Rambo Amadeus – intergalaktički giga imperator
Na našim prostorima, Zapadnom Balkanu, ljudi se dele u dve kategorije: one koji ne vole Antonija Pušića i one koji ga voršipuju. Treća, veštačka, ,,ono, skroz je lud” kategorija, u stvari su ovi prvi, koji nemaju muda da se izjasne, tj. ,,slušam sve” mediokriteti.
Ne mogu tačno da kažem da li su se brđanstvo i gorštacizam u Slovena zapatili u nekom istorijskom trenutku, ili je to čista genetika, uglavnom, uz ove nacionalne karakteristike vazda su, ruku pod ruku išli muzički seljacizmi, počev od gusli pa sve do susreta turskog melosa, zurli i harmonike sa čarima densa i tehna.
Ukratko, Rambo Amadeus se nasr’o na sve što ti pomera želudačni sadržaj i to u stilu intergalaktičkog giga imperatora: skoro potpunom integracijom i inkorporacijom u protivničke redove, čime je Njegovo visočanstvo steklo status suverenog monarha svakog produhovljenog Tarzana (ma koliko „produhovljeni tarzan“ bio oksimoron).
U vreme kad je ,,Goran Bregović im’o bijelog Stratocastera, visoke štikle i onduliranu frizuru i kad su on i Bebek nosili uske zvonarice s mudima na razdeljak” Antonije počinje da se muva po bendovima za veselja. Za desetak godina, koliko je bio samo Antonije Pušić, izučio je estradu, i upoznao likove poput Njegoša Serbezovskog, Mikromladoženju i Yu Ninju. (Pitao sam ove iz redakcije, niko nema pojma o njima). Uglavnom, sa dotičnom gospodom, Antonije osniva (megakul) tajnu organizaciju KPGS (kurac, pička, govno, sisa, prim. aut.) i menja ime u Rambo Amadeus. Mada je dotadašnje, „Nagib Fazlić Nagon, rudar koji je snimio ploču”, potpuno jednako prihvatljivo. Zašto Rambo? Zašto Amadeus? Ej, ne seri…
Prvi njegov album, „O, tugo jesenja“, ako te neko pita, slobodno nazovi sajkodelik neofolkom. Kultno delo. Da ne pominjem činjenicu, da je, u to vreme, Rambova turbo poezija iznedrila ime Turbo folk. Ako ikad pokušaš da kenjaš da se kaže „srBski“, potpisuješ se kao Stanko Arkan ili smatraš da je bivanje Željkom Samardžićem superkul, umri.
Koliko je turbo (ne)kultura zapaćena u Srba (i šire), ni Rambo nije mogao da pretpostavi, kada je njegov spasonosni hejt postao trol. Ploče mu „kupuju nekakvi tipovi bez škole, taksisti, privatnici… Vrti se kaseta po svadbama. Štos je, očigledno, ostao samo za odabrane”. Da se ne lažemo, Antonije je stari džezer, i gitarista mnogo bolji od Sleša, što se prvo nazire, provlači, pa i jasno čuje u svim turbo folk karikaturama (pleonazam?), a i javlja u čistom obliku, kroz andergraund (njegove karijere) svirke i nepoznate albume. Kako matori, (nije vokativ, nego glagol, infinitiv: matoriti) šaban-turbo-harmonika-džez dopunjuje novim, ritam mašina motivima, koji su se pojavili devedesetih, u Nino–Ivan Gavrilović epohi.
Poznato je šta je sve droga učinila za čovečanstvo. Za Ramba je učinila da mu konstantna odvaljenost navije vijuge, i vine ga u neispitane visine trolovanja najprimitivnijih poselaša, šabana i opštenarodnih toksikatora. Imperator ne krije da je radio hors i ostao čist. Mada je veći uspeh da ostaneš čist, a da ti na ploči peva Mica Trofrtaljka, Knez (da, Nenad-Knežević-mia-bela-sinjor
Ako si poklonik Intergalaktičkog mega imperatora, sigurno si do sada stalkovao sve jutjub klipove gde se Rambo pojavljuje. Ako nisi, da ti objasnim. Rambo je prosvetitelj u rangu Svetog Save, pa je bez problema overavao emisije kao Agape, uz popa (nije Milo Jovović) kao drugog gosta, gde priča o uporabi heroina, natrljao nosinu Timofejevu (iritantni debeljan) na B92 i, možda, dostigao vrhunac karijere na Gold prodakšn OBN-u, kada je bez pokrivanja silov’o sve, od krmka Mace (voditelja), do svih ostalih u studiju. Što je, apsolutni „must see“. Robokap Rambo kao oklopni vojnik čuva čast devicama, koje su potpuno nemoćne da se izbore sa konstantnim transferom blama, gde mislim na tebe koji ovo čitaš. Jer, ne može Cane baš da ošiša zulufe, i prestane da priča na nos. Cane je već ulični hodač. I Lepava kad zapeva, svima nam je lepo.
Činilo se da će, posle Hipišizik Metafizika iz 2008. da odene animal print bundu i zapali za rodni mu Herceg Novi da rajduje jedrilice i peca ribu, k’o svaki pošteni Crnogorac. Prvo, zato što je ovim albumom zacementirao svoje mesto u antologiji domaćeg džeza, i to u vreme kad se džez na svetu svira ako si Mingas Dajnasti ili Herbi Henkok: mnogo koksa, skupo društvo, haj kles andergraund Njujorka. Drugo, zato što je dva’jes godina bivanja streptomicinom za gnar više nego dovoljno da se i intergalaktički giga imperator (do skoro svjetski mega car) smori, i shvati da, sve što u zivotu želi je – da plaća račune, čuva svoju đecu i svija Mariju Anu. I eventualno, čita Harmsa.
Sve prinešene žrtve spasiocu Rambu su, čini se uslišene, i taman kad je amorfna ljigavština od mase ođe kod nas, zaboravila na postojanje jebača dvosivoćelijskih organizama, on je, kao moćni rendžer (it’s morphin’ time!) skupio muda, našiljio kolac vaseljenske ravnoteže i sklada, i vinuo se ponovo na svoj trolovski tron, tamo gde ga, naravno, niko nije očekivao:
Mislim da prizivanje Ramba puno dugujemo Žeksu, zdepastom mlohavom biću vaginastih usana, koji želi da postane Čola i krade pesmu od Koldpleja. Ako do sad nisi glasao za Evroviziju, evo ti prilike, za Ramba, za Anonimuse i za Dragicu iz Malamutinca, koja je zapalila u Švicu i nikad je nisi…
U međuvremenu, poskidaj diskografiju Ramba Amadeusa, intergalaktičkog giga imperatora, (i obriši posle 24 časa ;) ). Tvoje bitisanje u moralno posrnulom društvu, zadojenom globalizacijom i mediokritetizmom, koja tvoju specifičnu individualnost ne razume i obesmišljava, pa je time guši i marginalizuje, biće spašeno, bar u onoj meri da ti unutrašnji osećaj koji neprestano govori: „sve je besmisleno”, na trenutak da oduška: Rambo Amadeuse, hvala ti!
Tekst poslao čitalac Jovan Veljković. Piši i ti, pošalji na citaoci@tarzanija.com pa se kurči kako ti je Tarzanija objavila tekst. Jebaćeš.
