Rečenice na koje ne obraćamo pažnju

Otkad je evolucija, (ili Bog, nebitno, nije o tome rasprava) počela da grlene neartikulisane zvuke pretvara u smislen govor, primati su mnogo toga rekli. Krenuli smo stidljivo, sa ”ja tebe ploditi u moja pećina”, pa je sve postalo malo kitnjasto ”Da li da te uporedim sa letnjim danom”, da bi se stvari normalizovale ”Ja tebe ploditi u moj R8”. I većina tih rečenica ima smisao, označava neku potrebu, neki cilj. Međutim, nekad kažemo nešto, a ni da razmislimo o tome.

Šta mislite, koje pitanje se danas, 2013. neuporedivo ređe postavlja nego pre 10 godina? ”Pa ima li većeg cara od Vlade Georgijeva?”, ”Mogu li večiti do Lige Šampiona?”, ”Pošto Step sok?”. Ne. Pitanje koje se danas čuje samo sporadično je ”Halo, mogu li da dobijem Tog i Tog”. Razlog je jednostavan. Vlasnik mobilnog telefona je danas čak i onaj dedica s brkovima koji prosi ispred Kalče, pa ode na kej da se usvinji od vinjaua i isere na klupicu. Samim tim, čitav jedan set problema koji je postojao tada, počevši od bojazni nas socijalnih fobičara hoće li se javiti taj neko ko nama treba i neizostavna mutacija glasa iz tenora u mecosopran, zamuckivanje i znojenje, preko dvojnika, pa do čekanja i po deset minuta da baba Savka dozove našeg ortaka u pubertetu… ”Ma u WC-u je nešto, treći put od jutros, dete pokvarilo stomak, a svi smo jeli isto”. Na fiksni danas zovu samo tetke iz Budisave da kažu da su tvom bakutaneru donele neku mast za reumu iz Segedina. Ne čuti tada glas člana najbliže porodice po 3, 4 dana bila je najnormalnija stvar. Danas je to okidač za opštenarodnu potragu sa sve kerovima i prascima koji otkrivaju tartufe. Mobilni telefoni su nas kolektivno učinili neuroticima, ali jebiga, sad mogu nadrkanim detlićima da gađam veprove maćoreee.

Ispusti da bude ladna

Opušteno. Ti si sredovečni basketaš koji traži faul za najmanji kontakt, a lomiš donje vilice kad se gradiš i vratio si se s basketa. Pritom si izgubio dosta tečnosti, tvoj dres KK Jug Novogradnja natopljen je znojem. Želiš da se rehidriraš. Šalješ svog sina, junačinu, kog isto forsiraš da ide na košarkaške kampove jer si pun frustracija što nisi postao profi, da ti naspe čašu ‘ladne vode, uzmi onu čašu Skopsko pivo, bila neka promocija. ”Šta si mi ovo sipao Stefane… Pa gledaj kolki je pritisak, k’o mleko da pijem, vruća k’o močka. Daj mi 10 komada, odma’ bre”. Stani bratori. Znam da čovek sa takvim horogom zaslužuje prvoklasni H20, ali razmisli malo. Prosečan Srbin (grozne li životinjke) ispusti makar dva litra vode pre nego što odluči da je voda sazrela, da je dostojna njegovog želuca. Neću sada da budem Al Gor, ali negde u Somaliji, da prospeš dva litra vode, pustili bi hijene na tebe. Ili, da približim priču bliže tvojim ganglijama. Šiše od 0,33 vode u Kuvajtu košta 1 dinar… Kuvajtski dinar. Konvertuj ako te ne mrzi. Nije Koka-kola za džabe pokupovala sva veća izvorišta u Srbiji.

Tuširanje na letovanju

Uvek ću sa tihom čežnjom i gorkom zavisti gledati na likove koji bez problema izgovaraju rečenicu ”Brate, mnogo sam se osolio na plaži, idem da bacim tuš, pa cepamo u diskoteku”. KAO DA TO NIJE NIŠTA STRAŠNO!!! Mišljenja sam da svakoj iole normalnoj osobi, tuširanje van svoje kuće treba da bude stres ekvivalentan opštoj mobilizaciji. Znaš onu spiku, kad naučiš da voziš jedna kola, naučio si sva. E pa ovo se jebeno ne može primeniti na tuševe, jer svaki tuš ima neku svoju caku. Ti si svoj tuš naučio do tančina. Ok, malo curi ovo crevo sa strane, tako da moram da stavim ruku dok ispiram mošnice da ne bi poprskao celo kupatilo, imam skoro centimetar ”sigurne zone” (sigurna zona: prostor pomeranja ručice tuša u kome nema rizika od opekotina drugog stepena ili moždanog udara zbog ledene vode, izražava se u mm, prim. tarz.), zavesa baš ne doseže do kraja, ali ok, uperim tuš u suprotnu stranu, malo nakvasim ženine balzame, pa mi se dere, ALI JA TAKO JEBENO RULAM. Ulazak u svaki drugi tuš nosi novi set problema. Adaptiram se ja… 8.og dana letovanja.

Neću da grešim dušu

Rečenica koja je puj-pike-ne važi nas odrasle dece. Automatski briše ceo scumbag-izam prouzrokovan, najčešće blaćenjem neke osobe. Popljuješ nekoga, shvatiš da si možda malo preterao, začinio priču nepostojećim detaljima, vidiš da sagovornik to provaljuje, BAM, eto rešenja. Deus ex mašina svih Radio Mileva. Taj lik je kreten, pouzdano znam da nudi devojčicama bombone ispred škole pa skida gaće, drži pentagrame po kući, i što je najgore, NE VOLI NAŠEG NOLETA, ali neću da grešim dušu… Ne volim da ogovaram. Ova riba, e ona ti je pušila kurac Radetu, predsedniku zgrade, a muž joj dobar čovek, boluje od vena, pa ide po banjama, zamisli ti kurabeštije, neće da plati za održavanje lifta i za čistačicu. U poverenju, ovo nemoj da širiš, mislim da je njen ćale za vreme Tita bio ovako sa Rankovićem, svašta se tad radilo… Ali neću da grešim dušu, možda i ona ima neku muku. Povrać, zar ne? Treba shvatiti jedno, hejtovanje nekoga, ili nečega, bez ikakvog razloga, samo zato što ti je antipatičan je SAVRŠENO LEGITIMNO. To je dokaz da si čovek od krvi i mesa, ličnost, sa svojim divnim manama, a ne neki sterilni, bezlični zapadnjak. To može čak da bude neko iz tvoje okoline, pozovi ortake u kafanu i napljuj ga za sve pare. Reci da je jednom jeb’o pedera za pare. Osetićeš se živim. Samo bez lažnog moralisanja. Grešiš dušu… I boli te kurac.