Raskrinkavanje: ljudi koji ne menjaju stavove
– Toma Nikolić debil, najgori predsednik ikada, čovek ne ume da se potpiše, ne zna padeže, jesi video kako je pokrao onu zemlju kod Batočine, govno jedno.
– Hahah nemoj tako a onomad kad je napisao pismo kraljici Elizabeti? NA ĆIRILICI? hahaha
– Hahah koji car hahahah
Toma Nikolić nam je naizmenično car i naizmenično transfer debilane koji volumenom preti da poremeti zemljinu osu i izazove novo omanje ledeno doba. Delimično je to do samog Tome, mora se priznati, jer je čovek ipak realno debil, a debili kojima daš moć će kad-tad uraditi nešto zabavno. Dakle, Toma je neka vrsta Šredingerovog Predsednika, istovremeno i retard i kralj, dokle god ga ne pogledaš, i ustanoviš da je nažalost neizbežno debilčina. Dobro, paralela sa Šredingerom je kranje nategnuta, ali kapirate šta hoću da kažem.
I sad, da li sam ja debil što mislim tako? Pa nisam. Mislim, nisam zato. Ja sam prosto otvoren za to da stvari, pa i tupi olovni objekti kao što je Toma Nikolić, mogu da imaju više uglova. Više uloga. Da se mogu menjati s vremenom. I pazite ovo, jedna od tih stvari koja se menja s vremenom sam ja. Znate onu staru mudrost da čovek ne može dvaput da pregaca istu reku, jer jebiga, neće to biti isti čovek ni ista reka pošto se svi menjamo, a reke teku. Ali, ljudi to izgleda ne mogu da skapiraju ništa više nego prostu eksponencijalnu jednačinu. I ajde da je samo to problem, sedneš pa objasniš ili napišeš tekst pa poneko i skapira. Ne, nego je problem fundamentalan i uvrežen i ukenjan, jer ono što se širom sveta smatra za prave vrednosti, bez obzira na geografsku širinu, boju kože ili to kom natprirodnom biću se moliš, je uglavnom to da je do jaja biti dosledan i čvrst u stavovima, ono tad si car, faca, tvrd, pravi čovek na koga se može osloniti… Kada treba da se ide u vojsku ili da se radi ko zadružni konj. A sranje je kada se čovek menja, govno je svako ko priča jedno a posle par godina priča drugo, odma ti jasno da je to nepouzdan lik i prosto jedna niža forma čoveka koja menja drugare ili ženu.
Ili je ipak onaj ko često menja žene CAR xexex?
Da me ne razumete pogrešno, ne tvrdim ja da se Toma Nikolić promenio u poslednje vreme na neki bitan način, u stvari ovo uopšte nije tekst o Tomi Nikoliću, iako to što sam se pozvao na njega kao primer pokazuje koliko nam je stvarnost prezasićena politikom kao specifičnom vrstom slave i popunjavanja informacioniog prostora, pre svega zahvaljujući medijima koji su govno, ali i zahvaljujući tome što glupovluci koje prave političari ipak utiču na naše jadne male živote, o čemu bi se mogao napisati poseban tekst ili smo ga već napisali jebo mamu pet godina već kenjamo ovde, nije isključeno da jesmo.
Priča je o tome da se moje mišljenje o mnogim stvarima pa i o jebenom Tomi Nikoliću menja, makar u nekim aspektima – npr. mislio sam da je opasna budala, a sada samo mislim da je lopovski klovn. Jer je zapravo to i postao, znači i on se promenio. Ali znaš koliko ima ljudi u mom okruženju koji su u fazonu UARGGH KRIMINALAC RADIKAL GOVNO i nema sad, mogo bi Toma da dobije Nobelovu nagradu za mir i da posadi 50 miliona mladica ko Indijci pre neki dan i da pročita jednu knjigu najzad, i dalje bi im stav bio isti o njemu.
Takvi ljudi mi idu na kurac i u pravu sam zbog toga, a evo i zašto: čovek koji ne menja svoja uverenja je u stvari čovek koji ne vidi razloga da ih menja. Kada povučeš crtu dalje (i pukne te gudra koju si ušmrko), shvatićeš da to u stvari znači da je to čovek koji misli da je u pravu. Da je često u pravu. U stvari, da je stalno u pravu. U svemu.
Ajde ćuti više jbt
I takvih ima pun kurac, naročito ovde. Znaš ono svi selektori, svi generali, svi imaju mišljenje o jebenom Erdoanu i puču u Turskoj, a glavni razlog je u tome što nas roditelji i društvo i crkva i akademija uče da doslednost u stavovima smatramo vrlinom, a nekako zgodno zaturimo da je doslednost samo druga strana medalje za prvo mesto u bivanju napornim smaračem. Ali to nije najgore. Jer pored toga što su ti likovi koji znaju jedinu ispravnu varijantu transkripcije imena Riiz Uiderspun ili tačno brojno stanje Crvene armije pred Drugi svetski rat (uglavnom tu neđe s Nemcima, tek od 43. ide na više od 2:1 i ne dostiže do kraja više od 4:1 prema Švabi) u stvari neopisivi davitelji, ta bandoglava doslednost u uverenjima je pogubna i za društvo, ekonomiju i pojedinca – evo npr. za mene koji bih takvima najradije otvorio treće oko monofilament vakizašijem al jebiga to je ipak društveno neprihvatljivo. Ipak, bitnije je kako to utiče na društvo nego na mene, lako ćemo za mene, šes rivotrila i sve okej.
Doslednost znači da se ne menjaju muzički ukus, vrsta piva, politička uverenja ili hud, što je ono, bukvalno definicija reči ograničen. Ovde valja priznati da je to “nemenjanje” često u stvari mehanizam da se nosiš s činjenicom da prosto nemaš kinte da promeniš pivo ili hud pa onda jebiga voliš to gde si jer bi se inače roknuo, znači da se razumemo nisu ljudi krivi što su takvi. Ali ako svi skapiramo da to kad si dosledan u stavovima i braniš bez razmišljanja nešto samo zato jer ga znaš oduvek nije nikakva vrlina nego da je razvijeno kao mehanizam odbrane od jada – moža ćemo moći da ga prevaziđemo, kada jednom valjda više ne budemo u toj jadnoj situaciji, jer revolucija mora doći kad-tad, a ako volimo i branimo ovo što je sad, bićemo na pogrešnoj strani revolucije. Zato evo za kraj malog vodiča kako da prepoznaš najkritičnije primerke ljudi koji misle da znaju sve i da nema šta da se menjaju, dakle, buduće neprijatelje buduće revolucije.
„Zna se“ ljudi
Znaš taj tip ljudi, to su oni što su u fazonu „zna se“. Al ajde što su u tom fazonu u sopstvenoj glavi, nego što čim nekom okrutnom igrom sudbine naletiš na nekog od njih u busu, u kraju, u redu za metadon, taj krene samoinicijativno da ti objašnjava širok spektar dnevnopolitičkih događaja od cene pičke na Kaćkoj petlji do uticaja starih neokon kadrova u Stejt Departmentu na konflikt u Ukrajini, iako si ga ti pre toga samo pitao: „Otkud ti brate u devedeset petici ej prethodni živote, Milane Nediću.“
Iako je spektar tema širok, nit koja ih povezuje je argument koji se pali kao alarm za bojni gas na tvoj najmanji pokušaj neslaganja – jedno samouvereno „zna se“ praćeno varijacijama na tri osnovne teme: „ko ih plaća“, „ko od toga ima računice“ i „šta je Njemac“.
Ovo. Ovo je Njemac.
Ovi što im je sve bilo bolje ranije
Razumimo dede i babe. Stvarno je bilo bolje ranije. Njima je bilo bolje. I ne mislim (samo) na činjenicu da se svuda oko nas kruni krhki koncept socijalne države, a kod nas bogami i osnovne države, i da će svi stariji od 40 ladno moći da budu u fazonu, jebiga deco bilo je dobro dok je trajalo, al sad nema penziono nema socijalno nema ruku nema džema, aj sad ćao idemo da umremo od srca i rakčine.
Dobro, ovo je jedna od retkih stvari koje su zapravo bile bolje ranije. Ali toliko drugih stvari je bolje sada i to nije optimistički pogled na stvar nego pogled na par ozbiljnih grafikona i još par stotina vesti nedeljno koje jebiga ipak ne budu zapažene, a ni komentarisane (što možda nije tako loše). Ali ljudi kukaju da je nekada bilo bolje pre svega zato jer su tad bili jebeno mladi, a sve je bolje kad si mlad, svega imaš još da probaš, a i onog što si probao hoćeš još, pa ti je dobra i Simka čokolada i Medal of Honor i masnokosa bubuljičava reinkarnacija mlade Seke Sabljić iz čitaonice, dokle god nosi karirane miniće. Možda možemo i da razumemo starije sredovečne ljude, ajde nekako i mlađe sredovečne ipak im je njihova smrtnost tek zaista izronila pred očima kada više nisu mogli da od stomaka vide svoj nežni muški pupoljak. Ali brate ima klinaca jebeno odraslih devedesetih koji kukaju za Digimonima a onda odu da jure Pokemone.
Ovo je smešno jer su Volteru Vajtu fotošopovali kapu Pokemon trenera, za sve vas koji ne pratite
Ne, braćo i sestre i babe i dede, niste vi dosledni u svojim dopadanjima nego ste samo nostalgični za vremenom sa manje obaveza, manje odgovornosti, više zajebancije i boljeg rada bešike što je međusobno zavisnije nego što biste pomislili ako imate manje od 40. A ima i to da što ste matoriji sve vas manje bilo ko ferma šta imate da kažete, jebiga bilo je dobro dok je trajalo al sad ajmo razlaz.
Hardkor gikovi
Gik je po difoltu opsednut čovek, nečime, mislim pravi gik, jebo to što se svako danas naziva gikom za „nešto“ – to što voliš superherojske filmove i skupljaš Pokemone te ne čini gikom, suoči se s time da gikovska kultura postaje pop kultura. Pravi gik si samo ako uranjaš u apsolutno sve aspekte onoga što te loži, čitaš na netu voktru za Demon Souls, pišeš voktru za Demon Souls, razlikuješ Fingolfina od Finarfina i Ašu od Oše i ispravljaš ljude da Dart Vejder nikad nije rekao „Luk aj em jor fadr“ nego samo „Aj em jor fadr“ jebo mu mater. Ti znaš koji je najbolji bild za tenka u WoWu i glupi su oni koji to ne znaju ili ne igraju tako. Ti si često neki programer, realno, a vi programeri ste govna koja misle da su najpametnija na svet plus vas svet trenutno u tome opravdava jer dobijate dobru kintu. Neka. Doći će revolucija i trebaćete nam, da pravite baze podataka takvih kao vi. Doduše, najjače će biti ako revolucija dođe kroz jaki AI koji ste vi sami napravili i koji vas učini nepotrebnim kao i sav rad uostalom, pa ako poštedi ljude onda nam ostane samo umetnost i filozofija jer više nema potrebe za radom i računanjem LOL. To je doduše i dalje SF al bolje bi vam bilo da radite na tom AI-u, biće tako bezbolnije za sve.
Svako stariji od 33
Istraživanje Spotify je pokazalo da većina ljudi prestane da sluša novu muziku oko 33, a ako dobiju decu, to je kao da imaju 4 godina više. OK, tu kreću obaveze, deca, poso, žena koja ti jebe majku a ti snimaš to fotoaparatom u nadi da ćeš zaraditi neku dodatnu kintu ako uvaljaš na motherless, tako da u svom tom ludilu jeste razumljivo što ljudi baš ne stižu da vide kakav je novi Migos mikstejp (jebe, inače). Zato, ako krene neko da ti kenja kako “nova muzika ne valja” da znaš koliko je sati. I još bitnije, ako kod sebe primetiš to da ne pratiš novu muziku, makar u žanru koji inače slušaš, i naravno pod uslovom da si je uopšte pratio ranije, onda znaš da je i tebi došlo vreme za lapot. Ili da nešto menjaš pod hitno.
