Privatni vs državni posao
Ako imaš između 20 i 35 godina, onda zasigurno imaš matorce vaspitavane po samo jednoj vrhovnoj mantri – posao u državnoj službi je jedini pravi posao, sve ostalo je sviranje kurcu. Takođe, zasigurno znaš koliko će te čudno roditelji, familija i svi njihovi prijatelji ispisnici gledati kad im pričaš kako eto ti nešto radiš part tajm, frilensuješ iz šlafroka i patofni; sve i da zaradiš pet puta više od njih, i dalje si ti nesiguran, sutra moš na ulici da završiš a njih, sinko moj, štiti tvrdokorno radničko pravo, zelena radna knjižica, pet sindikata u koje su učlanjeni i štošta još.
Naravno, situacija može da bude i mnogo gora, ako recimo šljakaš za privatnika koji je tako, na svoju ruku, što bi se reklo, voli da te zove vikendom u tri ujutru da pita “šta je s onom robom, mora neko da nadgleda istovar, ja sam skokno do Budimpešte malo u banjski turizam, aj ti pliz, daću ti slobodan dan”. I ne da ti slobodan dan, đubre raspalo, zaboravio ga čim je prekinuo vezu. Ok, nije ni ozbiljno mislio. A ti prihvatio, šta ćeš, mora da se zaradi hleb i jogurt. Dok ti tako rmbačiš ni za čije babe zdravlje, ćale te gleda prezrivo kao da si leprozan i pita se šta mu je trebalo da napravi sina koji je nesposoban da nađe posao u državnoj službi.
