Psetopoklonici iliti kučkari
Poštujte prirodu – napravite hranilicu za ptice.
Ujedno ste postavili i švedski sto za mačke.Dalibor Davidović
Oduvek me je oduševljavala kasta psetopoklonika iliti kučkara, kako ih naš narod zove. Pošto sam odrastao u provinciji, gde su psi vezani, sa zanimanjem sam posmatrao izlapele bakutanere po beogradskim parkovima kako šetaju svoje kućne ljubimce, odenute u pletene džemperčiće i benkice. Toliko ljubavi potrošiti na običnog psa!?
Još tad me je mučilo pitanje: zašto u unutrašnjosti niko ne šeta kerove, već ih vezuju debelim lancima? Da li su svi provincijalci okrutni i nehumani? Da li sam zaostao, obzirom na to da psa držim vezanog, umesto da mu ustupim svoju toplu, mekanu fotelju?
Prolazio sam, dakle, u to vreme kroz krizu identiteta, izazvanu nedovoljno razvijenom sklonošću prema kućnim ljubimcima. Pitao sam se da li vlasnik voli pticu u kavezu, ribu u akvarijumu, psa u stanu…? Ili možda onaj ko drži ovako zarobljene životinje zapravo voli – samog sebe?
Otac je uvek gledao da spoji lepo sa korisnim, pa je bratu i meni nabavljao sledeće kućne ljubimce: jagnje, prase, šarana, slatko malo pilence… Čim ljubimac poraste, ćale ga prikolje, pa na ražanj. Tako sam još u ranoj mladosti povukao izvesne frustracije i komplekse.
Onomad smo imali goste iz Švajcarske na porodičnom pikniku: dvojicu klinaca rođenih i odraslih u Cirihu u pratnji mame i tate. Premda su naše gore list, malci, kadgod dođu u postojbinu, čude se srpskim običajima. Tako, naprimer, vide oni mog oca kako čereči malo, slatko jagnje, pa ga pitaju:
– Čiko, čiko, zašto je umrla mala jaga? Šta ćete sada sa njom? Hoćete li je sahraniti?
Ćale će na to, onako krvav:
– Ma jok, bre, sad ćemo mi njega na ražanj!
Mali gastarbajteri se istraumirali, nisu mogli da spavaju tri dana. Propao im kompletan izlet. Majka morala da im pravi sendviče sa salamom, dok smo se mi davili vrućom jagnjetinom i hladnim pivom. Nudimo goste pečenjem, ali oni ni da čuju:
– Kako da ga jedemo? Zamišljamo malu jagu dok skakuće po proplanku.
– Pa, šta vi jedete tamo u Švajcarskoj? – pitam ja između dva zalogaja.
– Drugo je tamo – odgovaraju mi ljubitelji prirode. – Tamo je meso iz supermarketa, zapakovano, ne vidiš da je nekad bilo živo! Nema oči!
Tek tad sam zapravo video koliko je moj emotivni sklop načet traumama iz mladosti i koliki sam, u stvari, varvarin.
Od rane mladosti imam jednu pomalo sumanutu opsesiju: kadgod upoznam nekog čoveka, odmah počnem da razmišljam na koju mi životinju liči. Zvuči neverovatno, ali svaki čovek liči na neku životinju. Tako, naprimer, prvi komšija je vepar, drugi som, zatim slede noj, lisica, gnu… Tetka mi je sova, teča puž, stric i strina – par zaljubljenih pingvina. Ćale i keva su miš i slonica. Devojka mi je sijamska mačka. Ja sam po nekima polarni medved, dok drugi tvrde da sam tipični šareni paun…
Ako mi ne verujete, pogledajte malo pažljivije oko sebe. Probajte efikasan lek protiv mizantropije: kad prepoznate životinje u ljudima – razumećete, kad prepoznate životinju u sebi – shvatićete! Ili, što bi rekao Savo Martinović: „Upoznaj samog sebe, i shvatićeš besmisao fraze: Čast mi je što smo se upoznali.“
Postoje, s druge strane i drastični primeri nehumanog ponašanja prema pojedinim ugroženim životinjskim vrstama. Poznat je tako primer jednog ovdašnjeg seljaka koji je uhvatio pacova u zamku, stao mu na rep, potom ga polio benzinom, kresnuo šibicu i zapalio repatog (valjda je čovek mnogo gledao Tarantinove filmove).
Planu pacovčina za sekund, pa skiči, uši para, a domaćinu srce puno, misli se: „Dosta ste i vi mene zajebavali!“ Skiči reponja, a mučitelj likuje, kad, najednom, ote se glodar, pa trk niz dvorište. Trči pacov u plamenu i pišti, a seljak trk za njim, pa udri lopatom da ga dokrajči. Beži buktinja, seljak za njom, beži pacovčina, pa pravac pod seno. Planu seno, dunu vetrić, izgori kuća…
Da zlo bude veće, za ceo slučaj preko štampe doznala i Brižit Bardo. Sad tuži nesrećnika zbog zlostavljanja ugroženih vrsta. Došla demokratija i za pacove.
Kad smo već kod Brižit Bardo, zanimljivo je kako novinari nemaju volje da spoje dve, tri vesti u jednu i tako unesu malo analitičnosti u neki problem. Pre par godina sam pročitao kako je B.B. tužila nekog čoveka koji je tukao svog psa u vlastitom dvorištu. Čovek nagrbusio na sudu. Advokati ga rastrgli kao besni psi. Platio veliku globu, propao finansijski, od muke se propio, žena ga napustila, gazda ga otpustio sa posla, naposletku, i pas pobegao…
Elem, posle par dana, u istim novinama druga vest: Brižit Bardo vodi parnicu protiv sina oko nekakve imovine! Štiti tuđe kerove, a tuži rođenog sina. „Nemo iudex in causa sua“, što bi rekli stari Latini. Ili, „trn u brvnu oka mog“, što bi rekao nepoznati pesnik s početka XXI veka.
Tu dolazimo do sledećeg pitanja: da li je tačno da ne voli ljude onaj ko ne voli životinje ili je istina da ne voli iskreno životinje onaj ko ne voli ni ljude? Psihopata, ukoliko ne može sa rodbinom, prijateljima ili komšijama, počne da maltretira životinje tako što ih obasipa „viškom ljubavi“ koju nije utrošio na ljude (usput hrani i vlastiti ego). Jadna životinja ćuti. Daš joj činiju hrane i ona zahvalno liže ruku. Ne može da iznese kontraargument, ne može da pruži dokaz, ne može da protivreči. Sa životinjom nema svađe, niti neslaganja. Tako se, recimo, desi da čovek ne govori ceo život sa dvojicom rođene braće, ali se zato odlično slaže sa dva rođena psa – avlijanera. Ko je sad tu u pravu: čovek, braća ili kerovi!?
Pre izvesnog vremena je na državnoj televiziji duhovita voditeljka napravila reportažu o sanatorijumu za ptice. Nekakva grčka nevladina organizacija za zaštitu životinja napravila u Srbiji prihvatilište za ranjene, iscrpljene i istraumirane pernate prijatelje. Građevina na nivou hotela „A“ kategorije, smeštena na periferiji grada u parku prepunom zelenila, zbrinjava ranjene ptičice, leči ih, pa potom pušta u prirodu. I sve bi to bilo lepo da vragolasta voditeljka nije prokljuvila da na svega stotinak metara dalje leži bolnica – sanatorijum u kojoj se leče teški rekonvalescenti. Onda je snimila i državnu bolnicu: opao malter, procureli radijatori, pocepani čaršavi i prazna kuhinja… Kamerman je potom fokusirao jadne ljude kako leže u pidžamama donetim od kuće, jedu hranu koju im je spremila rodbina i leče se lekovima kupljenim za vlastite pare. Na kraju reportaže zločesta voditeljka poentira:
– Mnogi od ovih bolesnika bi voleli da su ptice!
Možda je malo zlonamerno, ali činjenica je da mnogi ljudi mešaju humanizam sa ljubavlju prema životinjama. Bog je stvorio čoveka za večnost, po svom obličju, a životinje su tu tek da služe čoveku! I ne pomaže tu priča da su životinje bolje od nekih ljudi.
Milioni gladnih i bolesnih umiru svakodnevno. Pomažite ljudima, a životinje ostavite na miru. Znaju one da se brinu za sebe, a kad se posvađaju jedna drugu kunu na svom nemuštom, životinjskom jeziku:
– Dabogda ti čovek pomagao!
Tekst poslao Mikica Ilić. Moš i ti na fanpejdž.
