Preporuka: Stranger things
Dvadeset godina je prošlo otkako sam pročitao Dečake Pavlove ulice, najbolju od svih onih sjajnih dečjih knjiga gde su glavni protagonisti klinci rastrzani između neodraslih bioloških funkcija koje ih sputavaju i odraslih odluka koje moraju da donesu kako bi se izborili sa problemima koji ih okružuju. Progutavši za 24h osam epizoda nove Netflixove serije Stranger things, doživeo sam samo takve flešbekove i otkrio crvotočinu ka sopstvenoj prošlosti.
U ovom uratku braće Duffer ima svega onoga što ste oduvek voleli – serija je (kako je čitav internet primetio) neverovatan kombo naracije Kinga, kreacije ranog Spilberga sa gomilom referenci na apsolutno svaki kultni horor osamdesetih. U nekoj američkoj zapizdini (dobro Indijani), gde jelte vlada „filozofija palanke“ a meštani žive svoje učmale živote obremenjene teškom prošlošću ili nevoljnošću da išta promene, žive četiri klinca u koje se zaljubiš na prvi pogled. Jer su pametni. Jer su gikovi. Jer igraju Dungeons and dragons. Jer i pored toga što su carevi prave gluposti sosptvene klincima njihovog uzrasta. Jer su različitih karaktera i non stop se svađaju a opet su megakul kad zagusti. Jer imaju nastavnika, mešavinu Voltera Vajta i Neda Flendersa, koji im objasni teoriju struna i prolaz u paralelni univerzum a oni ukapiraju. Jer shvataju šta znači prijateljstvo, porodica i ljubav.
Zaplet počinje kad jednog od klinaca kidnapuje demigorgon i odvuče u misteriozni paralelni svet. Otkud demigorgon? Pa naravno od tajnog programa vlade za borbu protiv Sovjeta koji je malo pošao naopako i nekim čudom su se aveti paralelnog univerzuma isprepletale sa stvarnim svetom. Ceo gradić se daje u poteru za dečakom a njegova keva (koju sjajno igra eks kleptomanka i carica Vinona Rajder) je jedina ubeđena da je njen drugi sin živ čak i kad se svi pomire sa tužnom istinom. Dok ona nađe neobičan način da komunicira sa sinom, klinci svojim gikovskim metodama biju svoju bitku, lokalni šerif koji je i sam izgubio dete u prošlosti ratuje sa svojim demonima i dolazi do otkrića velike tajne.
Da ne bih otrivao dalje zaplete kojih je zaista pregršt, ovde ću da stanem. Stranger things je mnogo više od horor serije i zaista nema gluposti karakterističnih za žanr, tj kliše „hajde da se razdvojimo pa će neko od nas da upadne u sranje“ se desio samo jednom a i tad je itekako imalo smisla. Za 6 sati to je za „svaka čast“. Likovi se baš lepo razvijaju, pa čak i prelazi u karakterima par kompleksinijih likova su urađeni sasvim solidno jer vremena itekako ima, a to u horor filmu bude bulja 1/1.
E da, osim kul gikovske dece, ima još dece. Tu su njihovi vršnjaci antidoti – klasični buzdovani pritom naravno nasilni, pa onda nešto starija buzdovanska ekipa koja pije pivo i jebe se i naravno nasilna je i… tu je jedna devojčica koja se zove Eleven koja dominira nestvarnom glumom iako je izgovorila maks 50 reči za osam epizoda (25 su da i ne).
Na kraju osme epizode biće jasnije zašto sam uzeo Dečake Pavlove ulice kao referencu za Stranger things. Pustiš Clash – Should I stay or should I go. Legneš na pod. Probaš da ne plačeš. Plačeš ko kiša. Ili još bolje, pustiš produženu verziju muzike iz špice.
