Životni put provincijalke

Šest sati ujutru, već od četiri su počeli da ukte autobusi prepunjeni izgužvanim portirima gaća usirenih od nedostatka papirnih maramica uz TV 1000 pa im to probilo kroz šlic na sintetičkom teget odelu sa izvezenim KORLEONE SEPARACIJA DOO KALUĐERICA, VLASNIK GOSPODIN ROBERT BABUNOSKI, te penzionerima kojima je svaki dan prvomajski uranak, poranili da prepipaju svaki leb, da mu utvrde konzistenciju korice, da li je za uz saft od šopske, samoinicijativna radnička kontrola prehrambenih standarda po Zakonu o udruženom radu dok ne naiđe obezbeđenje, pa onda AJTE GOSPODINE, AJTE MOLIM VAS IZAĐITE uz prigodno zavrtanje artritičnih ruku i komplementarno SRAM VAS BRE BILO, JA SAM BRE ČOVEK U GODINE, pa najava tužbe i pisanje pisma Vučiću, možda čak i otvorenog u „Večernjim novostima“, zadnje vreme došlo, nema. Kurve lagano krenule kući, slab promet, svakoj ostalo po pola pakovanja vlažnih, tanak jutarnji mraz im miluje kurije oči u AYDINDAS japankama, prilika noći bio je Sakib iz Izmira na studijskom proputovanju kroz Evropu Skanijom, ĆE DA RADIMO? SULEJMAN VELIČANSTVENI, ĆOK GUZEL, ALA ALA, ali on je probrao sakatu Šuhru, kraljicu maljavih fetiša Marinkove Bare, gledale su kako im deset evra odlazi poštapajući se štakom improvizovanom od suncobrana i daske za peglanje. Smog se razilazio polako otkrivajući musave fasade i Sunce je probilo kroz prozor neomalterisanog objekta od siporeksa, salonitki i PVC stolarije za koji među stanodavcima postoji prećutni dogovor da se zove dvorišna kuća u SAMOM CENTRU, CG, kablovska, klima, sve u fulu, studentkinjama, POVOLjNO, BOBAN.

Zrak ju je ošinuo po licu, pa zatim po mesnatom gluteusu koji je izvirio iz ćebeta „Vuteks“ Vukovar i obasjao strije što se sa na obe kriške pod uglom od 45⁰ prostiru od kukova ka dva meseca nedepiliranom čokolinu. Dva meseca nije išla kod kozmetičarke Sani koji svi osim nje same zovu Popularna Živkica, i to ne samo za depilaciju: dva meseca nije uradila nokte, dva meseca nije sredila obrve, dva meseca se nije farbala. I sada leži tu, zamotana u ćebe pored TA peći Magnohrom, rutava ko Čedo, međed iz zavičaja koga su počeli da smatraju kućnim ljubimcem a u poslednje vreme i članom familije, sa zift crnim izrastkom ispod platinasto plave farbe, obrva zapuštenih toliko da su ponovo počele da se spajaju, debljaju i dobijaju svoj prirodni oblik gavrana u letu što Majci Jugovića nosi Damjanovu ruku, čeka da je mobilni probudi pa da isključi peć dok je jeftina struja, skuva kafu i počne da se sprema za posao. Jer ona radi evo već dva meseca.

Ustala je, krmelji koji su već počeli da vuku od žutog na zeleno otpadaju sami od sebe, nikad joj nije bilo teško da ustane rano, stvar navike. Dole, kod kuće, legalo se u 9, a ustajalo u 5 da se obavi sve šta treba, zna se red na Goliji, a znaće ga vala i deca, govorio je njen otac, korpulentni domaćin simetričnih brkova i Г prozora na terasama, mora to od malih nogu da se uči pa da postane čovek bez obzira što je žensko; jeste, jebaće to neko, šta da se radi, tako je kad te život zajebe pa dobiješ žensko, ali ustajanje ima da bude rano i da se radi, red mora da se zna, i on joj je jebo majku iza šatre kad ju je upoznao na vašaru u Raškoj, jebo je i Biljanu Jevtić u motelu Predejane al to nije bitno, jebe joj majku i dalje, sad ređe doduše, jednom mesečno i eventaulno repete o Božiću, al vaspitana žena, pitoma, zna red i radi. Jes se obradovao kad se rodila, što da se ne obraduje, prvo je dobio sina pa nju, nema šta da strepi, ima ko da ostane na očevini da obavlja i namiruje ko i on, častio doktora flašu rakije, šećeruša, al šta ima veze, ko da zna peder školovani šta je dobra rakija. Sad je čovek domaćin, sad ima smisla što je digo dve ploče, sprat samo da se omalteriše pa sin da dovede snaju (masatniju neku, ćaća malo oči da odmori, kekekeke), a potkrovlje da ćerka ima da spava kad dođe sa unukom, zet, kaki zet da dođe, ko mu jebe mater, ako valja ja ću, ko je pojo prijinu ribu, ekekekekekekeke, krvav je Žika, Zoran Radmilović doajen glumišta.

I tako je i ona ustajala u 5 ujutru, doručak, leb nadrobljen u vruće mleko, tek pomuzeno, pa se skuva a odozgo dva santima kajmaka, proklinjala je posle tu seljačku dijetu, zbog nje je nabila guzice metar u prečniku pa joj se raširile kosti, išla u teretanu i gladovala, al džabe, građena ko da je progutala satelitsku antenu, i to ne onu Total TV nego satelitsku stanicu Ivanjica. Kad nema škole, na livadu da čuva krave, miris vegetacije i oštar planinski vazduh što na obrazima ostavlja trajni ožiljak seljačkog porekla, ona, čita lektiru, zoba borovnice i šumske jagode, Dragan Lukić za lektiru, pesme o Beogradu gde se svi samo voze tramvajem od Cvetka do Slavije i idu na pokretne stepenice, oči ogromne, zenice raširene, ko zna dal to postoji uopšte a lektira treba da bude spremna za ponedeljak, čuješ ti to lepa moja Breno, ojs Breno, ojs, ne u strikovo, opet će da nas juri sa budakom, nije mu tata vratio pare za slavu.

U osnovnoj školi sve bilo ko što Bog zapoveda, uvek među najboljima, malo radio kajmak i pršuta za direktora, a malo entuzijastična nastavnica, tek stigla sa fakulteta, puna ideja i volje da menja svet, oduševljena prirodom i zdravom planinskom decom kojima samo malo treba pa da pokažu svoj prirodni potencijal, zaluđena vegetarijanstvom i zdravim životom, šetnje i udisanje čistog vazduha dok je za jedno pet godina pored izvora bistre gorske vode do koske ne oglođe Čedo. Al drugo je to bilo, osnovna sa tri đaka, a za srednju je trebalo sići u varoš pod Golijom i smestiti se kod tetke udate za prekršajnog sudiju, prikrivenog pedofila, čisto da mu tetka udari kontru, otera ga u zatvor i konačno prepiše trosoban stan na sebe, pa da živi ko gospođa što i jeste. U početku, deca su se sprdala sa njom, ali nju je opasno načeo pubertet koji na planini rano počinje i čini da četrnaestogodišnjaci liče na svoje suve i spečene očeve od četrdeset godina koji izgledaju kao da imaju šezdeset. Sise su rasle, dupe se oblikovalo, a i ona se prilagođavala: na zidu visi poster Milana Stankovića, Cece i Bugarina, govor štelovan prema jednom jedinom fensi kafiću u gradu sa leopard-foteljama, odeća koja se ne nosi kući, prvo pušenje na zadnjem sedištu golfa dvojke Deju, na SOS kanalu poznatom kao “golijski Roberto Karlos” a zatim i probijanje junfa u hotelu “Srpski Dubrovnik” od strane Gliša, na SOS kanalu poznatog kao “agilni predsednik Glišonelo”.

A brat taman završio četvrtu godinu saobraćajne i ubio ocu potajnu nadu da ga možda pošalje za lekara pa da ima nekog svog u Domu zdravlja da ulazi preko reda i sve viče PRC!, al nema veze, završio mu je da ga prime u Žandarmeriju, kaki je sad lep, sinčina, jebač, siva maskirna uniforma i brijana glava, eneeeee noooooo! A ona je imala osamnaest i znala je šta hoće: videla je zadriglog oca kako dolazi sa njive traktorom i majku kako sprema vruću poparu sa govnima, pojedu, popiju kafu, rakiju (otac javno, majka krišom), pogleda se Dnevnik pa Aranđel, otac prepušta daljinski majci a ona okreće na pesme i tako dok ne polegaju. Ne, ona to neće, ona hoće da studira, to je i rekla, ti da studiraš, čudio se ćaća, što pa imam prosek, a šta bi da studiraš, zna i ona odgovor, medicinu oću u Beograd da budem lekar, ocu brk igra, videćemo, videćemo, a zna da će sutra da joj kaže da može.

Pre nego što je sela u autobus, otac joj je dao telefone rodbine po Beogradu, pršutu zavijenu u „Blic“ stavio u prtljažnik, i reko ČUJEŠ – DA TI KAŽEM – NEMOJ – NEMOJ TAMO – DA SE JEBEŠ PO ULICI – DA MI SELO PRIČA- SI ČULA? E AJ SAD ĆERO SREĆAN PUT! To je bio poslednji put da ih je videla, posle su se samo čuli telefonom. Jer ona je stigla u Beograd i istog trenutka odlučila da će da ostane tu za ceo život: koleginice kojima su mame i tate doktori po Kliničkom centru sanjaju o Njujorku i Parizu, o Tokiju i tako tim sranjima koja ne treba da zanimaju normalnog čoveka, a ne shvataju da je Beograd najbolji grad na svetu sa Ušćem, Delta sitijem, splavovima i onim pokretnim stepenicama. Što da se ide negde drugde, mislila je dok joj je u glavi odzvanjalo moj Beooooooogradeeeee, zagrli meeeeeee, učila je ulice napamet i bežala od svakog iz rodnog kraja koga bi prepoznala na ulici, jer ona je Beograđanka sad i zna da nije tačno kada kažu da nije bitno odakle si, da je to sažaljenje prema slepcima koje je život zajebao u startu. Da, ona je sad Beograđanka, sama i sama sebi dovoljna. Zato sad treba sve da se proba, sad kad nema nikog nad glavom da joj smeta, mislila je dok je pušila u separeu mladom Stefanu Vlastimiru Predragu Nenadu Rambu Trećem, mladoj nadi OFK Balkan Bukovica, na SOS kanalu poznatom kao “ćalijski Krojf”, sinu Bobija Babuna, vlasnika separacije peska. Sanjala je da ga uhvati na klinca pa da se vrati Audijem u rodno mesto, samo da je vide, da prošeta gradom, da oseti te poglede iz kafića, da se zagrcnu kašičicom za espreso i da se zadave, a ona da ih ne pogleda, samo da prođe pored njih. Bušila je kondome, pričala da je na piluli, ali Babun Junior je bio iskusniji pa ga je vadio na vreme i prskao po Bošnjački fotelji. Samo jednom joj je uspelo da ga zajebe, on pijan a ona gore, mešala je kao Radoje Dakić, Babunu oči odoše unazad, filovao ju je kao vodoinstalater silikonom i zakuntao. Prošla tri meseca, trudna saaaaaaaam!, odabrala je i ime, zvaće se Kristijan a oni će živeti na Senjaku, pored Cece, i da joj kupi Minija da ide na koktele. Ibica je kiretažu učinila primamljivijom.

Otkda je počela da radi, pala je u depresiju, uopšte više nije obrađala pažnju na sebe. Babun je našao novu brucoškinju, a ona je već rekla svojim da prima stipendiju i da ne moraju da joj šalju pare kad joj to tolicko ionako ne znači ništa jer skup je Beograd, toliko je htela da im dokaže da su siromašni brđani. Sada se sprema na posao u ćevabdžinicu „Željo ORGINAL“ i nada se da gazda Jusuf nema jutarnju erekciju. Nije joj danas do toga, treba da uči anatomiju, mora da zapne i završi fakultet, našo tata vezu za posao dole, kod kuće.