Ratne operacije istorije: Sicilijanska ekspedicija

Ovde je reč o napadu koji su Atinjani sproveli ka Sirakuzi, najvećem i najjačem gradu Sicilije, u periodu od 415 do 413 godine pre nove ere.

65 godina pre ovog događaja, Grci su uspeli da odbiju persijsku invaziju. U pitanju je bio kolektivni helenski napor ali je lidersku ulogu, i svakako najveći teret, ponela Sparta. Nasleđe Sparte je ostalo izuzetno snažno i danas, pa i vrapci na grani znaju da je Sparta bila najjača vojna sila od svih grčkih gradova-država, polisa. Spartanci nisu bili baš tako sveobuhvatno romantizirano kul batice kao što je opšte mesto danas, bili su geopolitički igrač manje više kao i svaki drugi, ali jesu imali te neke svoje izuzetne specifičnosti kao što je, do Tebanaca 371 p.n.e, vojnička nepobedivost na zemlji. Kao takvi, oni su bili lider grčkog otpora Persijancima.

Međutim, posle rata, dolazi do ekspanzije Atine, u svakom pogledu. Grci sada kreću da teraju Persijance nazad. Aktiviraju se jonski grčki gradovi na obali Male Azije. Oni sa Atinom dele pripadnost jonskoj helenskoj podgrupi, dok su Spartanci bili Dorci. U toj fazi ratovanja sa Persijancima do izražaja dolazi premoć atinske flote. Ubrzo biva osnovana Delska liga. U pitanju je bila široka alijansa grčkih gradova, sa Atinom kao najbitnijim članom. Ostali članovi su bili svi polisi sa ostrva, svi sa maloazijske i tračke obale, kao i još nekoliko gradova. U pitanju je bila zajednica pre svega mornarskih gradova, u kojoj su bili zaobiđeni peloponeski polisi, sa naravno Spartom kao najbitnijim faktorom.

Vremenom, ova alijansa počinje da biva sve manje alijansa a sve više atinska imperija. Prvobitni dogovor je bio da članica bira da li će priložiti lovu ili brodove i vojnike. Ogromna većina je optirala za lovu, koja je išla u zajedničku blagajnu na Delosu. Polako, Atina počinje da vodi potpuno svoju politiku u okviru lige, a ko se buni dobije po ušima. Kulminacija nastupa kada Perikle premešta blagajnu sa Delosa u Atinu, jer će tamo biti sigurnija. Potom zajedničke pare kreću da se koriste za poprilično nezajedničke ciljeve, kao što su izgradnja Partenona ili zidina oko Atine. Kada sam bio na ekskurziji u Atini, nisam se popeo da vidim Partenon jer me je Akropolj iznenadio svojom strminom, i bio preteran za moje mamurno stanje tog jutra. Moja odluka je sada retroaktivno osnažena saznanjem da je taj hram građen odvajanjem od usta ubogom ribaru sa Mikonosa.

Prirodno, rast moći Atine doveo je do sukoba sa drugim blokom helenskog sveta, spartanskim. Prvi Peloponeski rat nije bio previše sadržajan, ali je drugi krenuo snažno, i sa ambicijom da bitno razreši dileme moći. Počeo je 431.p.n.e i trajao 10 godina do prvog primirja. Primirje je bilo izrazito jadno, Spartanci nisu vratili ono što su uzeli Atinjanima niti Atinjani njima, nastavili su da podgrevaju tenzije, pa čak da vode i bitke. Jasno je bilo da će ubrzo ponovo totalno krenuti jedni na druge, i tu dolazimo do momenta Sicilijanske ekspedicije.

Sicilija je bila bogat region, a Sirakuza ubedljivo najjači grad na njoj. I u kontekstu celog grčkog sveta, Sirakuza je bila prilično jak grad. Počela kao korintska kolonija, razvila se u grad koji je stvarao svoje kolonije i imao šestocifren broj stanovnika. Sirakuza je bila dorska, i zato je bila smatrana za pretnju u očima Atinjana. Moćna, dorska, i nedotaknuta ratom, mogla je biti veoma bitan činilac. Na snazi je bilo klimavo primirje sa Spartom i ratne frakcije u Atini, predvođene Alkibijadom po kome je Branislav Nušić dobio svoje pravo, cincarsko ime ( Alkibijad Nuša ), želele su rat, plen i širenje moći.

Atina je već nešto muljala po Siciliji, pravila savezništva sa manjim sicilijanskim gradovima. Kao povod da zapale na Siciliju, dočekali su žalbu Segeste, malog grada saveznika. Segesta se drkala sa sličnim likovima, Selinusom, sirakužanskim fiderima.Naveli su da imaju para da finansiraju većinu troškova ekspedicije. U Atini se razvila žustra debata oko akcije. Alkibijad, mlada zvezda u usponu, bio je za rat. Nikija, stariji i oprezniji, jedan od ključnih ljudi u potpisivanju primirja sa Spartom, bio je protiv. Tvrdio je da će Atinjani sa previše vojske otići predaleko na zapad, da će im iza leđa ostati neprijatelji, i da je sama Sirakuza izuzetno ozbiljan rival ako uđe u odlučnu odbranu. Međutim, Alkibijadova nema muda nema slave i love priča, je krenula da prevaže. Videvši to, Nikija pokušava drugačiju taktiku. Prvobitan plan je bio da se pošalje 60 brodova, bez hoplita, karakteristične teške grčke pešadije. Nikija onda pokušava trik i fejluje izuzetno. Naime, on onda baca priču da tolika sila nije dovoljna za ono što Atinjani hoće, i da treba poslati preko 100 brodova, sa 5000 hoplita, pored ostalih jedinica. Mislio je da će toliki troškovi sigurno odvratiti građane od operacije, ali se tragikomično zajebao, pošto je skupština na to rekla : “Da jbt, bravo Nikija, idemo jako.”

Zajebancija pre polaska tu ne prestaje. Noć pre zakazanog polaska, prijavljeno je da neko porušio većinu hermaja oko Atine. Hermai su bile biste sa likom boga Hermesa, postavljene oko Atine za dobru sreću. Atinjani ovaj događaj vide kao lošu sreću, a izvesni Androklo, Alkibijadov politički protivnik, dolazi sa pričom da ima svedoke da je Alkibijad huliganisao po noći i rušio biste. Alkibijad se odmah ponudio da ide na suđenje, kako u njegovom odsustvo ne bi nastalo još lažnih svedoka i dokaza, ali mu to ne uspeva jer je bio izuzetno popularan, pogotovu kod vojske, i optužnica se ni ne podiže. Atinjani konačno kreću.

Za to vreme se u Sirakuzi vodi debata između pametnih ljudi, koji govore da Atinjani dolaze da napadnu njih, pod izgovorom pomoći Segesti, i budala i atinskih špijuna, koji tvrde da Atina zaista dolazi samo da pomogne svojim dobrim segestanskim prijateljima u njihovoj muci. Ovi drugi usput optužuju prve da šire strah i pokušavaju da podstaknu pobune i promenu vlasti.

Atinjani su postavili tri komandujuća. Nikiju, Alkibijada i Lamaha, iskusnog generala, bez političkih ambicija. Nikija je predlagao rešavanje pitanja Selinusa, zatim malo da prošetaju po Siciliji, da pokažu svoju moć, i da pale kući. Alkibijad je predlagao da razjebu Selinus, pa onda i Sirakuzu a Lamah je imao šta kurac viđenje stvari, i predlagao je izravan napad na Sirakuzu, bez ikakvog mešanja u stvar sa Selinusom, eventualno posle. Na kraju pristao na Alkibijadov plan.

Oplovili su Peloponez, popeli se do Krfa, gde su pokupili saveznike iz Kerkire. U tom momentu, atinska snaga je bila sledeća. 134 broda, od čega 100 atinskih,  5100 hoplita, 2200 atinskih, 480 strelaca, 700 praćkaša ( mada sledi slika oružja koje se u ovom kontekstu naziva praćkom ), 30 konjanika, 130 logističkih brodova i sva ostala neboračka posada. 

Kada su došli do Katanije, saznali su dve loše vesti. Prva je bila da Segesta nema ni dinara. Nikija je ovo i pretpostavio, ali su Alkibijad i Lamah bili deprimirani. Takođe, sustigao ih je još jedan atinski brod, sa kojeg su rekli da su došli da hapse Alkibijada, jer je pored rušenja bisti optužen i za skrnavljenje nekog antičkog rituala od velike važnosti. Očigledno se desilo ono čega se Alkibijad i bojao, u njegovom odsustvu i u odsustvu vojske, njegovog glavnog izvora podrške, promenila se politička klima. Pošao je mirno sa tim brodom ali je na jednom pristajanju u južnoj Italiji pobegao i zaobilaznim putem otišao pravo u Spartu, da njima ponudi svoje usluge. U odsustvu je osuđen na smrt.

Atinjani su se zatim spojili sa sicilijanskim saveznicima i napali Sirakužane, ispred grada. Sirakuza je imala mnogo više konja, a ukupno, silu iste jačine. Iako su se Atinjani i saveznici borili hrabro i vešto, Sirakužani su bili jednostavno prejaki da na brzinu izgube. Tu konkretnu bitku jesu izgubili, ali su se uredno povukli nazad u grad. Dolazila je zima i Atinjani su otišli nazad za Kataniju da prezime.

Zimu su i jedni drugi iskoristili za dalje pripreme. Sirakužani su pojačali utvrđenja, krenuli da traže saveznike po Siciliji i dalje, baš kao i Atinjani. I jedni i drugi su u tome imali izvesnog uspeha, ali se stiče utisak da su Atinjani očekivali lakšu i rašireniju saradnju od malih igrača po ostrvu. U suštini, proleće nisu dočekali sa značajnije nadmoćnijom situacijom nad Sirakuzom, nego što je bila na početku sukoba. Takođe, Alkibijad kreće da radi za Spartu. Otkriva im da zasigurno sledi invazija Peloponeza ako Sirakuza padne, i agituje uspešno, za spartansko uključenje u konflikt. Takođe, savetovao je Spartance, koji su od početka peloponeskog rata uopšte, preduzimali upade na Atiku, do atinskih zidova, da dignu trajno utvrđenje kod Dekeleje, jednog sela i da tako još više odseku kopneno i pritisnu Atinu. Kao što sam rekao, Spartanci nisu bili baš tako sveobuhvatno zajebani i kul, i zaista deluje čudno da se sami nisu setili toga ranije, ali izgleda da je zaista tako i da im je trebao namazani Atinjanin da ih pogura za neke stvari.

Atinjani na proleće šalju prvo pojačanje, 280 konjanika i gomilu para, sa kojima je unajmljeno još 400 konjanika raznih lokalaca. Kreću da okružuju Sirakuzu sa kopna. To je bio krvav zadatak, koji im je na kraju uspeo, ali uz dosta žrtava, među kojima je bio i Lamah. Tako je od tria komandanata, ostao samo Nikija. Atinjani ulaze i u luku, i uspevaju da potpuno blokiraju Sirakuzu. Međutim, tada stižu i Spartanci. Pod komandom Gilipa, dovode 1700 svojih pešadinaca, 100 konjanika i još 1000 lokalaca. Vode dve bitke, u prvoj pobeđuju Atinjani, u drugoj Spartanci. Takođe, dolazi i korinstka flota. Korint je naravno, bio deo spartanskog bloka.
Nikija tada šalje poruku u Atinu, da ili dozvole da beže kućama, ili da pošalju masivnu pomoć, nadajući se prvoj opciji. Ponovo greši, Atinjani šalju 73 broda i 5000 hoplita. Dok je ova sila plovila, Gilip napada i sa kopna i sa mora. Na kopnu pobeđuje, ali Korinćani gube na moru. U međuvremenu, kod kuće, Atinjani lansiraju napad na Dekeleju, ali bivaju krvavo odbijeni.

Pojačanje na Siciliju im stiže, pod komandom Demostena ( ne oratora, već generala ) i Eurimedona. Ova nova vojska se odmah sučeljava sa Spartancima, sa mešanim rezultatima. Veći problem je što originalnu atinsku vojsku nalazi u jadnom stanju, izmorenu, izranjavanu i podleglu bolestima. Naime, Atinjani su svoj logor podigli blizu nekih baruština i močvara. Jedan od bolesnih je i Nikija. Videvši stanje, Demosten predlaže evakuaciju, ali sada je Nikija taj kome je pukao kurac posle svega, i koji želi borbu. Imao je i izvesne informacije da u Sirakuzi postoje pro-atinski elementi. Međutim, kada protivnicima stignu dalja pojačanja sa Peloponeza, daje svoj pristanak za odlazak kući, sve vreme sa strahom kako će to biti viđeno u Atini, i da li će im skinuti glave svima ili ih možda lišiti građanskih prava.

 Međutim, sujeverje se ponovo uključuje da jebe Atinjane. U procesu pripreme za polazak nazad, dešava se pomračenje meseca. Nikija, do tada glas razuma, pokazuje da i on nije baš iznad svog vremena, i pita sveštenike šta raditi u tako delikatnoj situaciji. Oni mu daju mudar savet da se sačeka još 27 dana za polazak. Sirakužani to nemilosrdno koriste. Ponovo napadaju brodove Atinjana u zalivu luci, i ovaj put izlaze kao pobednici. Dosta brodova su im potopili, a dosta gurnuli na obalu, gde je čekao Gulip. Atinjani zatim grade mali okruženi prostor na kopnu, gde smeštaju svoje ranjene i bolesne, a sve ostale stavljaju na brodove, da probaju proboj. Dali su dobru bitku rivalskoj floti, ali su na kraju ipak izgubili i ponovo se povukli u kamp na kopnu. Demosten predlaže još jedan pokušaj proboja, ali je moral ljudi sada na apsolutnoj nuli, i ne žele na brodove. Ostavljaju ih i pokušavaju očajnički beg preko kopna do nekog od svojih saveznika.

Dalja sudbina Atinjana je tragična. U begu, ostavljaju svoje ranjene i mrtve nepokopane. Uspevaju da probiju prvu diviziju Sirakužana, neposredno po početku bega, ali se onda Demosten i Nikija razdvajaju i Sirakužani primoravaju Demostena na predaju sa oko 6000 ljudi. Kod Nikije je ostalo oko 30000 i on nastavlja beg. Ali, na reci Asinaru, njegova vojska doživljava masakr. Prvo, dolazi do potpunog haosa kada su izmučeni Atinjani videli vodu i jurnuli ka njoj. U procesu su se mnogi izgazili između sebe. U svakom slučaju, sa druge strane je čekao Gulip sa potpunom silom. Dezorganizovana, iznurena mentalno i fizički, atinjanska vojska doživela je potpuni poraz. Ko nije pobijen, bačen je u sirakužanske kamenolome, da čeka da bude prodan kao rob. Ko nije prošao na tržištu, jednostavno je ostavljen da crkne tu.

Nekolicina ljudi koja je pobegla, odnela je u vesti u grad. Atina je bila u šoku, njihova skoro vek građena imperija je gotovo pala u jednoj operaciji. Izgubili su preko 100 brodova, oko 10 000 vojnika. Nimalo nije za potcenjivanje da su izgubili i na desetine hiljada obučenih moreplovaca, veslača pre svega ali i svih drugih neboračkih mornarskih pozicija. Sada su tu rupu morali da popune sa svežom robovskom bagrom, potpuno neobučenom.

Takođe, mnogi ribari sa Mikonosa i Iosa kreću da dižu glave, i da naplaćuju svaki svoj dinar što je otišao na Fidijina izdrkavanja, dizanjem buna. Atinjani su ratovali još 9 godina posle ovoga. Pokazali su visoke nivoe snage i odlučnosti, obnovili flotu, izvadili pametno spremljenu rezervu brodova, vojske i para, dobili ubrzo još neke manje bitke, ali im je na Siciliji nanet ogroman udarac od koga nisu mogli da se oporave u tako kratkom roku. Peloponeski rat je završen devet godina kasnije, spartanskom pobedom za kojom je usledilo kratkotrajno doba spartanske hegemonije, koju će posle bitke kod Leuktre 371.p.n.e i prvog velikog poraza Spartanaca na kopnu, zameniti tebanska hegemonija. Ni ona neće trajati dugo, 30-ak godina, do stupanja antičke Makedonije na veliku scenu.