Psiho-eksperimenti

U stara vremena, kada su žene znale svoje mesto, a muškarci nosili po dve ili tri brade istovremeno, mučenje ljudi, dečurlije i malih životinja nije bilo rezervisano samo za psihopate i producente rijaliti emisija. Ne, tadašnji bogovi psihologije – mlade, ambiciozne nauke – zahtevali su ljudsku žrtvu, jer, pobogu, kako ćeš ustanoviti nastanak traume, ako nekoga propisno ne istraumiraš? Etički kodeks pre pedeset i više godina, bio je znatno labaviji, te su određene psihološke studije prelazile granicu brutalnosti kako bi došli do pojedinih odgovora. Svakako, dobra namera je postojala i možda su posledice doprinele sveukupnom razvoju čovečanstva, ali su korišćene metode ponekad bile dovoljno sumanute da posluže kao osnova za buduće horor filmove.

Siroma Albert

Deca su često bila meta eksperimenata, jer sa empirijske strane, faktori koji utiču na formiranje ličnosti nisu bili dovoljno istraženi. Nauka je morala saznati šta navodi detetinu da izraste u ljude koji, na primer, jedu staklo ili uživaju u muzici sestara Kovač.

Najpoznatiji primer je sigurno eksperiment na malom Albertu, devetomesečnoj bebi, koji je izvršen početkom dvadesetih godina u Merilendu. Cilj eksperimenta bio je da pokaže na koji način se može stići do emocionalnog uslovljavanja. Albertu bi pokazali igračku belog pacova, prema kojoj on, u početku, ne bi pokazivao strah. Kasnije, svaku pojavu pacova, pratio je jak zvuk udaranja čekićem u metalnu šipku. Glasni zvukovi se retko kada slažu sa omanjom decom, možda zato što se rađaju kao fanovi ambientalnog trip hopa, a ne indastrijal mjetala (nije utvrđeno), pa se tako Ali rasplakao, a verovatno su morali i pelene da mu menjaju. Potom su naučnici isti slučaj ponavljao nekoliko puta – beli pacov, pa buka. Na kraju je dete pokazivalo strah i kada bi se pojavio samo štakor, bez zvuka. Dodatno, plašio se i većine krznenih i pogotovo belih igračaka koje su mu psiholozi donosili.

Zaključak– decu je lako uplašiti. Da, i emocionalno uslovljavanje i tako to. Kako je Albert bio siroče, vraćen je u prihvatilište, tek nakon nekoliko dana boravka u bolnici, radi desenzetizacije. Dalja njegova sudbina nije u potpunosti poznata, ali su postoje pretpostavke da je, tada već Veliki Albert, otkidao glave plišanim medvedima u adolescenciji.

A što ne kao Demosten?

Međutim, Albert je soft-core, može to i gore, barem kada su deca u pitanju. Na Univerzitetu u Ajovi, krajem tridesetih godina prošlog veka, odrađen je eksperiment koji se danas popularno naziva Čudovišna studija. Istina, senzacionalistički naziv, onaj kakav bi se očekivao u Kuriru, pored teksta o kobili koja simultano doji mladunče tigra i Kineza paraplegičara. O čemu se radi? Iz sirotišta, tadašnjeg rudnika subjekata za eksperimente, odvedeno je dvadeset i dvoje dece (uzrasta od pet do petnaest godina), od kojih je deset patilo od mucanja. Podelili su ih u četiri grupe.

U prvoj su bili mucavci, koje bi naučnici redovno hrabrili kako pričaju sasvim normalno. U drugoj su bili takođe deca koja pate od mucanja, ali bi njima govorili da su, pa… mucavci i da tako to ne može. Treća je bila sastavljena od dečurlije koja sasvim tečno priča, ali bi im naučnici srali da njihov govor podseća na mešalicu za beton. Ako na osnovu prethodnih grupa ne uspete da skapirate o čemu se radilo u četvrtoj, onda na sledeće izbore nemojte izlaziti.

Šta se dogodilo? Pa, lako je bilo pretpostaviti da je samopouzdanje druge grupe palo na nivo studenta ETF-a na Difovijadi u Prčnju. Međutim, i treća je potpuno pukla. Deca, koja inače normalno pričaju, su kroz sugestiju razvila kompleks koji je učinio da odbijaju gotovo svaki vid komunikacije. Jebanje u mozak prve klase.

Zaključak – decu je lako ubediti u neistinu. Epilog je za nijansu veseliji – deo dečurlije je pre par godina dobio kompenzaciju od oko milion dolara zbog dugogodišnje traume koje su pretrpeli zbog ekspreimenta. Do jaja, sad mogu da kupe po Korvetu i da im ostane za po sladoled, koji inače nije na meniju sirotišta.

Kako to Ajvi Lig radi

Ovo je prilično poznato. Čak postoji i film rađen po tom eksperimentu. Postoji čak i američi rimejk filma koji je rađen po tom eksperimentu. Priča kaže sledeće : grupa studenata sa Univerziteta u Stanfordu je je izabrana da učestvuje u testu koja će ih podeliti na zatvorenike i njihove čuvare. Sve se odigravalo u “zatvoru” izgrađenom u okviru kampusa za te svrhe. Svi izabrani nisu imali kriminalnu prošlost, niti bilo koju vrstu medicinskih problema. Fizički kontakt bio je zabranjen, mada su “čuvari” posedovali drvene palice i uniforme, kako bi delovali autoritativno. Dobili su instriukcije da zatvorenike zovu po rednom broju, umesto po imenu. Trebalo je samo da se igraju nedelju do dve.

Sve je otišlo u kurac.

Već drugog dana, došlo je do pobune među zatvorenicima. Čuvari su ih isprskali aparatima za gašenje požara. Trećeg dana prvi “lopov” je potpuno pukao, pa je udaljen sa eksperimenta. Pizdarije su se nastavile, a “panduri” su postajali sve suroviji. Oduzimali su im dušeke, terali ih da vrše nuždu u kantu, za kaznu ih skidali gole. Znate, rekreativna na Goliji u četvrtom osnovne. Obe strane su upale u dubok osećaj konformizma i nijedna nije htela da popusti. Kao studentski parlament na tvom faksu.

Jedna novopridošlica, zatvorenik 416, žalio se na postupke autoriteta. Izolovan je, a njegovim sapatnicima je rečeno da će biti pušten samo ako se svi odreknu svojih ćebadi. Samo jedan je pristao. Pička.

Čovek odgovoran za test, Filip Zimbardo, prekinuo ga je tek nakon pritužbe jedne od devojaka zatvorenika. Iako je veliki broj neutralih posmatrača prisustvovao eksperimentu, niko nije izrazio sumnju u etiku čitave stvari, osim pomenute. Jebiga, mora da je bilo interesanto gledati tu pizdariju naduvan.

Zaključak – ljudi su govna.

Šokantno!

Milgramov eksperiment na Jejlu. Opet Ajvi Lig. Valjda, što si obrazovaniji u Americi, to ti nenormalnije stvari padaju na pamet. Na kraju krajeva, pričamo o državi u kojoj je pica povrće. Ali, nebitno. Ova studija slična je gore pomenutoj, samo nešto posrednija.

Ovako. Postoje “učitelj” i “učenik”. Učenik je upoznat sa eksperimentom i naloženo mu je da izjavi kako ima srčanu bolest. Učitelj ne zna u kakvom je testu. Njemu je rečeno da postavlja niz pitanja učeniku. Odgovori li ovaj pogrešno, učitelj mu mora proslediti šok od 15 volti. Za svaki pogrešan odgovor, voltaža se povećava za istu brojku, do maksimalnih 450. Šok je, naravno, lažan, ali učitelj to ne zna, jer je tankim zidom odvojen od ovog drugog. Nakon nekoliko prženja, glumac u ulozi učenika počeo bi da lupa po zidu, sa molbama da šokovi prestanu. Sa druge strane, uča bi bio ljubazno ohrabrivan da nastavi od strane autoriteta, odnosno naučnika.

Iz druge prostorije je dolazila buka, moljakanje, plač. Kao kad mlađu sestru zatvoriš u podrum kada ti dođe ekipa da gledate utakmicu, a ne želite da vas neko zapitkuje “a ko igra?” Ali, ipak, malo je drugačije. Šokovi.

Šta kažu rezultati? Čak 65% učitelja je došlo do maksimalne voltaže. Samo zato što im je batica u belom kaputu umilnim glasom govorio da slobodno nastave, iako su pokazivali osećanja nelagodnosti.

Zaključak – ljudi su povodljiva govna. A razlog svega ovoga? Traženje odgovora na pitanje “da li su nacistički pešadinci samo pratili naređenja tokom Holokausta, čak i protiv svojih moralnih načela?”

Otac, Sin i Sveti Duh

Psihijatar Milton Rokah je naleteo na veoma interesantan slučaj sredinom šezdesetih godina. Imao je tri šizofrena pacijenta. Prvi je tvrdio da je Isus. Drugi je znao da je Isus. Treći je bio siguran da je Isus. Nije bio maskembal u pitanju. Čika Miltonu je ovo bilo izuzetno zabavno. Zašto bi ih nakljukao medikamentima, kad ima savršenu situaciju za sitkom koji je hteo godinama da progura?

Kao deo terapije, strpao ih je u istu sobu i pustio ih da stvar reše između sebe. Čisto da se vidi ko je pravi Isus. Možda je trebao i da ima da po krčag vina, ali se toga verovatno nije setio.

Tri Isusa, suočena među četiri zida, nisu uspela da se dogovore ko od njih ima sposobnost da ustane iz mrtvih, a ko pravi stigmate samo iz zajebancije. Jedan od njih je zahtevao da ga oslovljavaju sa Dr Domino Dominorum et Rex Rexarum, Simplis Christanus Puer Mentali Doctor, Reinkaracija Isusa Hrist, Nazarećanina. A isti taj čovek bio je najpopustljiviji. Na kraju je svaki od njih odbacio drugu dvojicu kao mentalne bolesnike, mašine ili najobičnije mrtvake. Sjajan rezultat.

Milton je napisao dobro prodavanu knjigu o slučaju, iako je u njoj izrazio žaljenje zbog sopstvenog neetičkog postupanja tokom eksperimenta.

Zaključak – preko Isusa možeš zaraditi velike pare.