Razvojni put prosečnog srpskog fudbalera

Vođeni pretpostavkom da nisi izrod koji sluša Tokio Hostel i činjenicom da RTS tek od maja počinje da isključuje neredovne platiše sa dugom od 46 ‘iljada dinara za teve pretplatu, uvereni smo da si odgledao bar neku tekmu Lige Šampiona na javnom servisu za repetitivnu lobotomiju i regeneraciju karijera Goce Tržan i Radiše Uroševića. Tom prilikom te je i Aca Tračara informisao da Makelelova tetka struže pičku stiroporom, da su u Adidasu za Pepea dizajnirali specijalne kopačke sa ekserima od osamnest santima i krstastim šrafcigerima, a da je Obi Mikel kao mali piš’o u Unicefove boce za infuziju i jeb’o ujnu u dupe sa strane. Ovakve pikanterije od nas ne možeš dobiti jer smo mi ti koji jebu ujne po domorodačkim selima Afrike, ali ti možemo predstaviti naše livade kukuruze, da na kažem naše gore listove.

Naime, k’o što svaka prosečna žena ima sisu, fibulu i ajlajner ispod očiju, tako i prosečan srpski fudbaler ima svoj razvojni put. Ovde ćemo se pozabaviti jednim prototipom trajektorije kojom se mlađano momče iz provincije k’o Južnokorejska balistička raketa lansira među superstarove zalizanih skalpova i nabudženih gaća. Neretko i završava kao ona. U vodama dalekog istoka.

Rano detinjstvo

Diferencijacija budućih zvezda Milicionara i Čukaričkog Stankom od obične upišane klinčadije složenija je nego šahovski problem u Novostima za emsi Stojana. U ranom neonatalnom periodu oni su kamuflirani odsustvom koordinisanih pokreta i verbalnih ekspresija pa se detektuju teže od svinjetine u Neoplantinoj čajnoj kobasici, ali već sa prvim rečima počinje demistifikacija. Za razliku od ostale dece koja prvo progovore ”mama”, ”deda”, ”zeno, nalezi slanine i splemi lavor da pelem noge!”, buduće vojvode od Džabulanija u svet lingvistike zakoračuju sa ”sigulno”, ”120 posto” i ”sepale u Teatlu”. Ni naredni koraci ne odsupaju preterano od početaka.

Predškolski uzrast i osnovna škola – kod učiteljice

U ovom dobu dečačići koji će uskoro početi da sanjaju ševanje Brazilaca i Mulatkinja već postaju svesni svojih afiniteta. Besomučnom proterivanju lopte kroz osnove razvaljenih klackalica dodaju još jedan činilac svoje perspektive, žene. Doduše, na nesvakidašnji način, gnječenjem glavudže ispumpanom unutrašnjom i cepanjem hulahopki nezarezanim bojicama. To što deca spoznaju od čega im se naboravaju muda nije problem i to se vrlo lako može iskoreniti interakcijom slabina i kopči od kaiševa sa rotirajućim mehanizmom, ali roditeljsko uviđanje talenta stvar čini ireverzibilnijom od kešovine u rukama kurave. Tu nastupaju štucne u vidu prekrojenih untercigera, kopačke naručene od kuma iz Italije i utrpavanje u Mini-maksi Ligu zajedno sa evrima u džepu bivšeg štopera ČSK-a i Valerenge, a sada uspešnog držača balon sale i perspektivnog trenera.

Obrisi fudbalerskih crta ličnosti postaju sve jasniji kod najboljeg strelca Lige koji stoji kod protivničke stative i daje 11. gol na času fizičkog. Jasnoću siluete unapređuju rečenične konstrukcije poput ”Sigurno da sam ti jeb’o sestru!” i špicevi u guzici nesrećnog golmana ufastanog konglomeratom urnebesa, nazalnog sekreta i černozema.

Osnovna škola – kod razredne

Prekretnica u životu mladića koga će nesrećna sudba nagnati da šefom ili misterom zove bunker majstora ranga Milana Toplice i čoveka koji više liči na niskotežišni prijemnik za etanol nego na nekog ko je zaslužio titulu pretpostavljenog. Posvećenost zanimanju sa najnižom koncentracijom funkcionalnih neurona po ‘ektaru zelene površine dolazi do stadijuma ”neću u školu, imam kondicioni sa privatnim trenerom” i ”učiteljice, jedi govna, zvao me Rad na probu”. Na fuci u ulici dribla sve protivnike, parkiranu Ladu Samaru i cigane što kolju svinju i taslače sestričinu. Ili obrnuto. U privatnom životu već je kupio prvu Svit Jirs majicu, kod drugarice kojoj je obećao Bekamove upišane gaće kad se proslavi se ogrebao za drkanje, a i noćni život je okusio u lokalnom zabavnom salonu. Roditelji su uz njega, a tata uz članarinu sekretarici u klubu daje i nešto inča kurčevine sa oslabljenom hidraulikom.

Srednja škola – 1 razred vanredno, ostalo nikako

Spreman je da se vine u visine k’o tvoja močuga pred komšinicom koja kreće na aerobik u helankama od cirade. Na ekskurziju na Srebrno jezero nije otiš’o jer je imao probu u jednom od prvaka države u poslednjih 20 godina, a da nije Obilić. Nije šteta, ionako ne bi mogao da se seti gde je glavni ulaz odakle kreću autobusi jer je školu prve godine posećivao ređe nego naše ribe salon za depilaciju u zimskom kvartalu. Probu je prošao, a u rodni grad se vratio po familiju i to, po pravilu, sa naglim zaokretom u navijačkim opredeljenjima i verovanjem da je doživeo intenzivnu manuelnu konekciju sa genitalijom Svevišnjeg. Doček neodoljivo podseća na ispraćaj u vojsku mladog traktoriste, šiptarsku svadbu ili ceremoniju razdevičavanja primabalerine plemena Masai, a nezaobilazni faktor je i kontroverzni menadžer islamskog porekla koji obezbeđuje tri kanistera bugarskog viskija.

Profesionalna karijera

Za razliku od većine Srba čiji je radni vek duži nego radni vek autobusa beogradskog GSP-a, u prosečnog fudbalera traje 15ak godina. Pod uslovom da ga ne prekrati masna degeneracija jetre, ostrašćeni štoper Intera iz Zaprešića ili okružni javni tužilac za kriminal u sportu Rurske oblasti.

Pošto su rukovodeći organi kluba koji mu je ponudio prvi ugovor u datom trenutku bili pod jurisdikcijom vinjaka, moldavske bele tehnike i LDL holesterola, saradnja je okončana čim je dejstvo popustilo, a Moldavka se istuširala ‘ladnom vodom i Cifom, dok se naš junak obreo na pozajmici među borcima za opstanak, regularnu ligu i sindikalna prava. U redovno ispitivanje kvaliteta stolarije jahanjem peveljaki na astalu po kafanama Jablaničkog okruga vikendima ubacuje intermeco u vidu het-trikova i pocepanih sudijskih kragni. Na ovakva dostignuća ne ostaje imuna ni uprava velikana iz kog je poteran vatrogasnim šmrkom, pa se odlučuju na ispravljanje najveće nepravde u istoriji još od priznatog gola Englezima ’66. i vraćanje perspektivnog majstora loptanja u svoje redove.

Novo poglavlje svoje odiseje šara bančenjem po prestoničkim lokalima i naknadnom ženidbom starom poznanicom sa Ibarske koja je avanzovala u starletu, a  dalekoistočni citati tipa  ”imam malu kitu i jedno jaje, al’ felerično” ili ”ljubav, vera, karburator od trabanta” sada se šire i na podlakticu. Nedugo zatim, zajedno sa svojim robovlasnikom, uspeva da prejebe nekog šeika ili ruskog švercera vodokotlića i otisne se međ’ elitu. Na ovoj destinaciji ima ulogu dugogodišnjeg grejnog tela klupe za rezerve, što ga navodi na dalje putešestvije, ovog puta u istočnu Evropu sa ciljem ispitivanja Ukrajinki koje nisu dobile sertifikat za izvoz.

Od tog trenutka mu se gubi trag uz sporadične neproverene informacije na 14. strani Žurnala o učešću u jednoj kontri korejskog trećeligaša, da bi se na kraju skrasio otvaranjem bordela, ćevabdžinice ili centra za feniranje pudlica u prestonici.

Neko će reći da nisu svi isti, a mi ćemo se složiti. Ostali su na marginama Gausove raspodele.

Tekst poslao čitalac Hiosciamus. Ako i ti želiš da budeš fuzbaler i satireš ribe na Fristajleru, pošalji teksta na citaoci@tarzanija.com ili kao poruku na naš fanpejdž.