Putopis: Magla nad centralnom Europom
Deo I: Božić Brejkers
Kada si porodični čovek, tarzanština se ogleda u prihvatljivim neodgovornostima. U prevodu, boli te boban za stvari koje „valjda neće“ i guraš po svome dok možeš, uz apsolutni minimum planiranja bilo čega. Jer planiranje troši mozak – a to je opasno, jer to je mozak, kako je mudro rekao Đogani još devedesineke. I sve je to kul dok ti se rutina sastoji od što vernijeg oblikovanja stolice na poslu i fotelje na gajbi prema tvojoj bulji. Ali, čovek je takva živina, nekada mora i malo da promeni okolinu – jer valja ženi skrenuti pažnju sa godzilolike gomile neopranog veša i silne prašine nagomilane po komodama, tehnici i pakli kondoma; a i detetu treba pružiti priliku da udahne vazduh u kome je količina sumpor dioksida po EU standardima. E, tada u igru ulazi gomila novih stvari koje „valjda neće“. Pa je samim tim i veća šansa da neka od njih ipak hoće, jer kockica se rola više puta.
Nažalost, džaba što sve to znamo, kada je o tome prosto lakše ne razmišljati. Zato, kada putna groznica stigne do 11 i krene muzika iz Matrixa, svrab na tabanima rešiš tako što potrpaš ženu, dete i što manje odeće u punta (grande!), poneseš pasoš i sve pare i pohrliš put Horgoša, u malu turu po znamenitostima i ortacima iz okolnih zemalja, da iskoristiš kako dolikuje ove naše specijalne bonus praznike i provedeš Božić s porodicom. Na auto-putu. U magli.
Ali, da idemo hronološki. Krenuli smo opušteno na Badnji dan, u skladu sa gorenavedenim vrednostima minimalnog planiranja: pakovanje taj dan, još neka kupovinica jer s detetom ti uvek treba i mrtvog Dražu da nosiš sa sobom, start iz Begea fazon tri popodne. Tako je već pao mrak kad smo stigli na Horgoš – a s mrakom je došao i najrealniji 3-D rimejk Karpenterove magle koji je panonska ravnica sposobna da proizvede. Naše granične organe naravno prođemo bez frke, jer našima realno pišti jajce ko im izlazi iz zemlje. Ali, dvaes metara kasnije, magla otkriva štop-svetla na sve strane i dolazimo u susret sa surovom realnošću Evropske Unije oličenom u koloni preko cele ničije zemlje. Mađarština poštuje proceduru, standard, jebiga, sve se gleda čak i kada nagrnu zaundzi srpskih gastosa koji moraju da stignu u Frankfurt na vreme da se naspavaju za sutrašnji povratak svojim odgovornim pozicijama visoko na baušteli. Možda je Đala bila pametnija opcija od Horgoša, ali jebiga, tarzani idu pravo u vugla, MI SE NEODGOVORNO KLADIMO, PIŠEMO GLUPOSTI I PENETRIRAMO UPORNOŠĆU JEL TAKO ŽENO, ŠTO ME GLEDAŠ TAKO POGLEDAJ MALO ŠTA IMA OKOLO, DIVI ONAJ KOMBI ŠTA PIŠE LOL
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Posle 3 sata čekanja da Mađarština pogleda svaki jebeni gepek, najzad dobijam prosvetljenje: brže ću preći granu sledeći put ako prvo pređem u Islam. I umrem.[/typography]
Najzad prolazimo i mađarsku granicu, zadržavši se u samoj proceduri otprilike 35 sekundi dok je pandur overio pasoše i i još 20 dok sam otvorio gepek da pokažem cariniku kako sam u maniru majstora tetrisa složio kolica na torbu na koferče na ranac. To je to, sedam za volan, garim gas, pržim kosti dinosaurusa na 3 iljade obrtaja, turbo dizel indžekšn, bejbi, za četir-pet sati ćemo da ujka Zokiju iz Wiena s familijom vičemo sa vrata HRISTO SE RODI!
Disklejmer: metaforički rečeno. U stvari ćemo da se zabodemo u hotelče u selu u Donjoj Austriji gde ima neke razne rotunde, staro-rimske iskopine, pičke materine. I najviše će nas zanimati baš pičke materine tj. kvalitetna garderoba po cenama kakve ovde dobija samo neko ko želi da otkupi državnu imovinu.
Mađara više, fala njihovom vrhovnom bogu Bardlarhnoru, Crvu Što Počiva u Utrobi Zemlje, videli nismo. Uglavnom zbog magle, koja je, ako nisam pomenuo, ograničavala vidljivost na taman da imaš vremena da vrisneš kada iz nje izroni ruka vajt vokera da ti zdrobi larinks. Ali, pošto Ariel kada vozi auto-putem uđe u zen-automatik režim rada i ne oseća potrebu za spavanjem niti pad šećera, stigli smo kao carevi, sa samo tri sata zakašnjenja u odnosu na projektovano vreme, za šta smo skroz realistično svu odgovornost svalili na odgovornost mađarskih carinština prema svom poslu.
Sledećih par dana su magnovenje šljaštećeg konzumerizma koje mi se u glavi meša sa najzad odgledanim Spring Breakersima, inače najboljim američkim filmom prošle godine.
Žena i ja sa roze fantomkama na glavama, obučeni samo u žute bikinije, upadamo sa šotganima u Hugo Boss. Napucavamo u čašice od kolena crnce naoružane samo voki tokijima koji rade kao obezbeđenje, sakupljamo kamare odela i bacamo ih okupljenim Ukrajnicima, derući se „A volite naci fazon? Staljin vas nije ubijao dovoljno!“, dok s razglasa piči Britni Spirs.
Jedno odelo zadržavam za sebe, da mogu da se pojavim s aurom naci autoriteta na nekom budućem poslovnom sastanku sa agencijama koje Tarzaniji rade oglašavanje. Nazad u hotelu, skačem go do pojasa po krevetu i vičem LUK ET MAJ ŠIT dok pokazujem na razbacane kožne torbe, fensi cipele i noževe, dok mi žena gura fen u usta da joj ga popušim kao kaznu što sam uspeo da za tri put manje vremena kupim duplo više stvari.
Za to vreme, maloj je do jaja, izdominirala je šarmom osoblje hotela, trči po restoranu i ljubi drugu decu u usta, ne birajući pol. Slike se nižu, tajmlajn je proizvoljan, bitan je utisak. I bitne su stvari. Stvari su ono što nas čini srećnima, a ne novac. Novac je samo sredstvo, samo generalni ekvivalent, a ne univerzalna vrednost. Dok žena juri okolo za detetom po restoranu, Alain Badju sedi prekoputa, smeška mi se i nazdravlja čašom bordoa.
Na kraju Spring Brejkersa one dve preostale spring brejkerke se voze u jutro u Lamborđiniju, posle svih događaja, pročišćene – dakle, očišćene od svih maski, dakle, potpuno prazne, dakle, ogoljeno isprazne. Gledaju na drum umornim pogledima odraslih ljudi, a biti odrastao zapravo znači biti konačno potpuno svestan toga šta si i ko si, prihvatiti svoja sranja i nastaviti dalje s kartama koje su ti dodeljene, čak i kada skapiraš da si suvi materijalista koji traži samo zadovoljstvo, tril i zajebanciju. Makar znaš da si deo većine, ma koliko voleo Leonarda Koena ili kapirao Žižeka. Spring brejkerke smo svi mi. Svi što živimo kapitalizam, učestvujemo u njemu tako što protestujemo za 42 boda ili slažemo kutije u magacinima ili prodajemo muda za bubrege preko kompjutera. Čak i kada živimo ovaj naš lokalni kapitalizam na nivou partije Monopola. Svi smo robovi svojih strasti, sluge čežnje, Lakanove sile koja je ujedno iznutra i spolja. Proizvodi smo kulture oblikovane u sudaru popovskih vrednosti i pop-vrednosti.
Na kraju Božić Brejkersa porodica Ultra sedi u Puntu, ispražnjenih džepova, gepeka popunjenog robom, punih srca, praznog mozga, puni utisaka i praznih stomaka. Hm, gladni smo. Život teče dalje. Ovaj. Materijalan. Daj da stanemo negde da jedemo nešto, valjda ima neki Mek. Kulminacija, da ne kažem konzumacija, konzumerizma se mora obaviti u njegovom vrhovnom hramu, tamo gde se služi hrana bogova i gde uvek u Evropi mora biti Srbina.
Nešto im ne radi drajv tru, pa parkiram. Moraću da uđem unutra ako hoću da uzmem svoju hostiju u vidu Big Mek obroka.
Priznajem, kada stanem pred zlatne kapije, pun sam bogohulnih misli o kobajama, pljeskavicama, čorbastim pasuljima i raznoraznoj nehalal hrani. Ali, poput Avrama, spreman sam da ih odbacim, da žrtvujem i svoje rođeno dete Ronaldu (tako što ću joj dati par pomfrita), tolika je moja vera u Mek, u to da pravi džanki tu uvek može da nađe džank za sebe. A Mek je zauzvrat blagodaran, hvaljeno ime Njegovo: na meniju restorana je najređi Mekdonalcov sendvič, eluzivno grešno zadovoljstvo zvano Mekrib o kome se ispredaju epovi i ekonomski traktati.
Pošto smo utolili narkomanski krejving mozga za prženom masnoćom pomešanom sa ugljenim hidratima i olizali prste od barbikju sosa, kresnuo sam puntaća da nastavimo dalje, ka Sloveniji, gde su nas čekali ortaci s pivom, mesom i kafanama smeštenim u zidine zamkova.
Putputputput. Pfff. O jebem ti mater, zašto ne upališ? Ajde upali se. Ne, ne ti lampice da se upališ, nego auto. Jel me čuješ, ne lampice. Ne još lampica. Ne SKORO SVE JEBENE LAMPICE.
Grande Punto, zar je moguće da ćeš da mi prirediš tako Grande pišanje u usta? Sada, u sred Donje Austrije, na 20 kilometara od naseljenog mesta, na parkingu Mekdonaldsa? Čuješ li, Kragujevče, srpska drevna prestonico? Sveti Đovani Anjeli, ZAŠTO BAŠ JA?
Šta ću koji kurac da radim u 8 uveče u ovoj nedođiji po zimi i OPET JEBENOJ MAGLI s malim detetom i ženom ako mi je auto stvarno crko? Pošto naravno nemam osiguranje. Ni alat. A nije ni da bi znao kako da popravim… Šta?
„Valjda neće“ se, u nemerljivo malom vremenskom rasponu dovoljnom da nastane ceo novi univerzum ladniji od leda, pretvorilo u „hoće sigurno“.
Nastaviće se…
