Prepiska sredom: Podučavanje zlatnih ribica
Ariel utorak 02:28
Prilježni moj O,
Eto dočekasmo da se situacija malo zahukta po pitanju narodnog bunta. I ne govorim o psećim govnima ispred Vlade i drugih činodejstvujućih institucija, to je samo još jedan efemeran performans u okviru spektakla na koji smo već oguglali. Nego, ko bi reko čuda da se dese, da baš prosvetari o kojima smo usputno pričali prošle srede pokažu muda velika ko Vučićeva i rešenost da se bore za osnovno ljudsko dostojanstvo, koje je nažalost u ovom našem vrlom starom svetu oličeno u univerzalnom ekvivalentu novca. Da, traže ljudi, u suštini, više para tj. da im se ne smanjuju ionako sve bednije plate i uz to zahtevaju tu relativnu sigurnost kolektivnog ugovora. I naravno, vlast, i posledično mediji, ih tretiraju kao najgore izdajice i gowna. A ja nemam nikakav problem s tim njihovim zahtevima, nekako volim da mi dete podučavaju zadovoljni ljudi, siti, bez kreditnih i podstanarskih briga, ne mogu baš da očekujem top performanse od nastavnika koji posle 20. u mesecu jede samo matijević paštetu i kiselo mleko. Ne znam kako ovo da sročim a da ne ispadne kao da branim prosvetare… Što očigledno onda znači da, jebiga, branim prosvetare. Šta ću, smatram njihov posao izuzetno značajnim i ne mogu da verujem da treba to da napominjem, ali sudeći prema komentarima na netu i u mesu, izgleda da značajan broj sugrađana ne deli to mišljenje.
Solidarnost u Srbiji je na nivou pH vrednosti naše fudbalske reprezentacije, to nije ništa novo. Bar ovde nikada nije bilo teško posejati seme razdora kroz zavist, šta ćeš kada smo predugo bili sirotinja. Oguglao sam već na priče „šta hoće bre ti prosvetari, pa zna se zakon, evo ja radim kod privatnika 20 sati dnevno za 20 iljada a on ima 6 sati radno vreme i raspust od 2 meseca“, što je naravno idiotizam gangulinskih proporcija, pošto profan mora da sprema časove i ima sednice i kurce i popravne duboko u leto i brate mora uvek da ide na more kad je najskuplje (doduše to s odlaskom na more ova vlada uspešno rešava). Zato bih se slasno najebo familije onima što ćute, kao njih se ne tiče. Govorim, pogodićeš, o pizduljicama s univerziteta koje kao da nemaju nikakve veze s tim, kao da nisu njihove kolege u školama, kao da i nastavnici nisu PROFESORI, ko se još uvek seća te dobronamerne ali beznadežno neumesne tirade. Srećom nemam prosvetare u porodici, jer bih ih odavno udomio kod nekog preko malih oglasa.
Da parafraziram Horkhajmera, ko ne želi da priča o kapitalizmu taj mora ćutati i o školstvu, koje je jedan, rekao bih, praktično nezamenljiv zupčanik u „čemu to služi a uz to i ne radi“ mehanizmu kapitalističke mašinerije. Možda si gledao Kena Robinsona, koji je odavno na TED-u u 20 minuta sažeo kevu tom u suštini marksističkom pogledu na sistem savremenog školstva kao specifično nabaždarenog da stvara službenike i radnike. Robinson kaže da škole, takve kakve su, takve kakvima ih zamišljamo i ne dovodimo u pitanje – podeljene u odeljenja, na predmete, na časove, na katedre i klupe – posredno ubijaju kreativnost i podstiču konformizam. Trebaju nam, dakle, ljudi koji mogu da zamisle drugačije škole jer nije problem u učenju, problem je u ovakvom učenju u okviru ovakvog sistema raspodele dobara. Srećom da takvih ljudi ima, i ne mislim na Verbića koji će postići to da škole budu drugačije u smislu lošije i koji se svakim danom otkriva kao klasičan nedojebani štreber kad mu daš moć te piša po sirotinji u ime svog šefa, ko Dvajt iz Ofisa, majke mi. Ali ima nade bar za neku drugu zemlju, pa ko zna možda se nekada nekako i prelije na ovo parče jalovine. Mislim, uveli smo i tu Bolonju šatro.
Na taj oprezni optimizam me naveo članak u Independentu o tome kako osnovne škole u Helsinkiju pripremaju uvođenje ozbiljno drugačijeg programa nastave – bez predmeta i odeljenja, organizovane oko tema i timova. Zvuči malo previše amorfno, jer nešto sve kontam da ipak i dalje mora da postoji arbitar vlastan da određuje teme koje su važne i koje čine program, ali verujem da Fince previše boli kurac (jer su siti itd.) da bi indoktrinirali decu stvarima koje škode na duge staze, a bogami nemam ni zamerku ideji da se ukine klasičan didaktički postupak i da se klinci organizuju u grupe (deliveri junite lolo) koje zajednički traže rešenja za zadati problem. Što pre deca nauče da gle čuda, tako nekako ljudi rešavaju probleme i u jebenom stvarnom životu, tim bolje.
Ox utorak 13:03
Kutija govana ispred vlade jeste jalovi statement, ali ima nešto metafizičko u sebi – stigli specijalci sa gas-maskama, skupili se oko kutije kao da razoružavaju bombu u Counter strikeu, a ono – govna. Poslati govna govnima je bezmalo genijalno. Ti si majstor da od porcije kučećih govana u samo nekoliko rečenica stigneš do opšte kritike kapitalizma, a kapitalizam je kao Bugarin – udri po njemu, nećeš pogrešiti. Ali ne mogu da se otmem utisku da je takva generalna kritika svega kojoj često pribegavamo zapravo samo ventil bez ikakvog potencijala. Dođeš mi nekako kao obrnuti Obersturmbannführer Nojbauer iz Remarkove „Iskre života“ – on sadi cveće pred barakama koncentracionog logora, ne zato što je ciničan, nego naprotiv, zato što je stvarno ubeđen da će to ulepšati svakodnevicu logoraša, kostura od trideset kila što čekaju da umru i krenu na poslednju put kroz dimnjak krematorijuma.
Nojbauer, dakle, od drveta ne vidi šumu, od cveća ne vidi strahotu za koju je suodgovoran. Kod tebe (a i kod mene kad me za tastaturom uhvati sevdah) je obrnuto – umesto konkretne kritike sve se raspline do difuznog pišanja po kapitalizmu, pa se mali (možda čak i u zemlji Srbiji dostižni) ciljevi više i ne vide od opšteg. Ja bih, drugim rečima, mirne duše mogao da ćutim o kapitalizmu (serem, ne bih, ali čisto teoretski) kada bi on bio iole pristojan, sa kakvom-takvom protivtežom na drugom tasu vage, u vidu ojačanih prava radnika i socijalne države. Glasam za manje zlo kad je veliko toliko da preti da usisa i poslednje necenzurisano slovo kritike i spreči makar i teoretski izbor između dva zla. Drugim rečima, hajde da prvo od divljačkog kapitalizma futrovanog nepotizmom i partijskim knjižicama stignemo do neke pristojne varijante – pa da onda vidimo kako da, što bi rekao Hajnc Ditrih, pređemo na viši stupanj istorijskog razvoja, u demokratski socijalizam 21. veka. Doduše, jeste Ditrih još pre 20 godina pisao da kapitalizam umire, samo što nije, ali kurva nešto sporo crkava.
Pomenuo sam prošle srede da u Srbiji ne možeš da budeš cinik sve i da hoćeš. Koga ne mrzi, neka pročita ovde kako sam se još u počecima Tarzanije pre tri i po godine sprdao sa stereotipima prema raznim profesionalnim grupama. E pa, što bi rekao premijer, više mi ništa nije smešno! Ova vlast je uspela da u samo par meseci proglasi hiljade advokata gramzivcima i petom kolonom, slobodne novinare tajkunskim plaćenicima, arhitekte zatucanim revizionistima koji više vole mahalu od Beograda na vodi, nastavnike alavim neradnicima što ih ionako ima previše. Po pravilu se uvek radi o nekakvim kurčevim akademskim građanima, što samo pojačava utisak da – odlično si primetio – ovu vlast zanimaju glasovi sa dna kace, onih kojima kičma puca kod privatnika za 20 hiljada i kod kojih je Pink „na broj jedan“ na daljinskom. Jedino što Vučić u životu zna jeste da čita ankete i analizira javno mnjenje, i očigledno računa da kod svojih treba da produbi zavist prema ovim privilegovanima što se bune. A zavist je čudo, ljudi su nekad spremni da zaborave septičku u kojoj žive samo ako neko drugi živi u još dubljoj.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]MOŽDA SMO JADNI AL BAR NISMO BUGARI LOL[/typography]
Dok sam pisao neki od prethodnih pasusa, na jugu Francuske je pao avion sa 150 ljudi. Nemci mahom, bili do Barselone, da im dupe vidi put. Jebem ti život. I ne znam da li sam uopšte normalan, ali u ovom trenutku me jako nervira činjenica da RTS na svom sajtu ima tu vest, ali da je drži sa strane jer je za naš javni sevis važnije što je 16. godišnjica bombardovanja dala Tomi Nikoliću povod da se ponovo izlupeta. Zabrinjava kada novinari ne znaju da razdvoje pravu vest od insceniranih pseudo-događaja, ali još više zabrinjava kada znaju, ali se po službenoj dužnosti prave ludi. Ne znam za tebe, ali ja kad vidim kako naši državnici smerno polažu vence po spomen-obeležjima gotovo da zaboravim koliko su i sami krivi za bombardovanje – da se razumemo, krivi što je bombardovanja bilo, a ne što su u njemu ubijani civili. A evo, već sam zaboravio da je pre dve nedelje na Dedinju bio Toni Bler, onaj klempavi što je 1999. napaljeno držao džojstik. I da su mu ovdašnji politikanti lizali anus dok ih je podučavao kako da veliko ništa zaviju u šarenu mašnu i prodaju kao nešto.
Ariel utorak 13:29
To je i poenta, da pod stalnim bombardovanjem novim glupostima, vestima, pseudo-događajima, zaboravimo šta je bilo. A ako ne znamo šta je bilo, ne možemo ni da povežemo stvari i donesemo zaključke, onesposobljeni smo za ono što čini osnovu mišljenja. Što bi sasvim odgovaralo vlastima, ne samo ovim, nego bilo kojim. Zato ostaje na nama koji smo taman dovoljno opsesivno-kompulsivni ili kako će neko u komentarima pre reći, koji smo zadrti smarači, da uporno verglamo istu priču. Žižek, ironijski zapravo govoreći o samom sebi, kaže da se autentični radikal prepoznaje baš po tome što stalno ponavlja istu poruku, jer time se najbolje dokazuje da u nju veruje kao u istinu – tako prenosi uverenje o toj istinitosti ne samo sadržinom, nego i formom tj. kontekstom. Drugim rečima, ako dovoljno ponavljam da je sve do kapitalizma, neki će reći “ae odjebi više” ali neki drugi će reći “majku mu, možda ima tu nečega”. To vidim kao moj mali doprinos na putu ka boljem društvu, koje, kako stvari stoje, teško da će se dogoditi onako kako je Ditrih zamišljao. Naravno, sve to bih rekao da važi pre svega za te neke “razvijene” zemlje… Ovde kod nas pitaj kurca šta će biti, može ovako bezidejno da se taljiga dok Srbi lagano ne izumru za otprilike 100 godina, a može i da bude krvi koliko iduće godine, što opet ne mora da znači da će se posle toga stvari promeniti na bolje. Možda nam na vlast dođu Dveri.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ili još gore, Bogoljub Karić bez brkova.[/typography]
Ox utorak 16:18
Političarima uvek koristi kada javnost ima hroničnu amneziju, te se trude da je pospeše. U Srbiji su toliko uspešni da se tek poneko seća ko je i šta je uopšte taj naš premijer. Imam stoga jednu prigodnu pričicu baš na ovaj utorak, godišnjicu onog dana kad smo čuli zavijanje sirene i glas Avrama Izraela na Studiju B. Tada je naime Vučić prvi put osvojio taj gradski radio i televiziju – njegovi ušli sa teškim kalibrom i doneli zvanični vokabular gde je recimo bilo zacrtano da se ne kaže NATO nego „zločinački agresor“ i tako dalje. To je svojom rukom pisao tada jedva 29-godišnji Vučko i to je bio za novinare zakon. Pre nekog vremena je isti čovek u drugačijem ruhu ponovo zauzeo Studio B i načinio ga perjanicom svog političkog marketinga. Novoustoličena direktorka toliko pohotno liže Premijerov čmar da je od svojih novinara recimo tražila da onog nesrećnog Sarapu u vestima denunciraju kao alkoholičara – eto, to nećete pročitati u novinama, ali tako je bilo. Sarapa je onda utopio tugu na Pinku, ali nije u tome poenta, on je vazda šarlatan i bio. Poenta je da je zaboravnost dovela do toga da se jedan čitav medij – koji je samo paradni primer za sve medije – šlihta čoveku protiv kojeg se borio u svojim najsvetlijim trenucima. I koji je debelo prešao granicu nakon koje etički više nije moguće reći „hej ljudi, ja sam malo razmislio i sad sam drugačiji“. Nemam ništa protiv promena, ali takvi neka se menjaju u svoja četiri zida. I tu bi pomoglo radikalno ponavljanje o kojem govoriš. Bez toga će se desiti da završimo kao zlatne ribice, one su baš kratkog pamćenja. Utekne nekako od ajkule, ali posle četiri sekunde bezbrižno izađe iz skloništa i čeljust je tu. A ajkulu ne možeš da kriviš što je ajkula.
