Prvomajski uradak

Dobro jutro, Srbine, sine, oče, brate, komšo, rođo, druže moj dobri, jesi poranio, nego šta, valja praznik obeležiti kako dolikuje. Evo i mi smo poranili specijalno da objavimo ovaj tekst i zauzmemo prostor na internetu napisavši nešto prigodno za Prvi maj, isto kao što si i ti poranio malko, toliko da si došao jebem te luda čitav dan ranije da zauzmeš busiju na onoj pečurkici u Košutnjaku što tačno ima livadu na padini pa da možeš ko čovek da gledaš ko dolazi i prolazi kolima, a dobro majku mu dođe i to što ima baš dosta drveća tu pored jer jebiga sad, pošto ne živiš u Bangladešu ma koliko ekonomski indikatori delovali tako, ipak je noć i dalje krajem aprila 10 do 15 stepeni pa se valja malo ogrejati vatricom nekom, a i vala donelo se mesine dovoljno da može da se snimi Ponoćni mesni voz 2: Rakovica-Novi Beograd, pa bi moglo po koje drvce da se secne i da se roštilj oplemeni aromom hrasta lužnjaka.

Zastava je, priznaćemo, detalj koji uvezuje celu postavku

A i šta sad drvo, drvo ko drvo glupo ko kurac, samo stoji tu i tvrdo je svo kao nešto, pa može poneko drvce valjda i da padne na polju borbe za prava radnika, kada su već toliki ljudi pali na tom polju, verujući u neku ideju o slobodi i pravednijem životu, životu u kome čovek može da makar ponekad ode u park, koji je nekad bio rezervisan za knezove, a sada je brate nominalno svačiji dakle i njegov i poseče drvo koje je sada makar nominalno svačije dakle i njegovo i zapali malo vatru i najede se posle ko čovek termički obrađenog mesa, tog neizbrisivo nam u genom utkanog simbola dobrog života, života vlastele ili makar vlastelice čiji su nekad bili parkovi i opet ćeee i opet ćeee, a ne usranog životarenja sužnja i ljudskog soca koji se hrani repom i kupusom i šefu ne sme da kaže da jede govna kada ovaj krene da se dere na njega jer se njegov šef drao na njega jer se njegov šef drao na njega jer se njegovom šefu malo dralo na nekog.

To je Prvi maj postao, a mi kažemo: i neka je, jer očigledno imamo tačno onakve prvomajske praznike kakvi nam trebaju. Činjenica je to skoro biloška, a sigurno uslovljena generacijama tradicije i teškog rada da bi se preživelo dovoljno da se izrodi sledeće pokolenje istih takvih sebara: svima nam treba trenutak oduška, a najbolje u prolećno vreme, kada život naokolo buja i podseća te na to da postoji ceo taj neki život koji propuštaš oćutkujući šefu i ponavljajući istu dnevnu rutinu kao pozadinski lik u video igri. Paganski kmet je imao mnogo više slobodnog vremena od tebe, kapitalistički kmete, jer mu je posao bio najčešće sezonalan, pa je opet slavio prvi maj, prvi dan leta, Beltejn, Valpurgijsku noć, ma sve kao da sutra mora ujutro da oblači pelenu pa u fabriku na šiht kod žutog čoveka što ti pije vodu s Morave i serum iz krvi. Što je on bolji od tebe, hehe smrdljivi kmet glupi, umro od slinavke i šapa u 28. godini.

Ovakav prvomajski uranak kakav se zapatio poslednjih desetak godina je samo formalno sve rastočeniji i razulareniji, a suštinski isto što je i uvek bio: karneval običnog sveta, što znači proslava onih koji žive od svog, a ne od tuđeg rada ili od rente. Verovatno je igra slučaja što je Federacija Organizovanih Sindikata Sjedinjenih Država i Kanade 1884. godine postavila 1. maj 1886. kao konačni rok za uvođenje osmočasovne radne nedelje. Manje je čudno što su, kada se to naravno nije desilo jer silu boli kurac da popusti dok joj se ne suprotstaviš, tog 1. maja organizovane demonstracije u kojima su ljudi poginuli, doduše tek 3 dana kasnije, ali nekako je simbolično da se posle toga uhvatimo za obeležavanje 1. maja, datuma od koga ili zbog koga je sve počelo. A sigurno nije slučajno što je taj praznik tako lako prihvaćen i prigrljen od strane svekolikog radnog naroda, pre svega Evrope i Amerike, koji ga je oduvek ionako osećao kao svoj praznik. Kao početak novog života, boljeg života koji ne zavisi od iznajmljivanja sopstvenog tela ili vremena za nadnicu.

E sad, to što ne umeš da zamisliš bolji život od dobrog parčeta mesa na ćumuru pod zelenom granom na suncu bi mogao biti problem, ali jebiga, krivaca je tu mnogo, nisi samo ti kriv, mada nekad kao da se trudiš da uveriš u suprotno jebemumater stvarno više s tim đubretom koje ostavljaš svuda. Ali dobro, i to ide s teritorijom, jer poenta je da je Prvi maj i ovaj uranak kako ga slavimo u stvari pravi i jedini moguć karnevalski odogvor na raspad od perifernog državno posredovanog kapitalizma koji živimo. Ništa manje, ništa više.

Raduj se zato budućim prvomajskim praznicima u kojima će biti sve više naroda koji roštilja na sve ćelavijim travnatim površinama sve slabije održavanih parkova, normalno je već da zeleniša na roštilju nešto i nema pa nije toliko bitno – biće više mesa, piva, krvi i znoja i vatre od ekstremno lokalno dobavljenog ogreva, više đubreta i više razbijenih glava, više sveta koji taman ima para da par puta godišnje osere sebe i komšiluk od piva i crvenog mesa i nema za mnogo šta drugo u životu jer radi za 300 evra 300 sati mesečno. Raduj se jer nećeš imati mnogo čemu drugom da se raduješ, pošto ovo kako je krenulo neće skoro da pušta, za dve najviše tri godine. Raduj se i ako se sad zgražavaš nad bajom koji poseče i nasecka hrast pa okači iznad njega srpsku zastavu jer onda jebiga sve ok brate, hrast je pao ZA SRBIJU, raduj se tome što uopšte možeš da se zgražavaš nad saturnalijskim ponašanjem pučine grdne. Raduj se jer to u stvari znači da samo još uvek nije stiglo do tebe, a hoće, samo Vučić treba još malo da zategne, a brzo za njim će i roboti i veštačka inteligencija, na dugme koje pritiska vlasnik firme ili investicionog fonda i onda ćao i dobro plaćeni kancelarijsko moljački poslovi, nikad vas nismo ni voleli.

Raduj se što će taj AI i ti roboti makar značiti kraj ljudskom kulučenju, pa jal ćemo u sojlent grin da se našim proteinima prehrane genetski modifikovana deca jednopostotne elite, jal ćemo uvoditi neki pristojan prihod i život svima podjednako. Pa da onda slavimo Prvi maj kako dolikuje – da se oseravamo od proteina i alkohola zato što volimo a ne zato što ne znamo za bolje.