu fali pičke, ova prepiska će biti ilustrovana isključivo fotografijama izuzetno jebljivih žena).

Zaljubljenost srpska u vojnika me fascinira. Tačnije, prilično me uznemirava i ispunjava zabrinutošću za budućnost nas i naše dece, valjda na isti način na koji neki testosteronski šibadžija biva uznemiren kada vidi dvojicu gejeva kako se drže za ruku dok drugu ruku međusobno guraju u međunožje svojih frulaških dolće i gabana pantalona. Razumem ja to da nam je istorija puna ratova, da gomila sveta potiče iz vojne krajine, vojnih porodica, da živi zahvaljujući vojnim penzijama, ali nekako mi to nije baš dovoljno da razumem zašto toliko ljudi misli da je obavezno služenje vojnog roka toliko do jaja. Argumenti su uglavnom: nauči te odgovornosti, stekneš drugare, naučiš da budeš čovek (to je doduše isto kao ovo o odgovornosti) i najjače, naučiš da se braniš i osposobi te da preživiš u slučaju rata. Mogao bih naravno da u svom gejpederskom stilu razorim bulju svakoj od ovih teza, ali me baš zanima šta li ti misliš na tu temu. Zašto Srbin tako rado, bar u telefonskoj anketi i internet komentaru, ide u vojnike i da li je služenje vojnog roka stvarno takvo neponovljivo bildungs iskustvo za mladoga čoveka ravno blajvanju bobana od strane Abele Anderson u rols rojsu koji hrli svemirom ka supernovi?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Ova slika ima sve što treba mladom čoveku.[/typography] 

Ox, ponedeljak 22:36

Hoćeš, vidim, da indukuješ nemoguće, da ovu prepisku usmeriš u pravcu koji nije izliv otvorene mržnje (da, mrzim ih iz Ahilove tetive) prema govnarskim veoma privremenim stanovnicima Nemanjine 11. O vojsci nemam neko objašnjenje, nisam je služio i ovom prilikom toplo pozdravljam onog demokratskog mamlaza Šutanovca čiji je jedini pametan potez u životu bio da ukine višemesečni boravak muškadije u kasarnama gde bi se država čuvala tako što ispališ ukupno šest metaka u limenku, šetaš noću oko stražarske kućice i jedeš mesni narezak kojem je davno prošao rok. Nije baš to bez značaja – žal za mladošću, kad je sve, znamo, bilo bolje i lepše, a posebno su kvalitetniji bili ljudi, oni koji su prošli vojni rok i sad znaju šta su red, rad i disciplina, samo što se guraju kao stoka u prepunoj dvajestrojci, dirinče za 12 hiljada noćnu smenu na trafici i prepodneva provode u upišanom untrocigeru gledajući holandski matine. Ti isti će do kraja života u telefonskim anketama ponavljati da vojska uživa poverenje, kao i njihove žene koje se sećaju igranki JNA i petinga sa mladim brkajlijama u maslinastim uniformama. Jeste, doduše, malo perverzno kad veruješ instituciji koju već 25 godina vodi niz ratnih zločinaca. Ali, jebiga, moraš nekome da veruješ, to je ljucki, zato su i izmislili čiku Boga. Završimo ovo malim kviz-pitanjem: šta misliš, kojoj „instituciji“ najviše veruje Nemac? Nemoj guglati!

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Instituciji Oktoberfesta?[/typography]

Da se vratimo helikopteru koji je, prema sadašnjem oficijelnom stanju stvari, vozio pijani balija, nesposoban da prizemlji letelicu pred spremne kamere javnog i drugih udvoričkih servisa. Evo šta znamo: da je čovek dva puta tražio da – kad su ga već nagnali na Beograd – leti na Batajnicu ili na VMA. Na oba mesta je sletao mali milion puta i osećao se sigurno da tamo aterira i po magli koja je mogla da se seče nožem. Još znamo da mu je radio-vezom rečeno da mora na Surčin jer da je „sve spremno za doček bebe“. I od ranije znamo da su čekali novinari, priča se da je bilo ekipa iz sedam medija – zašto bi oni uopšte bili obavešteni o rutinskom prevozu jednog pacijenta, to nam ne kažu. I znamo da su ministri čekali kao zapete puške da se slikaju, majku im krvavu jebem. Takođe, još jednom smo se uverili da je naš premijer razvio posebnu tehniku dijagonalnog ama detaljnog čitanja tako da je izveštaj od 500 strana pročitao tokom jednog kenjanja i video da tamo „nema ništa spektakularno“. Šlag na tortu starog radikalskog cinika je njegov hrabri istup u odbranu stradalih pilota – oni su „heroji“, kao neko ih napada, a Premijer ih brani. Ima li dna septičkoj jami iz koje se on javlja? Nema, dabome.

Ariel, utorak 03:19

Pokušavaš da me uvučeš u to da opet bacim laptop o zid, a greota, lep je, bijeli, ka harmonika Branimira Đokića koju čuva samo za specijalne prilike i sahranu Ratka Mladića. Ali pošto nemam pojma kome Njemac najviše veruje – probaću sa “policiji”, čisto eto jer stereotipi – ostaje mi da pišem o Srbinu, tačnije o tome šta njegov premijer misli o njemu. Neverovatno mi je, ali mi paradoksalno nije teško da poverujem u to, na koliku glupost, kratak vid i kratku pamet naroda računa premijer u svome kalkulisanom nastupu u javnosti, u svakom svom užasno loše glumljenom samorazapinjanju pred medijima začinjenom pasivno-agresivnim zamenama teza kad god ga neko suoči sa pitanjem koje bi moglo biti iole neprijatno tj. smisleno. Ovo što pominješ, debil što je rekao da u izveštaju “nema ništa spektakularno”? Pola sekunde kasnije smo saznali da se u izveštaju nalazi onoliko spektakularna informacija da je pilot imao iznad dozvoljene količine alkohola u krvi! Kako zgodno. Em mrtav ne može da se brani, em gle čuda, prema izveštaju se baš lepo namestilo da pilot ostade nepregledan pre poletanja, doktorka koja je za to zadužena objasnila da to nije uradila, jer eto, ni pilot ni kopilot nisu tad bili tu. Ej, nisu bili tu. Mislim, slava poginulima, heroji su, i razumem da je hitna situacija bila u pitanju, ali tu je neko pravilo službe prekršeno, siguran sam. I potpuno mi je jasno kako se to dogodilo, ma to je samo formalnost, taj pregled smo hiljadu puta prošli, daj da se ne smaramo nego potpiši tu i pali makinu. I najtužnije je što je sve to potpuno, pa, normalno, očekivano, većina bi tako uradila na poslu, pa što da oni rade drugačije? A da, zato što rade posao u firmi gde je pogibija u opisu radnog mesta, ako može protivnička, ali kada protivnika nema dobri smo i sebi samima. Za pogibiju.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]VOJSKA KEVA![/typography] 

Ne abolira nikako od odgovornosti ni ministra keramike, ni načelnika generalštaba, pa sigurno i još neke u lancu komandovanja činjenica da procedure nisu poštovali ni poginuli. Ne abolira, na kraju krajeva, ni premijera, koji je tako svesrdno i nadasve javno preuzeo odgovornost na svoja haftorjuliusbronsonska pleća. Ta činjenica samo ocrtava onu konačnu istinu koju nam ovakva tragedija mora pokazati, kao pravi nalet nekontrolisane stvarnosti koji razbija opsenu u kojoj saučestvujemo: raspad je ta avijacija u kojoj su ti poginuli ljudi radili, jer raspad je i ta jebena vojska u koji bi 60% Srba da pohrli kao da su vrata kasarne vlažne labije Marije Kilibarde – što je sve skroz logično, jer nam je raspad i cela država. Jasno je da je sve ovo, kao i ogromna većina ovakvih nesreća, zapravo posledica niza loših odluka, javašluka i nepoštovanja procedura koje tu postoje iz nekih razloga, majku mu jebem. Jasno je da pred moralnom odgovornošću moraju svi navedeni da podnesu ostavke i da ih sve manje od toga svrstava u rang balege koju balegar ne bi uzeo za svoju lopticu. Jasno je to i meni, jasno je i tebi, jasno je i praktično svima čije statuse, tvitove i tekstove i komentare na tu temu vidim. Ali, internet je sloj hiperrealnosti u koji jedan dobar deo Srbije još uvek nije uronio, tako da ostaje nejasno koliko ta provala HTML besa iznosi u procentima biračkog tela.

Nedavno se na najmokrijoj od svih gora održa pod veleokriljem nekakve Mokrogorske škole menadžmenta neki Vivaldi prolećni forum, pazi sad, pod nazivom “Srbija zemlja blagostanja”. Jebemliga što Vivaldi i šta oni tamo tripuju da rade s takvim nazivom osim što uzimaju 35 iljada za vikend ljudima da jedu organsku janjetinu i cepaju Kustinu rakiju. Pričali tu, na panelu divno debilno nazvanom “Da li da se šćućurimo ili da štrčimo?”, Bjela i Ivan Ivanović moderisani Oljom Bećković, o meritornosti šćućuravanja naspram štrčanja u današnoj Srbiji. Naravno da su svi bili za to da valja štrčati, medijski su to poslenici, štrčavši su oni po prirodi, bilo je tu reči o eliti, bilo tu priče o tome kako su mediji sranje, ništa novo pod kapom nebeskom i te fraze. Ali sve to nemanje poente u stvari nema veze, pošto je sam naziv panela dovoljno carski. On priča celu priču, perfektno oslikava tu lažnu dilemu pred koju nas smešta ova vlast i ovaj ceo isečak psuedoistorije koji živimo. Evo da ja odgovorim: nije bitno šta ćeš od ta dva, jer u Srbiji je moguće i da štrčiš i da se šćućuriš istovremeno. To je nama naša borba dala, bez obzira na ideologiju i to da li na jućubu gledamo novi spot Rijane ili izveštaje Počuče iz Donbasa – da  na internetu možemo da se okružimo sličnomišljenicima pa da šćućureni svi u neku zajedničku pararealnost veselo štrčimo kao složan snop. A šta snop zna u kom pravcu ga bujica nosi? (Nizvodno. Nosi ga nizvodno.)

Ox, utorak, 18:03

Paralelna realnost je nepogrešivo opisana ovde, sećaš se tog teksta koji je ušao u legendu tako što ga je Vjerica Radeta podelila po Tviteru. Vjerica je inače najduhovitiji političar u Srbiji, pri tome ne treba pomešati duhovit i smešan jer najsmešniji je Dačić kad pijan peva Miljacku ili pijan objašnjava šta je Kalemegdan ili pijan radi već nešto treće. Uglavnom, mi u našem mikrokosmosu ne štrčimo nimalo, a do jaja smo nabrijani da u globalnom društvu toliko štrčimo da smo baš opasni. I onda? Na protest protiv vlasti (btw. ko je onaj nemušti Murar koji je vodio protest?) dođe 100 ljudi – toliko lajkova na Fejsbuku dobijemo za 20 sekundi kad napišemo nešto iz našeg vragolastog repertoara. Sve me to podseća na partije šaha koje sam tokom studentskih dana igrao sa jednim drugom – mnogo smo voleli, ali nismo imali pojma. Njemu je omiljeno „otvaranje“ bilo da isturi jednog pešaka što pre i kaže „e ovaj će ti biti kost u grlu“. Taj što štrči. Tek kad se malo odmakneš od table vidiš koliko je to glupav potez, kao što kada izađeš iz svog mikrokosmosa vidiš koliko to naše štrčanje ne menja ništa, osim možda tek malim koracima, nedovoljnim da nas vlast uopšte konstatuje, čak ni da nam blokira jebeni Tviter.

Moje babe, pretpostavljaš, nemaju te internete, jedna doduše ide na Fejsbuk, ali to samo da se dopisuje sa ljudima, raspustila se malo otkad je deda umro. Kako izgleda slučaj „helikopter“ za moje babe koje, treba li uopšte da podsećam, imaju pravo glasa i uvek ga koriste? Ono proklizavanje vladinih medija kada su javili da je zrakomlat srećno sleteo – o tome babe nemaju pojma, nije bilo u vestima, nije bilo u novinama, printskrinove što se dele po internetu i kad bi videle, ne bi znale šta je to. One su, dakle, čule da su ljudi izginuli, ima i beba, juju, Bože me sakloni, deder komšika ubodi želju. Onda su čule da su piloti heroji, rekao Premijer, šta tu ima – heroji bre. Otkud uopšte babama da dođe impuls da se zapitaju zašto helikopter iz Raške leti za Surčin? Kako babe da pojme da su ministri bili spremni za slikanje i da to nije baš ok? Onda još vide da zla opozicija pokušava da instrumentalizuje pad helikoptera, pa kakvi su to ljudi, taj Pajtić, još je Vojvođanin te po sebi sumnjiv. A naš Premijer hrabro brani heroje ove zemlje, galantan mladić. Opa, eto SNS-u dva glasa od dve babe, bez po muke su nadoknadili glasove koja neće dobiti od nas dvojice internet-dramosera. Više ima baba nego nas, jedini način da to nadoknadimo opisao sam ovde, dakle da babama objasnimo, pa ako neće da shvate, onda da ih vežemo za radijator dok traje glasanje. Problem je što i SNS-botovi imaju babe.

E da, Njemac najviše veruje ADAC-u, njihovoj verziji AMSS-a. Doduše, bio je prošle godine neki skandalčić, pa je sad poverenje poljuljano, ali vratiće se. Taj ADAC nikad nikog nije zajebao, svim članovima garantuje da će im priteći u pomoć na putu za sat vremena najviše – bez obzira gde se u Evropi nalaze. I znaš šta? Stvarno tako i bude. U svakom slučaju zgodno mesto da uložiš svoje poverenje. Britanci veruju kraljevskoj porodici, što je još i mnogo gluplje od poverenja u našu vojsku.

PS Ariel

U međuvremenu smo imali donošenje specijalnog zakona o Beogradu na vodi, najjači slučaj legalizacije divlje gradnje od kada je ove kvazi države, a imali smo tim povodom i još jedno ludilo tj. izliv botulizma na ulice i u mozak oličen u par stotina sirotih prašinara SNS-a dovedenih ispred skupštine sa parolama tipa BORKO NOSI PRADU (malko sam lolnuo, priznajem) da naprave još jedan istorijski presedan: da partija koja ubedljivo drži vlast organizuje proteste protiv opozicije.

PS Ox

Ovo je sve samo potvrda onoga što pišemo već dve nedelje bez da imamo izveštaj, a sa zvaničnog mesta (Informer) je potvrđeno i ono što si prošle sedmice pomenuo – ako se nastavi ovakvo vreme, postoji ozbiljna mogućnost da nam stižu poplave. Svako da spremi po traktorsku gumu, od vlasti očekujte jedan impotentni kurčić i nešto dobronamerne kritike o tome kako morate biti bolji narod.