Preporuka: Ross Kemp on Gangs

Dokumentarna emisija Skaj keca Ross Kemp on Gangs, emitovana je od 2006. do 2008. i kod nas je, kolko se sećam, prevedena kao Ros Kemp o bandama što, iako je jedini mogući prevod, jednostavno se ne čini kao pravi i potpuno precizan. Reč banda asocira na nešto dezorganizovano, razbucano, nepredvidivo, na nekakvu klasičnu hajdučiju i divljanje. Kad je neko bandit, mene to pre svega podseća na nekog mangupa koji ide i otima babama novčanike s penzijom i cegere s kelerabom ili eventualno pljačka menjačnice pištoljem na vodu. Iako je sve to svakako deo sveta sa kojim Ros Kemp druguje u dokumentarcu, on je i mnogo više od toga. Banda u Kolumbiji, Salvadoru ili na Jamajci jednostavno nije isto što je banda kod nas, jer je na ovim mestima ta priča daleko rasprostranjenija, svakodnevnija, ozbiljnija, prirodnija i razuzdanija.

Kemp pravi emisiju pre svega o ljudima s ulice, talogu prašine sa margine koji uprkos svojoj neverovatnoj brojnosti i prisustvu, u medijima ne dobija svoj prostor izvan stranica crne hronike, u kojima se taksativno nabrajaju njihova nedela i kazne koje dobijaju za njih. Jer klasično novinarsko govno, koje je na studijama žurnalistike naučilo samo da podešava margine, zatvoreno je u svoj dosadni beli srednjoklasni glasam-za-umerenu-desnicu-jer-ne-volim-cigane svet i dobilo je svoj posao na televiziji jer zna da izgovori deset besmislenih reči u sekundi ili u novinama jer mu ćaća zna portira. Takav radnik u medijima ne može imati kritičkiji osvrt na problem organizovanog uličnog kriminala od “pusti govna da se pobiju međusobno”, niti mu je u bilo kakvom interesu da se time bavi, a i što bi kad je uvek lakše u emisiju pozvati Đokovića i pitati ga da li munjeviti napredak njegovog drop šota prošle sezone ima neke veze sa novom frizurom njegovog kera.

Otud ova emisija ima još veći značaj, jer je retkost, a bavi se jednom jezivo rasprostranjenom i, u pojedinim delovima sveta, potpuno normalnom i svakodnevnom pričom. Kemp kao voditelj ima svoje dobre i loše strane. Ono što je dobro jeste da zaključci njegove emisije nikad nisu “strpaj govna u zatvor” i “bože kako prljav čovek” već uspeva da skapira i da se osvrne na širu sliku, kao i da razmišlja o ljudima s kojima priča kao o ljudima a ne kao o smeću i otpadu. Ono što je loše jeste to što zaključci koje donosi, iako nisu suviše pojednostavljeni, ponekad jesu predramatični i prepatetični, ali jasno mi je da je ovo emisija za široku publiku i da ako se ne potrudiš da malo ugodiš  masi koja to gleda nikad nećeš ni dobiti pare za takvu emisiju – ako ništa, i on deluje kao da se trudi da predramatične izjave drži na minimumu i ne preteruje s njima.

Ponekad je takođe previše upadljivo i podilaženje ljudima s kojima priča, ali na ovom ne mogu da mu zamerim jer je jasno da ne možeš reći naoružanom čoveku u San Salvadoru, u srcu teritorije najveće bande na svetu “jebote koja si pička, ladno si silovo ženu”, jer emisija ne bi baš dugo potrajala. Naprotiv, Rosu svaka čast na mudima koja ima da uopšte radi to što radi – kada čovek bez pratnje ide kilometrima van civilizacije na tajnu lokaciju da se sretne sa oficirom kolumbijskih paravojnih formacija  koji u lancu komande ispod sebe ima 400 naoružanih ludaka, znajući da se na primer dve trećine svih kidnapovanja na svetu (!) od 1992 do 1999 desilo upravo u Kolumbiji to su, jebiga, muda.

Dokumentarac ima dva baš ozbiljna kvaliteta: prvi, to što je autentičan. Ljudi koji su intervjuisani su autentični banditi, gangsteri, razbojnici, zovi to kako hoćeš, koji žive kriminalni život, i to ne onako kako ga živi tvoj lerdi Borko koji proda 3 paketa lošeg šiptara dnevno ili burazerov drugar iz osnovne koji džepari u gradskom prevozu. Ros ide i priča sa ljudima koji spavaju sa kalašnjikovim, izbadaju čuvare u zatvorima, bacaju bombe na tinejdžere ili na nedeljnoj bazi prebijaju na smrt moskovske Jermene. Lica, govor i tok misli ovih ljudi su autentično kriminalni, o čemu svedoči na primer ovaj klip iz Belizea nakon kojeg svako “e a u mom kraju jednom upucali nekog lika što ga znam” gengsta rep proseravanje zvuči smešno, dosadno i neubedljivo.

Drugi kvalitet je sjajan izbor lokacija i šarenilo proisteklo iz tog izbora. Dokumentarac je sniman na 6 kontinenata – od bandi u Istočnom Timoru koje se ubijaju otrovnim strelama, preko ruskih i poljskih neo-nacista pa sve do kripsa i bladsa u Sent Luisu i 15-godišnjaka s automatima u Riju. Prikazuje bande na svim nivoima organizacije, u potpuno različitim kulturama, sa različitim pozadinama, razlozima i pričama. Vrlo retko ide među ljude na visokim pozicijama koji sede u foteljama iza cele priče i prikupljaju kajmak, politički i finansijski, ali ne zato što ne želi, već zato što je do tih ljudi nemoguće doći. Zato se dokumentarac najčešće drži uličnih vojnika i poručnika sa autentičnim ulično-gangsterskim iskustvom, koji rade to što rade uglavnom ili iz egzistencijalnih pobuda ili prosto jer kod njih to tako ide, bez nekog velikog razrađenog plana iza svega toga, jednostavno borba od danas do sutra za život, teritoriju, novac i, naravno, moć, ali moć koja se ne ogleda u nekakvom političkom uticaju već isključivo u uličnom statusu i reputaciji.

To je upravo ono što je zajedničko svim bandama s kojima Kemp priča – ne to da su pritisnuti da uđu u bandu, jer ne tvrde svi oni da su ušli u bandu pod nekim otvorenim pritiskom. Ipak, ono što je zajedničko jeste da se to radi iz ugroženosti – socijalne, ekonomske, životne, i da iako ulazak u bandu nije bio jedini izbor, bio je jedini logičan izbor. Gangstera, naravno, stvara kombinacija okoline i karaktera, ali kada je tvoj kvart, veličine četiri fudbalska igrališta, u ratu (bukvalno, ratu, otvorenom ratu u kom se puca automatima praktično na dnevnoj bazi) sa tri od četiri kvarta koji ga okružuju, ne čini se baš da postoji karakter koji će imati snage ili interesa da nadvlada okolinu iz koje izrasta. Ros Kemp i njegova ekipa snimaju upravo ovakve ljude i puštaju ih da ispričaju tone ulične mudrosti i pokažu običnom zapadnom čoveku srednje klase koji pije čaj pred laptopom svu surovost života koji vode, na potpuno iskren i neposredan način, uglavnom totalno nesvesni uzroka takvog života i činjenice da su najčešće samo instrument, samo igračka za ozbiljne igrače koji sede u skupštinskim i direktorskim foteljama i koji dolaze iz potpuno drukčijeg miljea. Drugim rečima, Ross Kemp on Gangs prikazuje život, onakav kakav jeste.