Recenzija: Kafana SFRJ
Pre jedno osam meseci obećali smo da ćemo sa vremena na vreme preporučivati kafane, krenuli smo autostradom pakla i stradanja u hladne Beogradske noći, spavali na klupama, stopirali na Ibarskoj, jeli burek u Padinskoj skeli, jurili narkomane po Kališu i šibali se sa meštanima u Zaklopači, ali vredelo je. Kockice su polako počele da se sklapaju i istinske kafane, sakrivene od svevidećeg oka ljombera kojima je kafana nešto sa kariranim stolnjacima i malim pivom, su počele da se naziru.
Dok smo pijani i naoružani bauljali hipsterskim uporištem – Savamalom tražeći toplo mesto za čašicu razgovora i prijateljsku reč, videli smo kafanu poprilično kontraverznog imena – SFRJ. Palo nam je na pamet da uđemo sa provokacijom “oćel bit’ onog rata”, ali s obzizirom da su nas apsolutno svi iskulirali, a neka studentkinja iz Trstenika upitala dal smo komunalci ili smo samo glupi jednoglasno je odlučeno da se pređe na plan B. Šansa je data ovoj kafani, i trudili smo se i to baš jako da joj nađemo mane i osim Josipa Broza koji te gleda očima haringe dok piješ pivo, nismo mogli da ih nađemo.
E sad, pošto uživamo najviša akademska znanja poput “bardovi srpskog fudbala”, “docenti kladionice” i “šampioni glupih razgovora”, dovoljno smo kompetentni i namazani da procenimo šta jedna kafana mora da ispoštuje da bi se nazvala dobrom.
REZERVACIJE – Popriličan broj puta nam se dogodilo, čak i u mestima koje je zaboravio gospod Bog, poput Železnika, da kada pokušamo da uđemo u objekat koji sebe želi da nazove kafanom doživimo scenu u kojoj nam Bepop i Rokstedi objašnjavaju da ukoliko sedam dana ranije nismo zvali “Maju rezervacije 10 eur”, sve što možemo da popijemo je šamar. Kafana SFRJ je prijateljski nastrojena prema svima, pa ukoliko ste upravo parkirali vašeg tamića umorni od puta iz Turske želite da popijete pivo i poslušate najlepše note Ipčeta Ahmedovskog niko vas neće smarati. Može da se rezerviše al ono što ovoj kafani daje legalitet da se zove kafana je to što – ne mora. Dakle, termin “kafana” i termin “rezervacija” ne pripadaju istom univerzumu.
PIĆE – Da li je neko mesto dobro ili ne određuje cene pića i tu nema spora. Ako je pivo 270 dinara, može i sam Tupak da siđe sa neba i peva “ti ćeš sa njim a gde ću ja”, jednostavno to mesto će uvek biti sranje. Čaše nisu fensi već one iz vremena kada je Pavle Vujisić cirkao pred Nemcima, nema koktela, nema zakidanja u sipanju pića, nema PIJAN SI NE MOŽE. Ima rakije, ima piva ima vina, a ima i meze za situacije kada vinjak počne da dobija borbu u organizmu.
RIBE – Ima ih, penju se po stolicama i jedu govna. Uglavnom, sve ono što rade i inače.
MUZIKA – Znaju Ipčeta, znaju Rođu, znaju Nina. Što se nas tiče mogu u filharmoniju. Ima muzike svaki dan sem ponedeljka, tako da možeš da se proveseliš čak i sredom kada padneš na Arsenal, jebem li mu milosnu majku.
Sve u svemu, ima sve što bi prava kafana trebalo da ima, dođu tu i tamo stranci, pa se možda i ogrebeš za neku Mađaricu, čisto da ćale ne može više da ti kenja kako je on prešao “staru Jugu” uzduž i popreko i jebo Nedu Ukraden na veš mašinu u Splitu.
