Prepiska sredom: Zvezda, Partizan i kapitalizam
Ariel ponedeljak 2:29
Rutavi moj O,
Ako želiš da se Srbi popičkaraju, ubaci im loptu za basket, da parafraziram stari rasistički, pa zato i smešni vic. Ja sam, budući nepravi Srbin po tumačenju Njegove svetosti Pavla pošto jelte nisam pravoslavac, prilično imun na uzavrelu atmosferu povodom košarkaškog okršaja večitih rivala stvorenih od strane države da narodu obezbede dozu preko potrebnog eskapizma tokom godina trnovitog puta ka komunizmu. Meni je to, da proste navijači, prilično isti kurac. Ali, evo, u duhu kritičkog promišljanja i introspekcije što je verovatno jedina korist od ove prepiske, nazočan sam da se upitam – da li je to tačno?
Čuo sam sve argumente zašto je drugačije stanje (makar u basketu) od kada je Vučić na vlasti, zašto su jedni državni projekat a drugi gospoda i avangarda, brate sećaš se, umeli su da nam ti vrcavi dueli kolega sa Tarzanije zapuše grupni fejzbuk čet koji nam je zamena za redakciju u ovoj opštoj besparici od kad je Kongres smanjio budžet za CIJU. I najgore od svega je što je nemoguće pristupiti razgovoru s iskrenim navijačima s nekakve nepristrasne pozicije. Jedni jebu mater vučićevsku ako se usudiš da kažeš da je Vujoševićevo ponašanje kraj terena za neku sankciju, drugi te optužuju za ustaštvo ako pomeneš da je Zvezda u basketu sada više iskeširana, a paradoksalno obe strane se slažu sa tim da su oba fudbalska kluba lagano otišla u kurac kao i sve što ima veze s državom u poslednjih 20 godina i postala dip stejt mafijaške ispostave za pranje novca i bogaćenje pojedinaca dilovanjem igrača, poslovnog prostora i heroina – ali ipak i dalje brate NAŠI SU BOLJI!
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]a ustwari je to jedna welika ljubaw [/typography]
Mislim, poteže se tu paralela sa starom i tačnom tezom da odbijanje učestvovanja u političkom procesu, često sprovođeno pod krilaticom „svi su oni isti“, naročito u usranoj tranzicionoj korpumpiranoj partokratskoj Srbiji, zapravo znači svrstavanje sa pozicijama moći. U ovom basket slučaju, Zvezde. Ali pričamo o sportu a ne o društvu uopšte, i ma koliko jedan klub imao neku veću „moć“ (što je pičkinski način da se kaže „pare“), ma koliko neosporno postojala određena političnost sporta i ma koliko svojim delovanjem relevantna bila „navijačka“ kultura za neke društvene aspekte, nije jebote rivalitet dva kluba ono što definiše društvo niti značajno utiče na njega, čak ni na ovo naše. Samim tim je odbijanje mogućnosti neutralnosti slepačko, jer nisu ulozi isti, pa mogu i da budem nesvrstan. Ali, ako toliko ljudi oko mene dozvoljava da biva definisano klubom za koji navijaju, onda je možda ipak sve to važno za društvo, a ja sam slepac? Ajde, grobare, da te čujem.
Ox ponedeljak 15:10
Latentni moj A,
Nisi ti neutralan, ti si u sport žestoko neupućen (što je u redu), za njega nezainteresovan (što je u redu), a kojekude ga i malko prezireš kao kakvu kosku cinično dobačenu plebsu da glođe i otima se jer ionako nema šta da jede (što nije u redu). Koliko je sport bitan ili nebitan (te i osećaj vezanosti za neki klub) nije ispravno pitanje, ili je makar jako neprecizno jer zadire u neobjašnjive emocije i sklonosti svakog od nas. Ti si recimo, kada je umro Tusta, napisao divan tekst o njemu i KUD Idijotima – bez cinizma kažem divan, tad si me rasplakao. Ali, vidiš, ja do tog teksta nisam znao ni ko je Tusta, za KUD sam načuo samo što sam mislio da se zovu upitno „Kud Idijoti?“ i bio sam ubeđen da je to neki bendić iz Vojvodine. Jesam li moron? Nisam, samo me ne zanima muzika toliko i na taj način. A ti si prilično zagriženi fan, takoreći huligan KUD Idijota. Da te parafraziram: …ma koliko neosporno postojala određena političnost muzike i ma koliko svojim delovanjem bila relevantna „muzička“ kultura za neke društvene aspekte, nije jebote rivalitet dva benda ono što definiše društvo…
I da sad dođemo do bitne razlike: da, u pravu si, u nas je veća verovatnoća da ti neko štanglom otvori lobanju ako počnete raspravu o sportu (navijaštvu) nego kada biste se pičkarali o muzici. Na internetu to dovodi do izliva takvih virtuelnih fekalija da je Drletov tekst brutalno popljuvan u komentarima, a čovek izvređan sa svih strana. Ja sam, kao zagriženi (pre svega košarkaški) Grobar (da, bio sam u Bersiju 2010.) čitao taj tekst tri puta i nisam mogao da mu nađem nijednu zamerku – uostalom, iz poslednje dve tekme se videlo koliko je tekst pogođen. Ali to nas dovodi do treće stvari koju si takođe detektovao: kod navijaštva čak i puke istine ne mogu da se prihvate. Recimo: Franjo Tuđman je bio predsednik Partizana. Ili: KK Crvena Zvezda Beograd je zapravo preimenovani FMP. Ili da Zvezda ove godine za naše uslove pliva u kešu, zbog čega ima para za pravog crnca (što bi rekao Zapata, Zvezda ima geto-crnce, a Partizan Diskaveri čenl-crnce), zbog čega je i pobedila, a što opet nema nikakve veze sa činjenicom da je Saša Pavlović ispao neopevana seljačina.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]jer od seljačine koja provocira uvek je gora seljačina koja se pali na provokacije[/typography]
Evo me kod četvrte stvari i njome završavam: uvek sam se grozio potpune i bezrezervne identifikacije sa nečim – bilo čim. Grobar ili Ciganin koji se druži samo sa navijačima istog kluba, recimo. Panker spreman da se ne kupa da ne uništi čirokanu i šeta onako smešno obučen samo sa sebi sličnima, te da mrzi metalce i narodnjake. Jehovini svedoci i drugi religiozni fanatici. Gejmeri nolajferi (znam jednog što je batalio školu da bi išao po svetskim takmičenjima u Kanteru, ali izgleda se nije opario od toga). Isključivost je sranje. Ali to je not to be confused sa navijačkom „kulturom mržnje“ i podjebavanja, ako me razumeš. Naime, ja mrzim Zvezdu. Ali ne mrzim pojedinačne Cigane, osim ako su mnogo glupi i isključivi i/ili ako se zovu A. Vučić.
Ariel utorak 3:49
Mislim da si uglavnom u pravu, samo si u onoj paraleli s muzikom malo promašio temu, pre svega zato što muzika nema toliko jak “plemenski” potencijal, buduću da je umetnost, a ne borba, kao sport. U svakom slučaju, ja lično sam podele po bendovima, muzičkim stilovima i splavovima odavno prerastao. Jebiga, pucanje obaveza u venu života ne ostavlja vremena za bezbrižno upražnjavanje emotivnih investicija kao što je gledanje Liverpula ili preslušavanje novog albuma Tula, ako ikad izađe. Mogu samo da zavidim klincima koji imaju luksuz vremena na raspolaganju, ali me odavno boli kurac da prezirem nekoga zbog njegovih iracionalnih uverenja – jer svi ih imamo i tu nam nema pomoći. I tako treba da bude. Makar dok se ne daunloudujemo u memorije kvantnih računara pa se malo podesimo da nam sve bude do jaja do večnosti, o čemu bismo isto mogli da pričamo.
Ipak, ta iracionalna uverenja su, na kraju krajeva, ono što za mnoge čini savremeni život vrednim življenja, malo obojenim i uzbudljivim. Zato kapiram navijanje, odanost, ludilo, opijenost kada kreneš sa još par hiljada istih takvih manijaka kao ti da pevaš OOOO SAN LORENCO ili šta već. Malo šta drugo danas može to da ti pruži. Ali, naše pitanje dovedeno do logičnog ekstrema je – zašto ljudi budu isključivi, zašto određena iracionalna uverenja prigrljuju toliko da im postaju najvažnija za identitet? Čini mi se da svi to prolazimo, ali većini nas, kako bivamo usisani u mašinu, te mladalačke identitete isključivo definisane kroz sport, muziku ili ideološko uverenje polako zamenjuje jedan – profesionalni identitet. Ja sam novinar. Ja sam lekar. Ja sam žandarm. I obezbeđenje Blejvoča. I Fristajlera. Kapiraš.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]vi ste profesori što vas čini boljim od svih koji recimo nisu profesori[/typography]
Rekao bih da je to jedna od najvećih obmana kapitalizma, prc ako si mislio da ćemo proći bez toga, nisi čitao, lepo sam napisao u nekoj od ranijih prepiski da ću to stalno da ponavljam ko besan. Kapitalizam se pokazao kao toliko uspešan ne jer se zasniva na pohlepi kao nekoj opšteljudskoj osobini, nego zato što se tako dobro uklapa u nasušnu nam potrebu za identitetom, da znamo ko smo i šta smo u ovom svetu, jer ipak svako od nas igra glavnu ulogu u njemu. A pošto si ono na šta trošiš vreme, onda je normativ postao identitet “bavljenja poslom”, privređivanja, doprinošenja kroz rad koji jelte oslobađa, samo što odavno ne služi da bi ulovio ili uzgajio ranu i imao gde da spavaš, nego je sada to metastaziralo tako da većina daje svoje vreme i telo da bi manjina ladila muda i ubirala kajmak.
Tako se po prirodi izrazito kapitalistički princip “rada kao vrednosti po sebi” usađuje u samu strukturu stvarnosti, gnezdeći se duboko u našoj ličnosti, sakriven iza privida “da se raditi mora” i “da tako svet funkcioniše”. I tome nemaš gde uteći jer kada pogledaš, svi ovi drugi, buntovnički, mladalački identiteti su takođe prožeti njime, skoro sve to je nekom posao i nekom profit. I Zvezda i Partizan i Tul i Blejvoč. Zato mi je sve to u suštini isti kurac, zabava puka u kojoj mogu da uživam a i ne moram. Zato što nisu bili to sam i voleo KUD Idijote.
Ox utorak 14:18
Opet moramo o kapitalizmu, a? Onda da razdvojimo neke stvari – da, sport je mnogima profit, i to masan, pitajte Mesija, Ronalda ili Blatera. Ali profesionalni sport je šoubiznis, pod čime podrazumevam delatnosti bez direktnog društvenog značaja. Recimo uređivanje livade na kojoj svako može da juri za loptom je javni interes – prvoligaško loptanje nije, dečiji hor je javni interes – Lejdi Gaga nije, i tako dalje. Taj šoubiznis je valjda jedini deo kapitalizma koji ne bih rušio jer su stvari u njemu plakativno jasne – ako hoćeš da uđeš na Alijanc arenu da gledaš Bajernove milionere kako šutaju loptu protiv Barseloninih milionera, to košta toliko i toliko. Ako hoćeš da platiš kartu da sa 70 metara razdaljine nazireš Cecinu sisu dok urla NISAM ZNALA DA SI TAKVA KUKAVICA, onda platiš. Ako te to zanima i imaš novce – sjajno. Ali da je moranje – nije.
Moranje je da kupiš hleba i parizer i lopovima platiš infostan. A to što više ljudi gladuje nego što je sito, što se više keša namlati obrtanjem po berzi nego radom, to jeste srž kapitalizma. Došao si na trag krucijalnog: jedina šansa kapitalizma da se zamaskira kao sistem bez ozbiljne alternative i, uopšte, da preživi u ovom alavom obliku jeste da većini ljudi u takozvanom razvijenom svetu podeli dovoljno mrvica da imaju da jedu, da se prepuste povremenim izlivima besmislenog konzumerizma (u Nemačkoj, boktejebo, odeća i obuća se bacaju/poklanjaju posle 2,7 nošenja u proseku!) i da mogu da se zabave – recimo baš na Alijanc areni i koncertu Lejdi Gage. Modifikovana varijanta hleba i igara. Nije bez značaja ni ono što sam napisao gore – ovi koji veruju da su se „snašli“ u kapitalizmu, da nisu „gubitnici tranzicije“ lepo vide da ima i ljudi kojima je gore što ih podsvesno gura ka geslu: „Radi i ne pitaj ništa.“
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]dok neko ne prezupči i ne pobije govna[/typography]
Pa ni to nije dovoljno i tu smo već kod tvog predstavljanja rada „kao vrednosti po sebi“. Gledam sve te japijevske face što čilo jurcaju sa zelenim kravatama, u biznis suknjama i obaveznom coffee to go, te stalne posetioce business meetinga, team buildinga, brain storminga, sa njima je mučno i razgovarati jer imaju uho samo za svoj posao (što nije sinonim za „rad“) i zaokupljeni su time kako će drugima što bolje demonstrirati koliko im je stalo do svog poziva i kako slede jedino korporativnu religiju. Taj koji je oduševljen što ima priliku da pomogne svom poslodavcu i što mu je taj isti poslodavac tako moderno postavio mašinu za filter-kafu i stoni fudbal u hodnik – taj je i zaboravio da je smisao rada nekakav proizvod, te da radnik za to bude plaćen. Takav je prva žrtva kapitalizma, a onda postaje njegov zombi i verni glasač. I taj naravno ne sluša KUD Idijote, a nadam se i da ne navija za Partizan.
I sad ne znam kakve veze ovaj kraj prepiske ima sa njenim početkom i zašto si me opet odvukao negde levo, ali bih u svakom slučaju izjavio za novine da je Zvezda kurva.
